Remember nothin, pesnika samoće - Townes Van Zandt Mix

Retki koji prate, znaju da od šuplje priče nema nikakve koristi. Osim ako niste zvezda na Twitteru ili nekoj od društvenih mreža. Ređaju se reklame, bez ikakve veze s tim što kažete i novac će vam doći iako imate "šarene oči". Nisam te sreće. Veliki je to napor za dušu. Dani prolaze. Računi stižu. Dani su sve kraći, noći sve duže. 2 su stepena. Kao da je minus 2. Cene lete u nebo. Šuplja priča ipak nekad pomaže da se rasteretite. Pod uslovom da postoji neko voljan da to sluša. Besplatno. Ili uz minimalnu nadoknadu.

Townes umro je relativno mlad. Pedeset i neka. Na isti dan kad i njegov uzor Hank Williams. Zahvaljujući njemu, pa  Grahamu Parsonsu i "Outlow country" zvezdama: Wylon Jennigsu, Merle Haggardu, David Allan Coeu i Willie Nelsonu, pa na kraju i Johnny Cashu, danas imamo Wilco i Jayhawkse. Cowboy Junkiese. Giant Sand i Calexico. Možda. Da Townes nije bio tako veliki, bio bi neko drugi. Kamasi Washington kaže da Amerika snagu crpi iz toga što u njoj samac, sam čovek, ne može da postigne ama baš ništa. Moraš da udružiš snage. Townes je pesnik samoće osuđen na samoću.  

Van Zandt poticao je iz bogataške porodice. U mladosti, sve njegove karte bile su složene tako da uspe u životu i napravi karijeru. On ih je razbacao oko sebe, pao s četvrtog sprata na ko zna kakav način i preživeo. Dobrovoljno, pišu. Sledeli su dani patnje, lečenja, alkoholnog delirijuma, lepka i ko zna čega sve ne. Namučila ga je i teška operacija kuka. Probleme s kostima imao je i Hank Williams. Tajnu neku nosio je u sebi i odneo je u grob. A možda i nije bilo tajne. Možda samo bilo je. Nothin. 

Njegov nastup 1996e, nekoliko meseci pred smrt koju kao da je predosećao, bio je mučan i nezaboravan. Znojio se neprekidno, a bilo je hladno. Prekidao kompozicije na pola. Ponovo ih započinjao. Svi su strahovali sve dok ih ne bi priveo kraju. A onda beskonačan aplauz. Bilo je to tako teško za gledati i slušati. Kao što je bio slučaj nekoliko godina kasnije, kada se na binu popeo Daniel Johnston u trenerci i kućnim papučama. Ozbiljan slučaj. Bežao s bine i vraćao se na binu. Moć nepredvidivosti. Nepredvidiva moć, ukratko - bolest. Show must go on. Platiš kartu i to je to. Nemilosrdno. Kako je to išlo s njihovim zdravstvenim osiguranjem, pojma nemam.

Townes Van Zandt bio je zvezda koju skoro niko nije znao i poznavao. Toliko udaljen od ovih zvezda koje svi poznaju. Bio je veći od samoga sebe i patnje koju je opevao u svojim i tuđim kompozicijama. Pisalo se o njemu u novinama koje niko nije čitao. Pričalo u uskim krugovima. Koje skoro niko ne registruje 2%. Dylan, pohvalno se izjašnjavao o njemu. Uzalud. Kad američki san pretvori se u noćnu moru. To bio je Townes.

Zašto su te mračne poruke koje je odašiljao u svojim tekstovima tako privlačne. Verovatno od količine neuzvraćene ljubavi u njima. Lako krene, prvi dani, cveće, držanje za ruke, prvi dodiri. To se broji. Sve ostalo izgleda. Žene vole kauboje gubitnike. Nothin.

O svoj ovoj nesreći ovoga sveta ne može se pevati iz tople fotelje i sa tri obroka dnevno.

Townes Van Zandt

Waitin Around to Die

Kathleen 

None but the Rain

Nothin

Tower Song

To Live Is To Fly

Snow Don t Fall

If I Needed You

Blue Ridge Mountains

No Place To Fall

Brother Flower

Gone, Gone Blues

Out Mother the Mountain

Dead Flowers

Man Gave Names to All The Animals

Lover s Lullaby

Alone & Forsaken

Lost Highway

At My Window

Gypsy Friday

Sky Blue    

Remember no name, no slogan/Ritam prirode, tehnologija mutacije - Cabaret Voltaire & Etc. Mix

