Preporuka: Pogovor – David Albahari

 Pogovor – David Albahari

Čarobna knjiga - 2021

 

Retki su pisci sa velikim talentom i opusom, koji još uvek imaju hrabrosti da istražuju i koji se ne ponavljaju. Naročito u današnje vreme. Ide se na sigurno. Podilazi se publici. Ono što je u prethodnim delima razotkriveno, dovodi se u pitanje, prikriva i maskira novim podacima i trivijama. Fikcija je sve i svuda oko nas. Romani i proza su, ne dobrovoljno, nego silom prilika - stvarnost. Za razliku od ovog teksta koji nastaje pod pseudonimom, poluanonimno, autori kao javne ličnosti, bez obzira na sve manje i manje čitalaštvo, s tim i sve manje i manje direktne prihode, moraju da se suoče s teretom i odgovornošću koje nose na svojim leđima. Albahari je ne samo najveći živi literata u Srbiji i šire, nego i neko ko opravdava i dalju žeđ za čitanjem novih dela. Stvara novu klasiku služeći se i tradicionalnim i modernim i postmodernim metodama i tokovima misli. Poslednje delo, kako to lepo piše, izdiktirano je. Dakle tu nema, ni papira, ni olovke, ni tastature, ni ekrana. Sve dolazi direktno iz glave u nama nepoznatoj ruci. Čitava kompozicija, kao i većina njegovih radova, u jednom je pasusu i zamahu, tako bi i trebalo da se čita, ali razne dnevne, radne i fiziološke obaveze, sprečavaju da se tako i postupi. Pauze, nužne su. Flešbekovi i sećanja, smenjuju se sa slikama prelepe Afrike i nesvrstanog, pretpostavljam - kralja. Kraljevstvo je inače jako zastupljen motiv vekovima i milenijumima književnosti. Usmenog i pismenog stvaralaštva. “Šopenhauer, Kjerkegor, Platon i Frojd” su negde u prolazu ili dubini, sećanje na zvezdu izvorne muzike Cuneta Gojkovića, pojašnjava i potcrtava epohu i sredinu oko koje sve se okreće i obrće. Divlja horda Sema Pekinpoa, moguće da je metafora raspada jednog kraljevstva i nastanka mnogo manjih iz njega. Džarmuš, Makavejev, Hičkok, stvarni režiseri su stvarnih filmova, dok filmska stvarnost od običnih ljudi stvara neke nove Brižit Bardo, Džejmsa Stjuarta, Bogarta i Đinu Lolobriđidu. I kako autor češlja po svojim sećanjima, tako i mi malo stariji, potajno nadamo se, da će i neke nove generacije da se skinu sa računarskih igrica u boji, i poklone bar malo pažnje crno belom svetu uz koji smo mi sami u buđ polupraznih kinoteka odrastali. Da li će za neke druge naraštaje Sjedinjene Države da budu ono što je nama Sovjetski Savez? Prostor sa zastarelih mapa? I sve je nekako okupanom svetlom prolaznosti i pokušava da pronađe bar neki apsolutni odgovor u mraku koji okružuje pitanja koja Albahari postavlja. Albahari nikad nije bio vulgaran, ali i u ovom delu, pa makar sa suzdržavanjem, kao da tinja želja da se dobro opsuje. Mi Balkanci dobro to znamo, da psujemo, ali retko ko od nas želi zlo bilo kome, iako smo ga u našoj bliskoj prošlosti, mahom verbalno, jedni prema drugima ispoljavali. One stvarne žrtve. Neprežaljene su. Dobri smo. “Malo je lepo” i “Svaki san je strašan”. I na samom kraju, mali omaž Haksliju, Albertu Hofmanu, Džojsu, Borhesu i pre svega Nabokovu. Oni ne samo što su predvideli tok vremena, nego su taj tok i anticipirali. Pogovor je i rezime i anticipacija. Nadam se da će Albahari da smogne snage da nam bar još nekoliko ovakvih poetskih, pa makar i kratkih romana, bar izdiktira i ostavi generacijama u amanet. Na mlađima svet ostaje, ali mlađi sve manje imaju zanimanja i za ovaj i sve ostale svetove. Žive u virtuelnoj stvarnosti i tehnika i njima i nama skraćuje vreme. Možda doživimo 100tu, ali tempom u kome će i taj domet da bude krajnje relativan. Sve s ciljem da više, duže i istrajnije služimo našim poslodavcima, gazdama i šefovima. Kraljevima najnovijeg doba. Jako lepa knjiga, samo prekratka. Niko ne opisuje bolje državu i epohu koju smo izgleda nadživeli kao veliki David Albahari.