Tenement Kid – Bobby Gillespie

 

Tenement Kid – Bobby Gillespie

Heyne Hard Core – 2021/2022

 

Jedna od najlepših pesama na albumu Primal Screama - „More Light“ (2013) je „Tenament Kid“. Istoimena knjiga  njihovog lidera Bobby Gillespieja doživela je pre izvesnog vremena veliki uspeh i nekoliko nagrada eminentnih muzičkih časopisa. Zasluženo.

Biografija Tenament Kid obuhvata period od rođenja maloga podstanara Gillespieja u Glasgowu, pa do objavljivanja legendarnog albuma Screamadelica 1991. godine. Kao takva može da se podeli u više celina. Detinjstvo, adolescencija sa prvim interesovanjima za pop muziku, vreme provedeno kao bubnjar u bendu The Jesus and Marry Chain i prva tri albuma Primal Screama.   

Prvi deo i nije toliko zanimljiv, jer svi mi koji potičemo iz radničkih porodica možemo da se pohvalimo istim stvarima. Povrede na fudbalu, dosadni časovi, razmišljanje o socijalnoj nepravdi, prve ljubavi. Tek kasnije vidimo da je razlog zbog koga je ovoliko prostora posvećeno ovoj temi, prvenstveno taj što je to ipak najlepši deo života. Valjda jer tada stvarno nismo imali pojma koliko je sve u nekoj stvari i koliko je nepremostive nepravde na ovom svetu.

Gillespiejev otac kao grafički i sindikalni radnik, dao je svom pulenu i njegovom bratu dobre osnove i dobru pripremu za ono što ih čeka u životu. Autor tvrdi da je taj period „tačerizma“ u Britaniji hteo da zacementira razlike između siromašnih i bogatih i da opravda beznadežnu bedu u kojoj se  ovi prvi nalaze. Teško je izvući se iz toga, naročito kad se ima na umu da je čak i pristup visokom školovanju određenim staležima bio ograničen do 50 i neke godine prošloga veka.

Drugi deo gde se Bobby aktivno zanima za pop, radi kao roudi zemljaka Altered Images, snima prvi singl sa The Wake i dane provodi po prodavnicama ploča i klubovima otkriva nam jednu sasvim drugu stranu ove zanimljive ličnost. Da li su u pitanju sećanja ili zabeleške to nikad nećemo saznati? Akribično tačno iznose se podaci kojima se razotkriva ne samo jedna buduća rock zvezda, nego i veliki poštovalac, fan i arhivar istorije popa. Pored relativno poznatih imena kao što su Thin Lizzy, Rocky Ericson i 13th Floor Elevator, susrećemo se sa gomilom manje poznatih, pa i opskurnih imena. Nečemo ih navesti da se ne uvrede.

Veoma živa scena Škotske nalazi sebi velikog promotera u imenu Alana McGeeja, vlasnika Creation recordsa i budućeg menadžera Primal Screema.  

Veliki prijatelj Gillespieja nosio je jedno vreme na svojim leđima teret mnogih bendova, a među njima i The Jesus and Marry Chain brače Williama i Jima Reida. Kakofonija i lepe melodije, na tragu nespojivog, harmonija i magičnih produkcija Philla Spectora i ritmova recimo jednih Suicide, opšte su mesto danas u mnogim fonotekama i plejlistama 40, 50 i 60 godišnjaka. Bobby je jedno vreme bratske svađe trpeo na poziciji bubnjara, sve dok ga braća nisu doveli pred zid i zatražili da bira između njih i svog autorskog čeda Primal Scream. Sa žaljenjem, on se odlučuje za ovo drugo. Dobra odluka i za jedne i za njih. PS rastu, a Chainsi menjaju bubnjara sa ritam mašinom.

Prva dva albuma Screama, koji su dobili ime po jednom citatu pesme The Fall, koja je opet verovatno citat naslova knjige velikog Arthura Janova, prošli su u preispitivanju i reahiviranju američke psihodelije 60ih, soula, pa i savremenih kretanja na muzičkoj sceni Britanije 80ih. Glas publike i kritike, čuo se, nekad više, nekad manje, uglavnom pozitivan eho.

Tek pojavom acid housea i druženjem sa Andrew Weatherallom, DJom, producentom i kolekcionarom, pa Alexom Patersonom iz The Orba, Scream doživljavaju planetarni uspeh i pronalaze sebe i tu ova priča u knjizi nalazi svoj kraj. Primal Scream počinju da plešu. Nastavak verovatno sledi. Uskoro, pretpostavjam,

Ono što para oči dok čitate, bar meni kao zabrinutom i nekad savesnom roditelju neznalici, je koliko je opijata na domak ruke sve ovo vreme i koliko je sam Gillespie sa svojim kolagama zaglibio u tim sferama. Ono što na tren diže raspoloženje i ego, danima i godinama posle ostavlja posledice. U tom smislu knjiga je poštena i svako iz nje može da izvuče nešto za sebe. Bilo dobro bilo loše. A moglo je možda i malo više kritike na tu temu. Ali ostavimo se moralisanja i pridika. Neka nam je dragi roditelji dragi bog na pomoći

Još jedna na tu temu. Teško je pretpostaviti da je „to“ bila glavna inspiracija i pokretačka snaga i glavna tema „svega“. Gillespie kao romantičar, zaljubljeni princ i socijalista daleko je ubedljiviji, koliko se mi slagali ili ne slagali s njim.

Nešto što je počelo kao naivni dečački susred sa Jerry Dammersom iz The Specialsa, prvim koncertima, prvim boravkom u restoranu i susretom sa svojim uzorima, zaslužilo je ovako uglavnom lepu i iskrenu knjigu. A da je obožavanje na sceni obostrano, svedoči i detalj kada i onda  matori Neil Young za vreme snimanja spota za album „Raged glorry“ 90e, pita saradnicu da li je ono onaj lik iz Marry Chaina? Obaveštena faca.

Gillespie je stvarno ime i stvaran lik - rocker. Poželimo mu zdravlje i sreću i još mnogo dobrih albuma i knjiga u karijeri. I poručimo mu da nikad neće izgubiti više od svega onoga što je pre toga imao.