Licencna politika diskografskih kuća bivše Jugoslavije 80ih, imala je ponekad čudne rezone. Umela je da nas, koji smo teškom mukom krpili novac za originalna izdanja i na razdrndanim kasetama, preko raznih kanala, veza i vezica, pratimo novitete svetske scene, iznenadi, jako aktuelnim, ali ne i toliko komercijalnim naslovima. Ako me sećanje ne vara, Jugoton objavio je dva plesno orijentisana izdanja šefildskih Cabaret Voltaire: "The Covenant, The Sword and The Arm Of God" (1985-1986) i "Code" (1986-1988). RTLJ nadovezala se sa izuzetnim "Soundclash" - Renegade Soundwavea. Onda izleće na scenu Jugodisk sa radikalnim izdanjem Nico - "Camera Obscura" i po meni lično, vrhuncem The Fall – "This Nation's Saving Grace" iz 1986e godine. Cabaret Voltaire, što pod ovim imenom, što solo, imaju ogromnu i visoko kvalitetnu diskografiju i nije lako bilo i nije lako sve to pratiti i verifikovati. Jednostvno, to nije bila muzika za komercijalni radio, tada najbolji izvor informacija. Tokom devedestih godina jako zanimljiva solo izdanja Richards R. Kirka i projekata Sandoz i Sweet Exorcist, mogao sam retroaktivno da nabavljam i slušam i tako "oblikujem" prilično šarenolik muzički ukus, za koga rado kažem da je eklektičan, iako ne znam tačno šta to znači. Jednostavno, lepo zvuči. Cabaret Voltaire, jako, bili su važni u "elektronskim", "dance" i "eksperimentalnim" krugovima koji nisu verovali u klasične rock postave i moć amplifikovnih gitara, basa i bubnjeva. Prvo kao trojac, pa zatim kao duo i na kraju kao solo projekat, sve donedavno, tačnije do smrti Richarda H. Kirka 2021. godine, bili su sa prekidima jako važan organ informisanja andergraund krugova i njihov opus, naširoko, uvažava se. O značaju za scenu Šefilda, odakle potiče i čuvena etiketa Warp, pisalo se i po štampi i u nekoliko knjiga, ali ne i toliko koliko bi trebalo. Dovoljno samo je pomenuti njihovu kratku probnu epizodu u bendu Human League i izdanku The Men. Klica dehumanizovane tehno muzike posađena je davno, još u prvoj polovini 70ih. A ako samo pomislimo na recimo Silver Apples, možda i ranije. Opštepominjani i sveprisutni dizeldorfski Kraftwerk, pa i umetničke scene Pariza i Kelna, nesumnjivo, imali su i na njih veliki uticaj. A i razvoj muzičke opreme diktirao je tempo i varijacije. Albumi Cabaret Voltaire, iako krcati repetitivnim ritmovima i temama koje se razvijaju u višeminutnim mantrama, nikad nisu ni blizu dosade. Jesu - ako površno slušate. Ili ako ste ih pustili, a ne slušate ih. Ako se bar malo udubite, koncentrišete se, prepustite im se - oseti se lagani razvoj i gradacija tema. A teme dolaze sa raznih strana sveta. Ma iz kosmosa ideja. Ima tu i afričkih i azijskih uticaja, funka i ritualnoga. Pa i smetnji talasa i antena. Slično kao i na primeru "tretmana" Holgera Czukaya, basiste i producenta Cana, koji se izuzetno dobro snalazio okrećući dugme na radiju u potrazi za egzotičnim sazvučjima i novim idejama. To je stvarno toliko navikano da se više ne isplati objašnjavati. Ili volite, ili ste zauvek izgubljeni za njih. CV, nesumnjivo, nisu nikad bili apolitični i pratili su kako trendove tako i vesti. A i oni sami bili su ti koji su kreirali trendove i anticipirali razvoj društva i prirode. Bilo je tu i nečega što bi moglo da se opiše kao čisto telesno iskustvo. Vrtoglavica. Verovatno plod uvrtanja tela i udova po zadimljenim klubskim binama širom planete. E pa upravo ta "politika plesa" dovela ih je do današnjeg statusa. A za mene koji imam dve leve noge, ostali su prvenstveno vedete "home listening music". Uživam dok idu na zvučnicima. Uši prate, ulaze na kožu i osećaj su koji često ne može da se opiše prostim rečima i rečenicama. Idealno za "šuplju" priču. Zar ne?

Cabaret Voltaire & Solo & Projects

This is Entertainment

Spread the Virus  

Do the Snake

No Escape

Obsession

Eastern Mantra

 Title Sequence

Over & Over

Yashar

Thank You America

Hypnotized

Magic

Walls Of Jericho

Enough s Enough

No Resistance

Inside the Electronic Revolution

Afterglow

The Message

Split Second Feeling

Treated Guitar

James Brown

Haiti

I Want You

Kino

Part 5

Night Of The Jackal

Information Therapy

Force of Habit

Hollywood Babylon

Short Wave

 Come

Love is Deep

Modern Art

On Fire

Get Out Heads Straight

TWAT

Desert Rumba

Civilisation Means Manners

Who s Afraid

Halloyoka

The Future Rising

Commanders on The Ground

Never Lose Your Shadow

Nuclear Cloud

Inner Rhythms

Moring Star

The Moon Rises

I m Not Afraid

Satelite

Freak Of Nature

Inta-Stellar

Salsa Mutante

Frankenstein s Daughter

Kick Jack

Testfive

It s not me

Three Piece Swing

Contact

No Name No Slogan

BBC Radiophonic Workshop: A Retrospective - William L. Weir

BBC Radiophonic Workshop: A Retrospective - William L. Weir 

Blumsburry Academic - 2023

Sećam se da sam još kao klinac, krajem 70ih, gledao emisiju o tehničarima zvuka koji su proizvodili razne efekte za film, radio i TV. Uz pomoć elektronskih uređaja, sintisajzera, ali i svakodnevnih predmeta, oponašali su grmljavinu, zvuk kiše, lavež pasa, šuštanje vetra, eksplozije, motore aviona i automobila i šta sve ne. Mala knjižica američkog publiciste i novinara Williama L. Weira daje nam na primeru retrospektivnog albuma iz naslova, kratki pregled rada čuvenog britanskog tonskog studija BBCja iz dela Londona pod imenom Maida Vale. Kako je reč o kompilaciji na dva diska sa preko 100 naslova, a prostora jako malo je, on se posvetio samo nekim od reprezentativnih i karakterističnih kompozicija. Studio je proizvodio podloge za radio džinglove, drame, filmove. U njemu su boravili i neki od tek u tada poslednje vreme priznatih eksperimentalnih kompozitora i stvarali na vrpcama i magnetnim trakama neka od dela koja skoro svi poznajemo, a ne znamo od kuda dolaze i ko su autori. Daphne Oram, Delia Derbyshire, Ron Grainer, Peter Howell,  Dick Mills samo  neka su od zastupljenih imena. A jedna od reprezentativnih tema svakako je "Dr. Who" iz serije koju su nadam se gledali i slušali naši dedovi i naši roditelji. Naši preci, uglavnom. Za prve dve nabrojane ženske osobe, mnogi nisu čuli, a danas se u časopisima poput Wire njima posvećuju himne i temati i hvalospevi. Tako da iako su davno preminule njihovo vreme tek dolazi. Daphne i Delia nisu bile jedine ženske osobe tamo, ali njihov trag nekako najveći je. Ako samo setimo se da je prvi transistor proizveden davne 1947e godine, a tamo su se 50ih i 60ih koristila oscilatorna kola, analogni filteri i antene za generisanje zvuka, možemo da zamisimo o kako mukotrpnom i napornom radu bila je reč. Naoružani logaritamskim tablicama i magnetofonima kakve su i nacisti koristili tokom vladavine za promociju njihovog vođe na radiju, rezali su i lepili vrpce i prodicirali takve tonove za koje može i danas da se tvrdi da su vrhunske lepote i forme. Dok su žene bile nežnije i osećajnije, muškarci  bili su skloniji bombastičnijim i agresivnijim kolažima. Williamova opažanja prva su liga. U priču uvrstio je nova pokolenja. Tako recimo Adrian Utley iz elektronskog benda Porstishead kaže da su radovi Workshopa i danas sveprisutni u kulturi i društvu i da su njihove proizvode svi čuli negde. Jako lepo je i poređenje da su Blue Cher bili preteča i bluprint hevi metala, a da nisu bili metal. Slična stvar je i sa Workshopom, bili su preteča mnogo toga, elektronske i eksperimentalne muzike, a da nisu bili čista elektronika i tehno i ambijent. Autor knjižice podseća se i velikog Williama Basinskog koji je 11.09. kobne godine propustio intervju za posao u World Trade centru i nedaleko od njega digitalizovao svoje vrpce. Posmatrajući tragediju s prozora, čuo je i kako zvuk s vrpci vremenom nestaje, što mu je poslužilo za rad na "Desintegration Loops", opus za koji je u Pitchforku dobio veoma retku, čistu desetku. Jako mnogo toga izrečeno je na jedva 130, 140 stranica. Istraživanje bilo je temeljno i tema obrađena je na nesvakidašnji, ali pristupačan način. Workshop se u međuvremenu modernizovao, nabavljeni su najmoderniji sintisajzeri i softver, tamo od devedestih sedi i veliki Matthew Herbert. Muzičari obilaze ovaj čudesni prostor. Beatlesi svojedobno su ponudili svoj 14 minutni eksperiment, ako dobro sećam se pod imenom "Carnival of Light". Malo je onih koji su imali sreću da čuju tu kompoziciju, a oni koji su čuli nisu bili srećni s tim što su čuli. Tamo je jedno vreme boravio i čuveni Sir George Martin. Značaj Workshopa za britansku kulturu ogroman je i nemerljiv i davno prevazišao je granice ostrva. Kako su danas žive dileme i diskusije šta algoritmi odlučuju, šta je muzika, a šta eksperiment ili field recordings, biće zanimljivo čuti mišljenje i stručnjaka, a i to što nam AI nudi. Jako lepa knjiga koju mogu da čitaju i oni kojima pop nije primarni hobi. A za svet struke biće ovo sasvim jasno - jedan mali, ali ukusan, sočan i prijatan zalogaj.    

