Aestetics of PopMusic – Diedrich Diedrichsen
Polity Books - 2023
Postoje knjige kojima ništa ne možeta da dodate ili oduzmete. Svaka misao zacementirana je i samo oni najupućeniji mogu nešto posebno da izdvoje ili citiraju. Jedna od takvih knjiga je i poslednji esej na 150 stranica nemačkog rock kritičara i teoretičara kulture Diedricha Diedrichsena.
Često ponavljam da mi se jako dopada odrednica "pop muzika" za sve pravce i smerove krenuvši od jazza, bluesa, rokenrola, punka, tehno muzike... pa sve do u "ono" što nas čeka u budućnosti. Diedrichen tvrdi da je pop muzika i fetiš i da nije muzika i na vrlo sofisticiran i teoretski pokriven način objašnjava nam svoju ili možda posuđenu tezu.
On se koristi teorijama o industriji kulture Teodora Adorna, pa za svoje jezičke akrobacije navodi mnoge od savremenih postmodernističkih umova, sve da bi preslikao svet mode, tehnologije, performansa i čega sve nema u "pop muzici". Posle radija i bioskopa, pop muzika zajedno sa televizijom gradi drugi stub te industrije. Treći stub je internet i "outdoor" kultura sa video igrama, GPSom i svim novotarijama koje su se uselile u naše domove i naša dvorišta. Šta nam nudi budućnost? Na to nam i ova knjiga ne daje odgovor. Ali ona je dobra baza za dublja razmišljanja i predviđanja.
Pop muzika kao jedan vid kontrakulture, s jedne strane divergira i rasipa se u više pravaca. Sa druge strane, otvorenošću, kritikom, očevidnošću i masovnošću ona hrani i gura istinsku kulturu, da se i dalje razvija. Da i dalje postoji.
Evidentan je oprez pri navođenju primera kao što su Bo Diddley ili Billie Eilish. Autor je veoma oprezan i ne zanemaruje rubne grupacije, LGBT populaciju, manjine, Afroamerikance, Azijce... Naprotiv, daje im prilično veliku ulogu i zasluge u onome što su učinili da današnji svet kakav god da je, izgleda bolje i ravnopravnije od onih koji su mu prethodili. Ali i dalje mora mnogo da se radi. Znamo svi.
"Pop muzika" po Diedrichsenu i povezuje i miri i jeste i nije važna. S druge strane ona sa izvesnom dozom političke nekorektnosti i naivnosti postiže upravo ono što mene lično najviše fascinira. Ekskluzivna je i subverzivna.
I sam autor na kraju priznaje nemoć da će jednoga dana slika i ton da budu potpuni. Pop muzika če i dalje da se razvija i širi, a onaj siloviti materijalni udar koji je preživela s prelaskom sa ploča, diskova u digitalni format, preživeće zahvaljujući tehnologijama i jača i veća nego ikada.
Ipak, živa svirka, masovni koncert, hepening, događaj, predstava, biće i dalje ono jedinstveno i neponovljivo. Neuspešan, ali jako važan pokušaj da se poremeti ono što nas religija uči da je čovek stvoren kao bogočovek, po božanskoj slici i prilici. I da nas u našim preispitivanjima vrati prvobitnim vrednostima kao što su humanost i negovanje iskonskih vrlina.
No comments:
Post a Comment