Wir sind Wolfskinder/ Verlassen in Ostpreußen - Sonya Winterberg
Piper - 2012/2019 11. Izdanje
Deca vukova ili deca divljine, motiv su mnogih umetničkih dela. Setimo se samo knjiga Emila Zole, Čarlsa Dikensa i Viktora Igoa. Da ta tema nije samo plod puke mašte svedoči i dokumentarna monografija Sonye Winterberg, u kojoj su skupljena stvarna svedočenja stvarne dece divljine na kraju Drugog svetskog rata i u godinama mira.
Roditelji su ih ostavili. Izgubili su jednog ili oba roditelja. U metežu i gužvi tokom nadiranja crvenoarmejaca završili su ili u šumi ili na ulici, sami i u grupama. Mali Nemci koji nisu smeli glasno da kažu svoje ime, jer gnev Sovjeta, prvenstveno Rusa, nacije koja je izgubila preko 27 miliona građana, bio je golem i ogroman.
Oni koji su 44e, 45e, imali 13, 14 godina još se dobro sećaju detalja i nisu zaboravili materinji jezik. Slepi putnici u vozu, prošenje po gradovima Istočne Pruske, deportacije ili preživljavanje od šumskih plodova. Oni u to doba mnogo mlađi, ne sećaju se skoro ničega osim svoga stvarnog imena. Često su ih prihvaćale u ovom slučaju litvanske porodice i čuvale ilegalno, jer je svaki kontakt s Nemcima bio zabranjen. Stariji i jači, pomagali su na poljoprivrednim dobrima, radili u fabrikama, čuvali mlađu decu. Retki, a bilo je i takvih, školovali su se i dobijali diplome. Većina je na samom početku mira, imala lažna imena. Vrlo brzo bi savladali litvanski i ruski, samo po boji kose i oči, a nekad ni po tome, razlikovali bi se od ostale dece.
Kako je posle smrti Staljina 1953 otoplila klima, neka od dece divljine, bila su deportovana u DDR u domove za nezbrinute. Jako su šarene sudbine i dalji tokovi života izneseni u knjizi. Neki bi preko Crvenog krsta uspevali da dođu do svojih stvarnih porodica. Razmenjivali pisma. Demokratske promene i samostalnost Litvanije 90ih, ubrzale su taj proces povezivanja familija. Ali crv sumnje nagrizao bi često novouspostavljene veze. Strah od prevare, gubitka nasledstva i slične teme i traume često bi nadjačavali patriotski poriv i Zapadni Nemci generalno, bili su jako sumnjičavi.
Neka od dece divljine, u starim godinama, dobijala su zdravstvenu i pomoć za grejanje od nemačke ambasade. Bilo je i onih koji su se preselili u zemlju predaka, a i onih koji su se posle neuspele epopeje na zapadu vraćala u Litvaniju i zemlje bivšeg SSSRa.
Knjiga nikoga ne osuđuje i nikoga ne krivi za sudbinu dece izgubljene u vihoru rata. Takva su bila vremena. Ima i krajnje užasnih scena ubijanja i zlostavljana i iživljavanja nad malim nesvesnim bićima. Izvrsan kontinuitet sa malo je reći nekad čudnim potezima posleratne nemačke spoljne politike postoji. Jedna od najvećih svetskih ekonomija definitivno mogla je da pomogne možda i više materijalno i moralno svoj narod u rasejanju.
Većina junaka ovoga dela danas su u poznim godinama ili su preminuli. Njihova deca, uglavnom su vaspitani po sovjetskom sistemu i teško da bi mogli da se uklope tako brzo u zapadni tok života. Većina svesna je istorijske krivice i dalje i ne traži skoro ništa, pa ni materijalnu pomoć. Želja im je da ostatak života provedu s malo više dostojanstva koje im je u prošlosti oduzeto do krajnjih granica podnošljivosti.
Opet, većina, preživili su strašne golgote. I sada su mahom veseli i vedri starci. Mnoga druga deca drugih vera i nacija, nisu imala onda ni toliku šansu.
Da se ne zaboravi.
No comments:
Post a Comment