 

Rebember kad nam niko nije mogao ništa, a mi smo mogli sve - Young Gods Mix

Pojava post industrijskih Švajcaraca The Young Gods, svojevremeno prouzrokovala je potres na alternativnoj sceni. Promene intenziteta, glasno-tiho, brzo-sporo i konstanta jako-jako, odvrni do daske punila je domorodačke podijume za ples i svi su složno mlatili glavama uz njihove akcentovane ritmove. Zašto i dalje nije takva situacija, nivo poslednjih izdanja nije uopšte nizak, naprotiv, dobro je pitanje? Postindustrijsko doba nije dobro za postindustrijske bendove? The Young Gods nastavljaju delimično tradiciju i nadovezuju se na ideje jednih Swansa. Ono što je kod ranih Swansa bio uzvik, ječanje, udar, to je kod The Young Godsa protuteža organskog i neorganskog. Bubanj je uglavnom stvaran, podržava ga elektronika i glas Franza Treichlera. Menjaju se jezici, engleski, francuski i nemački. Sampler izbacuje kao na traci domaće zadatke za ostatak trojke. Ne mislim na istu trojku koju voli jedan popularni pevač novokomponovanih hitova, a ni on ne misli na tu trojku. The Young Gods su uzvik i metafora. Bilo da su u pitanju obrade Kurta Weila ili vlastite kompozicije, teško je ponoviti i imitirati to što oni rade. Stilski izbrušene minijature na albumima mramorno obavijene u celine. težak su zadatak za one koji bi da izdvoje neku listu hitova. Sve je to hit do hita, and it hits. S obzirom da sviraju i stvaraju već skoro 40 godina nije to neka obimna produkcija, a produkcijski gledano iz današnje perspektive zvuče i dalje sveže i moderno. Te gitare nisu stvarne. I ti semplovi nisu s ove planete. Sa The Young Gods delimo istu planetu. Budimo srećni i zadovoljni zbog toga. Nema se, ali može se. Bila je lepa mladost dok smo je delili s njima. Dobri su i za ove zrele godine. Godine zrele po cifri, ne i po znanju i iskustvu.

The Young Gods

September Song

Skinflowers

Kissing the Sun

Secret

Fugure Sans Nom

Jimmy

Lonngue route

Alabama Song

The Night Dance

Kissing the Sun

F

The Sound in Your Eyes

Double Moon

Pas Mal

C est quoi c est ca

Speak Low

Aux Anges

Isolated Stare

In C, Pt. 7

L Amourir

 

Remember nije to tako strašno, namršti se & Game Over - Front 242 Mix

 

Ponekad muzika ponese u napad. "Jedan je Hase."  Na internetu stoji podatak da su američki marinci slušali Front 242 pre poslazaka u akciju dok je trajao "rat u zalivu". Svako to shvata na svoj način. Ovi  Belgijanci znaju šta je "maskulinum" u životu i muzici. Samo najjači preživljavaju. A ima i ironie, verujte mi. To najbolje shvataju mladi. Puni snage i elana, kad treba da se zapne. Pioniri EBMa raskrčili su put projektima poput Prodigyja ili "Big Beata", da bi na kraju počeli sami da preuzimaju stil i pojedine elemente od onih kojima su bili direktni ili indirektni uzori. Razmena ideja, da ne budemo grublji, konstanta je na scenama. Krene se sa obradama u prostoru za vežbanje, 2 sa 2, dok se ne dođe do nečega svoga. Front 242 zvuče agresivno, sveže i nije im potrebna reklama i prikaz, da bi osvojili neki širi manevarski prostor. Publika je uvek tu. To su ljudi koje ne srećete na ulici, ali kad krene koncert, dvorane su uglavnom pune i rasprodate. Crna koža i crni džins, ozbiljni izrazi lica. Oni to shvataju bolje. Ritmovi su sintetički, ali zvuče organski. Vokali promukli ili sa jakim "britanskim" akcentom, sve sa efektnim refrenima i parolama. Rana inspiracija su možda DAF, čvršći albumi novog talasa, Kraftwerk. Bezbrojni su projekti na kojima se pojavljuju likovi iz Front 242. To možete da pronađete na internetu. Za sebe znam jedino da slušati samo jedno i ići samo jednim pravcem, zna da bude jako naporno i dosadno. Danas je pao prvi sneg i pravo vreme i prava hladnoća za Front 242 bitove. Sutra, nešto drugo će da bude na redu. Pa onda ponovo: Tragedy for You. Dobri stari hardware. Dobre stare konzole. Revolting Cocks. Game Over.

