Knjiga jako mudrog i ambicioznog naslova "Filterworld" cenjenog hroničara NewYorkera, Kylea Chayke nije tako teška kao tema koju obrađuje. Naime, konfekcija na internetu i konfekcijski način razmišljanja. Pisana u obliku eseja o ličnim iskustvima sa YouTube, Facebookom, TickTockom, Spotifyom, Instagramom i nekim manje poznatim softverom, kombinuje i razgovore sa cenjenim imenima i novinarske i tehnološke struke sa nekim na izgled banalnim, ali vrednim stvarima i opažanjima. Kako skoro pola čovečanstva koristi društvene mreže, a desetina muzičku streaming platformu Spotify svedoci smo da masovni ukus polako preuzima primat nad medijima i politikom pa i individualnim aspiracijama. Primer pesme "Strange" benda Galaxy 500, totalno netipične za njihov opus i radnog naslova "Heavy Metal Ballad" govori da algoritmi najviše cene materijal koji ni u kome pogledu ne odudara od proseka. Čak teži da bude kao i tiha većina kompozicija. Pesma je po broju slušanja daleko nadmašila neke mnogo bolje i popularnije hitove toga benda. Samo zbog svoje strukture, formule i rečnika. Chayka spominje čuvenog arhitektu Marka Augea i njegovu knjigu o aerodromima i javnim ustanovama širom sveta koje sve više liče jedni na druge. Pa i Airbnb fotografije objekata ili Instagram postovi teže ka univerzalnosti i uniformnosti. Tako da je danas recimo posao umetničkih kuratora važniji i odgovorniji više nego ikad. Tu autor spominje njujoršku MoMAu sa 200.000 basnoslovno skupocenih eksponata i uskog kruga ljudi koji iz dana u dan odlučuju šta će biti pokazano u javnosti. Mada kad malo bolje razmislim, svejedno je koje će eksponate i slike da postave, jer velikoj većini posetilaca jedino je važno da kažu da su bili u MoMAi. Ono što me najviše zanimalo pri kupovini knjige, sami mehanizmi selekcije i okviri u kojima algoritmi operišu i deluju, ne nalazi se u ovom delu. Jasno je da product Manageri i marketinška odeljenja vode glavnu reč pri razvoju i odabiru tehnologija jer je to visoko komercijalni softver koji se uglavnom finansira od reklama, a mnogo ređe i od sponzorstva i od pretplate. I te se informacije ljubomorno čuvaju u zgradama i objektima odakle koncerni operišu širom sveta. Moj lični utisak je i da su influenseri i čuveni blogeri likovi koji prodaju svoje ime, a zauzvrat govore ono što im sponzori, a možda još više i razvojni timovi serviraju da šalju u javnost. Brzina kojom se viralne poruke šire u eteru je ogromna, ali već sad mogu da se sagledaju u nekim aspektima, pa i do određenog nivoa kontrolišu ili ako nisu na nekom pristojnom i moralnom nivou i sankcionišu. Knjiga Chayke zaista inspirativna je i govori o iskustvima jednog krajnjeg potrošača i konzumenta. Sigurno je da ljudi koji ne žive sami kao ja, mnoga od ovih iskustva mogu da dele u razgovoru sa svojim ukućanima. Ovako, da bi se koliko toliko informisao, osuđen sam i na ovakvu literaturu. A što se tiče jezika struke, tu mi mnogi ni dan danas ne veruju koliko je toga banalnog, redundantnog i nepotrebnog u r&d odeljenjima firmi koje vladaju svetom. Sve zbog kore hleba, naime. Hvala dragom Bogu, nisam više u tim vodama. I nadam se duboko da neću morati ponovo da plivam u njima. A postoji i jedna druga stvar koja je mnogo diskutabilna i problematična u svemu ovome što nam serviraju. Ako nam se ne dopada to što vidimo na mrežama i servisima, nešto nije u redu s nama, našim ukusom, našim osećanjima, našim rezonovanjem... Da li je sve već tako daleko otišlo?
No comments:
Post a Comment