Front 242 i "Projekti"

GVDT

Red Team

Headhunter V3.0

Moldavia

Tragedy For You

Religion

Hymn

Serial Killers Don t Kill Their Girlfriend

Im Rhythmus Bleiben

Mixed By Fear

Body to Body

Matrix

Funkakdafi

Special Forces

Lone Ranger

Aliens on Earth

100. (Ganrif)

America

 Seek and Destroy

La Mort

Future Fail

If This Is Love

Beers, Steers & Queers

No Devotion

Viagra Culture

(Let s Get) Physical

I am the Rain

Wonders & Monsters

Remember estetike mase, himne kao pop hitovi i obrnuto - Laibach Mix

 

 

Laibach su komentatori stvarnosti. Pronalaze u svakodnevnim stvarima tragove mračne, ali i ponekad dobre prošlosti i zbunjuju simbolikom, a nekad i nedostatkom simbolike. Malewitsch i pop art? Antun Augustinčić? Poslednji put sam ih gledao ne tako davno. Koncert bio je podeljen u dva dela. U prvom pevač sa stetson šeširom i atraktivna pevačica sa afro frizurom izveli su nekoliko country verzija "Love is still alive", da bi završili s "Future" Leonarda Cohena. Na platnu ređale su se fotografije iz filma Winetou s Gojkom Mitićem. Pa 8-bit grafičke animacije koje su podsećale na jedan od prvih personalnih računara s područja bivše SFRJ, Galaksija Plus, kako li se već zvao. Drugi deo prošao je mnogo tmurnije i podsećao je na stare hitove. Čula se i odlična verzija kompozicije "Brat moj" koju ne mogu da nađem na objavljenim albumima. Obrada "Sympathy for the Devil" bila je propraćena fotografijama Stonesa i Beatlesa sa davnih zabava Londona 60ih i 70ih. Da li je u pitanju bila montaža, ili su stvarno zvezde bile obučene u uniforme kao nekad recimo Princ Harry ili pokojna Isidora Bjelica i Miljenko Jergović, pitanje je. U svakom slučaju, paralele koje podvlače između masovnih fenomena i pojava u komunizmu i nacionalsocijalizmu, zapanjuju tj. nisu više toliko zanimljive kao pre 30 godina. Ipak, u pitanju je umetnost i sloboda umetničkog komentara istorijskih događaja. Laibach pored svega imaju osćaj za ritam, kako vremena, tako i u onom klasičnom pop smislu. Oni jesu pop - i bazični i industrijski i kantautorski i neoklasični i kakav sve ne i kakav sve možete da poželite. Ranih albuma sećam se još iz perioda kada su pojedini detalji na umetničkim delima njihovog ogranka "Neue Slowenische Kunst" bile prelepljene flasterima. Slovenija jeste bila naprednija i slobodnija u onoj staroj državi. Može da se kaže i prenaprednija i preslobodnija, jer u "državi", bilo onoj zapadnoj ili bilo nekoj drugoj i nema baš onoga za čim su čeznuli - slobode. Nema slobode. Dovoljno je elektronskom karticom platiti iznos u supermarketu i već ste deo neke statistike i već dajete svoje lične podatke. Ali ne bi trebalo biti paranoičan. Transparentnost postoji bez obzira koliko zatvorenom sistemu pripadate ili se osećate ugroženim. I spašava od zlonamernih. U tom smislu, Laibach i njihov uspeh, dokaz su da može i drugačije. Sada da se ne raspišem, lako je odlutati u pogrešnom pravcu. Šta Laibach stvarno hoće i stvarno misle, pitajte njih same. Moguće da onaj davni božićni hit Davida Bowieja i Bing Crosbyja daje jedan od odgovora. I sami kažu da su srećni dok Nemci govore američki engleski i da će stvar da se prilično zagovna ako pređu na ruski. To je stara izjava. Zanimljivo bi bilo čuti šta danas, ama baš danas misle. 

Laibach

Get Back

Leben heisst leben

Geburt einer Nation

Opus Dei

Mi kujemo bodočnost!

Mars

Država

Krst (Baptism)

Maggie Mae

Sympathy for the Devil

Everlasting in Union

Siemens 

The Cross

Dokument III

Now You Will Pay

Nippon

Jagerspiel

Contrapunctus 5

Klaus and Renate

We Are Millions and Millions Are One

Bossanova

Ein Verkuendiger

Climb Ev ry Mountain

My Favourite Things

Brat moj

Sveti Urh

Ich will ein Deutsher sein

Nekaj važnih in načelnih misli o bodoči usmertivi

The Arrival of Russian Refugies

Final Countdown  

Remember jednog drugog Elvisa, manje od nule??? - Elvis Costello Mix

 

Inteligencija & pop - Elvis Costello. Počeo je davno, novotalasno, s Attractionsima. Bio je to moćan bend, i sada su, prašili su nemilosrdno, praše i sada, bez solaža, bilo je u međuvremenu par. A onda, otišao je u Ameriku, kolevku popa i krenuo da niza solo albume u nekom "kantautorskom" stilu, pa opet sa starim bendom, pa onda... Snimio ploče sa Bacharachom i Allanom Tousaintom. Costello je car. Zna ko vredi. Sećam se da sam jedan raspust vukao i radio teško u prašnjavoj štampariji. Plata nije bila loša. I kad sam srećan izašao iz studentskog servisa, s parama u džepu, naletim na prodavnicu vinila i tamo pazario 5 polovnih Costellovih albuma, od kojih se na Spotify nalazi samo "My Aim Is True". Costella teško je porediti sa nekim drugim. Neuporediv je. Može biti da to ide duboko do Peelovog miljenika Lonnie Donegana i ostrvskih korena, oni to znaju bolje. Peva kroz nos i nekad mu od siline škripe glasne žice. Sve za formu i sadržaj. Požrtvovano. Stvar je u tekstu i melodiji, aranžmani su tek na drugom mestu, ali i oni plene promenama, rešenjima, patosom i dramatikom. To je toliko britanska stvar, da moraš tamo da se rodiš i prvi put zaplačeš u porodilištu da bi bar nešto skapirao. Ja ga i dalje volim jako iz nepoznatih i neobjašnjivih razloga, ali moram da priznam da nisam upratio poslednjih nekoliko albuma. A i ne znam zašto taj bivši programer još uvek zna da iznenadi u domenu u kome skoro sve kombinacije i permutacije - iskorištene su. Tu nepravdu danas ispravljam. Costello o veliki Costello. Jedini lik koji je pogodio u čemu je problem kad je na Live Aidu otpevao "All You Need Is Love" Beatlesa, sam, s gitarom.  

Elvis Costello

Less Than Zero

Welcome to the Working Week

Moods for Moderns

Oliver s Army

Brilliant Mistake

Indoor Fireworks

American Without Tears

Baby Plays Around

invasion hit Parade

This Is Hell

Why Can t a Man Stand Alone?

This House Is Empty Now

Baby Plays Around

Soul For Hire

When Did I Stop Dreaming

The State Of Affairs

There s A Story in Your Voice

Broke Promise Land

Almost Blue

(I don t Want To Go To) Chelsea

I Felt the Chill Before The Winter Come

Jimmie Standing in The Rain

Accidents Will Happen

We Are All Cowards Now

My Most Beautiful Mistake

Paint The Red Rose Blue

Night Rally

Little Goody Two Shoes

All This Useless Beauty

The Long Division

Radio, radio

(What s So Funny Bout) Peace, Love and Understanding

God Give Me Strength

Remember kako smo nekad znali dobro da se zabavljamo i kako nam je malo bilo potrebno da budemo srećni - The Pogues Mix

 

The Poguese smo svi voleli kao klinci. Ne možeš tako nešto da mrziš. Veseljaci. Znali su da sviraju i da se opuste, onako ljudski. Nemam pojma o njima, ali dobro sećam se intervjua iz zagrebačkog poleta. Nick Cave, Mark E Smith i Shane MacGowan sede u pabu i pričaju gluposti. Mislim da je bio prenesen iz NME-a. Dubioza teška. Druga vremena. Keltski pank. Mnogo bolje od Chumbawamba i Levelersa, o Gogol Bordello da ne pričam. Shane i ekipa, ne znam da li je to moglo bez alkohola, teško, znali su da pogode živac i duh 80ih i 90ih. Znali su da su ljudi zabrinuti, nezaposlenost, hladni rat, podeljena zemlja i tako to. Bilo je tu i politike, ali živo ne razumem oko čega se tamo na ostrvu svađaju i prepiru. Istorija. Jako osetljive teme. Ne želim nikoga i ničija osećanja da povredim. The Pogues znali su i umeli su da pevaju i mornarske i tradicionalne pesme i borbene i da sa svojim čudnim instrumentarijumom opišu probleme radničke klase kojoj su pretpostavljam i sami pripadali. Prsti su mi se smrzli dok ovo kucam. Nije zima za pivo, nego za neku žešću ljutinu. Slušanje The Poguesa zamenjuje alkohol i nazdravljanje. Pićemo večeras. Uz alkohol i zdravice čovek sve loše i sve probleme zaboravlja, na dan. Do mamurluka. Više se sećamo mamurluka, nego bilo čega drugoga.  Harmonika, bendžo, frula tuku iz zvučnika. Komšije penzioneri, nadam se, neće zameriti. Nije lako bilo sve ovo odsvirati i producirati. Ti drveni i metalni instrumenti na snimcima često znaju da zvuče šuplje i zvonko. Ovde sve štima. Kao da sviraju negde tu blizu tebe. Jedina ljubavi. Ma beži.

The Pogues

Dirty Old Town

Fairytale Of New York

Love You Till The End

The Irish Rover

A Pair of Brown Eyes

Hell s Ditch

Miss Otis Regrets/Just One of These Things

The Battle of Brisbane

The Wild Rover

Danny Boy

Cotton Fileds

The Limerick Rake

Sayonara

Whiskey in the Jar

A Rainy Night in Soho

Sitting on Top of the World

Pachinko

Paris St. Germaine

What a Wonderful World

The Song With No Name

That Woman s got Me Drunking

Rock N Roll Paddy

Minstrel Boy

St. John Of Gods

Krhotine - Bret Easton Ellis

 

The Shards - Bret Easton Ellis

Alfred A. Knopf - 2023

Tipičan roman Breta Eastona Ellisa? Teško je tako nešto tvrditi za obimom mali, sadržajem i značajem veliki opus ovog američkog pisca. Autor 6 romana, knjige priča i knjige eseja, proslavio se romanom "Less Then Zero" koji je objavio, ako se ne varam, u svojim ranim dvadesetim godinama. U "Krhotinama", podseća se delom i tih vremena, 80ih godina prošloga veka. Glavni junak sedamnestogodišnji je Bret i ako je verovati dobrim delom ono što o sebi priča, blizu je istine u tom segmentu. Sve ostalo - plod je mašte. I ovaj put ne nedostaje sedativa, lekova za smirenje, skupih nemačkih automobila, vila s bazenima, tinejdžerskih dijaloga o modi, muzici i svim sporedenim stvarima ovoga sveta. Stil i sadržaj tu su negde. Tu je i masovni ubica koji možda ima, a možda i nema veze sa radnjom. Učenici privatne škole, bave se svim mogućim stvarima osim možda da - uče. Roditelji ih dotiraju novcem i skupocenim poklonima. Imaju u materijalnom smislu sve. Životi su im (isp)razni i svaki dan smišljaju kako da osmisle njihovo postojanje. Opisi svakodnevnice uključujući i seks, mahom istospolni seks, kazuju nam da ništa nismo propustili i da ništa ne propuštamo. Znatiželja kao prokletstvo. Jezik kojim pisac piše, jednostavniji je nego u romanu "Glamorama" i čita se s lakoćom i nestrpljivo. Negde od polovine, skoro 600 stranica obimnog dela, počinjemo da se podsećamo i drugog remek dela "American psycho" i ovo jeste na neki način psihološka drama na ivici bezumlja i izbezumljenosti. Kako naš je jezik mnogo lepši i praktičniji od američkog engleskog ovde stalno se ponavlja neko "ja". Englesko "I" i "I" i "I" s jedne strane daju ritam iskazu. Opet nije lepo i estetski kada neko stalno "to" ponavlja. Radnje u prvoj polovini knjige i nema preterano. Upoznajemo se s likovima. Bret "iz romana" traži nekoga ko bi da podrži ideju njegove prve knjige. Suludo zamišljeno. Sreće razne ljude, uglavnom decu svoga uzrasta. Vozi se prebogatim ulicama, ide u provod, "uživa" i telom i svojom izmučenom dušom. Sve je ispunjeno sitnim intrigama i tračevima kao nekad kod čuvenoga Trumana Capotea. Neko iz toga sveta kad bude ovo čitao sigurno je da će da se prepozna. Nemoguće je da je ovo sve plod mašte. Predobro je da bi bilo izmišljeno. Bret "pisac", podseća se zvučnih hitova iz toga perioda, ali i manje poznatih pesama bendova kao što su The Cure i Ultravox. Kompozicija "Vienna" Ultravoxa prilično efektno iskorišćena je na nekoliko mesta. Mladi bogataši još su premladi da imaju mobilne telefone, 80e su to, ali većina ima fiksne brojeve telefona, što je bila retkost za taj period. Stalno nešto poduzimaju, trude se da ispune "planove" koji ne postoje. Da budu što manji i što više odrasli. Kako se uzme.  Završiti školu i verovatno raditi nešto unosno i ne preterano naporno. Odabrana klasa. Bret "pisac" i Bret "glavni junak" vode unutrašnje dijaloge bitke i ne slažu se baš dobro u svakom trenutku. Nešto je moglo i bolje da se uradi. Da vam ne prepričavam ovu zabavnu literaturu. Nema tu neke ambicije osim da se obračuna i sa samim sobom i sa ko zna još s kim. Taj svet sjajan spolja, utopijski, skriva od nas ubrzanu prolaznost koja njime vlada. Sve je to suludo i krajnje naporno i raspada se u krhotinama. Nije jasno i zašto. Odakle sav taj pritisak. Da se uspe? Porodica koja ne postoji i koja nestaje i deca žrtve svojih bogatih roditelja koji hoće mir za sebe. Nagađam. Deca su ipak to. Bret "pisac" odrastao je i u zrelim godinama, a Bret "glavni junak" sve to nije. On hoće da postane "pisac". Žal za mladošću? Vrlo moguće. A možda se i varam. Roman kao da je ispisan poslednjim atomima snage. Sve mora da funkcioniše. Čita se lako. Ne tako lako zaboravlja. Ako je stvarno i približno takva Amerika, kakvom je Bretovi opisuju, onda je sva ta moć koju svakodnevno demonstrira - iluzija. Ako elita tako misli i piše, šta običan čovek da pomisli. Ne. Ovo nije više zabava. Poslednja trećina knjige ide furiozno i ako smo na početku pomislili da možda i gubimo vreme, prolazeći stranicu za stranicom, trud isplati se. Oba Breta, i Bret "pisac" i Bret "glavni junak", dostojanstveno obavili su posao. Dobri su Bretovi. Ne uvek, Ali većim delom sjajan roman. 

Remember da ništa ne traje večno, zakasnila si - Echo & the Bunnymen Mix

 

 

O Echo & the Bunnymen, Ianu McCulloghu i ekipi teško je naći prave reči da se opišu i pohvale. Jednom su prodali samo 4 karte u mom novom kraju i otkazali koncert. Tuga i žalost. Gledao sam ih u paketu s The Fall. Više ne može i ne ide. U krcatoj dvorani SKV bilo je preko 40°, Ian u debeloj tamnoplavoj mornarskoj jakni i još debljoj crnoj rolci, stajao je mirno celo vreme pored mikrofona i onako velik kako za sebe ponekad s pravom tvrdi ređao je hit do hita. Kad je došla ona prelepa himnična kompozicija u kojoj kaže da ništa nije zauvek i zanavek, uspio sam čitavu čašu crnog vina za šankom i utonuo u tamu prvih redova. I kao da sam i dalje tamo. Svetlo pojavljuje se povremeno, pokoja iskra, iskrica. E&tB poznati su po "gitarskim duelima", razvučenim pasažima melanholije i epske snage. Bubnjevi poput otkucaja srca pulsiraju nekad sporije nekad brže. Izgubili su jednog bubnjara tragično, DeFreitasa, ako me sjećanje služi. Stradao na motociklu. Gitarista Will Sergeant, tražen je i kao svirač i kao producent. Nema publike na zapadu za ovu dubinu i širinu. Ljudi moraju uvek nešto uz muziku da "rade". Ili da voze, ili da prave ručak, ili da pišu i čitaju. Echo traže i zahtevaju punu pažnju. 

Echo & the Bunnymen

Rescue

Read It in Books

Heaven Up Here

All my colours

Heads will Roll

The Cutter

Crystal Days

The Killing Moon

Lips Like sugar

All my Life

Sensless

Nothing Lasts Forever

Evergreen

What are You going to do with your Life

Life Goes on 

Stormy Weather

Bring on the danceing horses

Thor Fountain

Constantinopel

Lover Lover Lover

Prije to Fall

Arthur

Pro patria Mori

Somewhere in my Dreams

Zephyr

The age of Cling

Remember revolucije, haosa i napretka za sve, osim za nas- Teardrop Explodes i Julian Cope Mix

Svet Juliana Copea pun je bombastičnih slika i asocijacija. Njegove danas već legendarne knjige o Kraut- i Jap-rocku, biografija o liverpulskim danima, Normanima, objašnjavaju sve transformacije koje je prošao njegov bend Teardrop Explodes, a i on sam kroz solo karijeru, kao i privatne impresije, opsesije, istorijat i prehistorijat. TE u suštini, inteligentni pop na koji smo navikli iz njegovih krajeva. Cope, znao je ko zna gde??? da pronađe neku ideju i da je tako jedinstveno i pitko i mudro uobliči. Nije brojna publika koja ga prati, ali verna je i fanatična. Cope, to je čisto britanska, ostrvska stvar i teško može da uspeva na nekom drugom tlu. Glasom povremeno podsjeća na neke druge velikane tipa Iggy Popa, Cavea, Scotta Walkera. Psihodelične varijacije, folk, i mnogo toga kod njega može još da se čuje. Sve je u promenama. Nikad nije dosadno. Zašto nije popularniji? Teško pitanje. Isto važi i recimo za XTC i mnoge druge izdanke te scene. Ljudi se verovatno plaše da ako uđu u taj mikrokosmos nikad neće uspeti iz njega da izađu. Samo Britanija. Samo Liverpool. Samo revolucija.

Teardrop Explodes/Julian Cope 

Poppies in the Field

Seven Views of Jerusalem

Passionate Friend

Soft Enough For You

Beautiful Love

Bill Drummond Said

Me Singing

Holy Love

Quizmaster

Trampoline

A Crack in the Clouds

If You Loved me at all

Akhenaten 

Julian H. Cope

Aint No getthin round getthin round

Try Try Try

Since I lost my head, it s awl-right

Pagan Dawn

You gotta problem with me

A Child od Born in Cerrig-Y-Drudion

Blood Sacrifice

O King of Chaos

Reynard the Fox

Cromwell in Ireland

Beacuse He was wooden

The Armenian Genocide

Russian Revolution Blues

I Have Always Been there Before

Remember utrke s vremenom koju si izgubio - Yello Mix

Ne, ne, ne. Nije reč o Jelou Biafri ovaj put. Ne, ni o Edelweiss. Yello su dva Švajcarca - Dieter Meier i Boris Blank. Njih dvojica znaju, sve do u najsitni detalj - sve o arhitekturi, berzi, vinu, lepim odelima, devojkama, pop muzici i još mnogo toga. Jedno vreme društvo pravio pravio im je i zemljak Carlos Peron, ali on snima neobične albume odavno sam i solo.  

Veliki stilisti koje teško je odvojiti i svrstati u neku posebnu ladicu i "fijoku", podjednako mejnstrim koliko i andergraund, na razna vrata ulaze u domove i automobile zapadnjaka, istočnjaka i ostale publike. Pravo čudo je koliko dugo traju i koliko uvek sveže i novo zvuče. Radio ne funkcioniše bez njih.

Taman kad zaboravimo da postoje, jave se novim singlom. Ostavljaju neizbrisive tragove u istoriji evropske pop kulture. Teško je reći da su nekome omiljeni i isključivo omiljeni dvojac. Ipak, lako i opravdano, vole se uz ostale. Laid Back na primer. Yello podjednako sviraju za decu i za odrasle. Nema tu psovki, niskih strasti. Sve je to neka - nekad uspavana, nekad živahna elektronika. Neka međuigra ritmova s raznih strana sveta i oporog vokala koji vas voze i teraju vas da im se u potpunosti predate i posvetite. Yello su toliko opsesivno naši i vaši, jednostavno uz Yello ne može da se mrzi i prezire. Yello su samo Yello i ništa više. Ukratko, Yello su mnogo. Etiketa za sebe i za svačiji džep. Prepoznatljivi u milion. I skoro uvek iznad tog miliona.

Yello

Midnight Procession

The Spanish Fly

Gimme

 Planet Dada

Night Flanger

Massage

Pinball Cha Cha

I Love You

Domingo

Live At The Roxy

La Habanera

Otto Di Catania

Blender

The Rhythm Divine

Night Train

Excess

To The Sea

Shake and Shiver

Star Breath

Kiss The Cloud

Out Of Sight

Dialectical Kid

Remember devojke iz Nemačke - Sparks Mix

Braću Mael i njihov dugoročni projekat Sparks, malo reći je da volim, cenim, poštujem. Dišem ih. Još jedan u nizu američkih bendova koji, tek tako, tako "evropski" zvuče. Zvuče kao evropski film. Kao što su MC5, New York Dollsi i Stoogesi anticipirali mnogo toga što će da se desi prvo u Britaniji, a zatim u ostatku Evrope, tako su Sparksi već 1971 propisali recept za spas i obnovu pop-muzike Starog kontinenta. Sparksi su u osnovi bend van vremena i van tokova. A tako su uvek sveži i aktuelni. Jedino kad vidimo datume izlazaka albuma, ne možemo da se načudimo koliko su u suštini ispred, uslovno rečeno - konkurencije. I dalje, aktivni su i aktiviraju sve oko sebe. Vreme provode u studiju od 9 do 9 i imaju materijala, ne za jednu, nego za jedanaest karijera i pravo čudo je kako u toj količini mogu da se odluče, šta ide na tržište, šta ostaje u arhivi. Mene lično, posle 10ak godina pauze, naterali su da odem u bioskop i pogledam dokumentarac o njima. Kakav je film? Pa ima tu korisnih informacija, ali i likova koji ne bi trebalo da se nađu u priči. Ekonomija mora da cirkuliše.

Kakvi su im koncerti? Pa svi gule farbu sa drvenih stolica i žale što ne mogu da plešu na te šašave ritmove i inteligentno ukomponovane kompozicije. Dok onaj brat s brčićima slaže grimase, onako ukočen prebire po tastaturama i vrti očima, drugi brat maše mikrofonom i prilično dobro kreće se za svoje godine. Da li farbaju kosu? Pitajte stručnjake. I nisu ni jedan trenutak dosadni. Nema tu filera, svaki evro zarađen je. 

I dalje u potrazi za idealnim hitom broj jedan u raju. Sarađivali su sa svim veličinama od Morodera do Franza Ferdinanda i koga sve ne. Na početku, ako vam nedostaje poređenja, ima tu ranih Roxy Musica, Slade, mjuzikla, kabarea, Le Rita Mitsukoa, Dresden Dollsa, a kasnije i ranije - čega bolan svega - ne. Nije to tako šareno i neujednačeno kao što to izgleda u mojim opisima. Stvarno imaju stila i šarma. Čudi me kako ih do sada niste zavoljeli kao što ih ja volim. A možda me samo lažete da ih ne volite i ne poznajete.

Stvarno zabavni za publiku od 8 do 88 godina. Ne divergira taj zvuk, ali i dalje brusi se, potkiva i glanca. A "My Way"? Blizu su. Jedna u nizu referenci. Pevaju je. Pevaju put.

Sparks

Fa La Fa Lee

(No More) Mr. Nice Guy

Girl from Germany

Do-Re-Mi 

Lost And Found

Don t Leave Me Alone

Miss The Start, Miss The End

I Wanna Hold Your Hand

I Like Girls

England

Those Mysteries

La Dolce Vita

The Number One Song In Heaven

When I m With You

That s Not Nastassia

Tarzan and Jane

All You Ever Think About is Sex

Sparks in the Dark

The Scene

Just Got Back From Heaven

When Do I Get to Sing My Way

Amatuer Hour

Scheherazade

I Married Myself

Metaphor

Lighten Up, Morrissey

I Am Ingmar Bergman

Save Me From Myself

Scandinavian Design

Lalalala

We Go Dancing

Remember trnovitoga makadama i šumskih puteljaka i prečica do tvoga srca - Death Cab for Cutie Mix

Death Cab for Cutie su nekako prokrčili put do Evrope albumom Transatlanticism iz 2003e godine. Pre toga slušali su se dosta po američkim studentskim radio stanicama. Bili su tajna koja dugo čuva se. Odlaskom producenta i gitariste Chrisa Wallae 2014e, nekako, izgubili su jednu oštricu i sav teret završio je na leđima pevača i drugog gitariste Benjamina Gibbarda. DCfC ne izgledaju atraktivno kao pop zvezde, ali izgledaju kao ti i kao ja i imaju solidno brojnu publiku širom sveta i sigurno da mogu da prezime sve ove krize i sve nesreće ovoga sveta o kojima pevaju. Najveća nesreća naravno je ta, da vas voljena osoba napustila i da vas više ni ona ni bilo ko drugi ne razume. E pa o tome najviše i pevaju.

Na koncertima, davno to je bilo, uvežbani kao retko koji bend pre i posle njih, jedan kroz jedan, reproduciraju studijske snimke. Hitovi, mešaju se sa manje poznatim stvarima iz ranijih perioda. Gibbard, čini se da je kratkovid, zamenio je štreberske naočari, sa kontaktnim sočivima i jako dobro kontroliše glasne žice. DCfC aranžmani, jako su zahtevni i vremenom sve komplikovaniji, tako da nastupi vrede svake pare uložene u ulaznicu. 

I da. Najveća vrednost svega što sviraju čista je emocija koju sa uspehom prenose u svemu što su do sada snimili i što će, nadajmo se - da snime u budućnosti. Dug je i trnovit put kojim se kreću. Jednostavnost vrh kreacije. Jednostavnost koja to i nije. Ako malo počešemo bradu i dublje zamislimo se.

Death Cab for Cutie

Crooked Teeth

Technicolor Girls

Stability

I Will Possess Your Heart

I Was Once a Loyal Lover

Home is a Fire

I Dreamt We Spoke Again  

Amputations

Company Calls Epilogue

Debate Exposes Doubt

I Wanna Be Adored

Styrofoam Plates

This Charming Man

Tiny Wessels

I Willi Follow You Into the Dark

Someday You Will Be Loved

I Will Posses Your Heart  

Long Division

You Are a Turist

You ve Haunted Me All My Life

I Dreamt We Spoke Again

I Miss Strangers

An Arrow In The Wall

We Will Become Silhouettes

Overture Reprise

These Roads Don t Move

Is This Music?

Choir Vandals 

Sock Hop

Remember svih jedinih, stari svet raspada se pred očima i jedan novi rađa se u istom trenutku - The American Analog Set Mix

 

Kako su The American Analog Set jedan mali veliki bend. Gledao sam ih dva puta. Jednom u klubu Harry Klein, drugi put u Atomic kafeu. Slušao nebrojeno puta. Njihove gitare i hipnotični aranžmani kruže oko vaše glave dok se ne spuste na levu stranu, pravo u srce. Uspomene koje ne možete i ne želite da izbacite iz sebe. Neko misli da pop ne može da promeni svet. I ne može. Ali može pojedinca. Onaj svet koji nosite sa sobom u vašoj glavi i u vašim mislima. Doktori bi rekli da ste izgubili kontakt sa realnošću, ali nije tako. Pomaže vam da se izvučete iz teških situacija, tako što ih zaboravite, što zaboravite tu težinu u trenutku događanja te težine. Dok sve ne prođe. Da li je muzika beg od stvarnosti? Jeste. I pomoć pri koncentraciji. Ponekad.

Pokušao sam da podelim moju ljubav prema The AmAnSet s drugim bićima. Ne ide. Nema tu prskanja rifovima, amplifikacije, vikanja i uzvikivanja. Sve je nekako sadržano u formi, ideji i zatvoreno u sebi. Potreban vam je trenutak, ne slabosti, nego inspiracije. Sve mora da štima. I dok se glas Andrewa topi i kupa u svetlosti koja izbija iz "korova" i cveća evropskih uzora, te repeticije, niste u stanju da radite bilo šta što ima mnogo smisla. I srećni ste zbog toga. I niste. Nikad neće puniti stadione. Nikad neće demolirati top liste. Nikad neće nikad. The AmAnSet su čuvari neke tajne. Njihova mističnost ostaje neotkrivena. Zavodi. Volite ih, a ne možete da objasnite zašto. Samo zato. I upravo zato. I jedino zato. Ugasite svetlo. Pustite tajnu da obilazi oko vas. Iz njihovog u vaš dnevni boravak. iz njihovih hladnih zidova u vaše hladne zidove. Da se zajedno ugrejete. I svako ostane svoj i na svome.

The American Analog Set

The Only One

Magnificent Seventies

Trespassers in the Stereo Field  

White House

Weather Report

I Must Soon Quit the Scene

Living Room Incidental 2

Gone to Earth

The Kindness of Stranger

Hard to Find

Modern Drummer

Cool Kids Keep

By The Bridle

Church Mouse in the Church House

Hometown Fantasy

Company Time

Anything Could Happen

Remember reke, vode, smeća... petlji, trake izvučene iz kasete i planetarnog raspada sistema - Basinski Mix

Od čega i kako žive neki muzičari danas, teško je pogoditi. Smešne su cifre koje dobijaju od "striming" platformi. Sva je prilika, izbaciće ih i s njih, a i bandcamp je u svojevrsnoj krizi. Naime, algoritmi prepoznaju šta je "muzika", a šta nije. Nešto važno događa se i na tom planu. A i prilika za nastupe sve je manje. Karte za koncerte su sve skuplje.

To što stvara William Basinski odavno budi zaslužujuću pažnju u izvesnim, veoma uskim krugovima. Galerije i mali andergraund prostori, često ugošćuju ovog američkog, klasično školovanog mađioničara na saksofonu i klarineti i uslovno rečeno slikara elektronskih pejzaža. Slavu stekao je sa rekonstrukcijom vlastitih starih snimaka na analognim trakama - Desintegration loops. U intervjuu koji je dao pre koju godinu za časopis Wire, slikao se go do pojasa i pričao o svojim planovima. Voli Bowieja i da je Bowie živ, verovatno bi mu se na neki način odužio, vidi se i po naslovima kompozicija. A kako Bowie može da nas čuje samo s neba i iz crne zemlje, tako se i mi kod Basinskog i njegovih radova približavamo tom plavetnilu šumova i neprekidnih pejzaža i preminulih koji kruže oko nas i po kojima hodamo. Samo Basinski zna i odlučuje koliko dugo traju ti prelivi iz večnog u profano. Iz profanog i ovozemaljskog u himnu prirodi koja nas okružuje i koju uništavamo nemilice. Texas is the place.

William Basinski

Evening Scars 1.2

Watermusic 1.2

dlp 1.1.2

The River I. Section II

dlp 2.2.2

A Red Score in Tile 1.2

Watermusic II: Section II

Melanholia II

dlp 6.2

Variation I: Section II

Silent Night 1.2

The Garden Of Brokenness 1.2

Variation 9: Pantelleria 1.2

El Camino Real 1.2

Untitled 2

92982.1.2

Vivian & Ondine 1.2

Nocturnnes 1.2

Cascade 1.2

Divertissement Pt. 2

For David Robert Jones 1.2

Mono No Aware 1.2

On Time Out of time 1.2

The Wheel of Fortune

...on reflection (two)

The Clocktower at the Beach(1979)

Descriptio of Problem / More Everything 

Anioki

Variation V

Lost in Translation

a moment of silence

To the Stars Major Tom

We Were There

Remember sinova Evrope i života bez građevina - Japan Mix

Bend Japan su svetski putnici. U melodijama, tekstovima, gustim aranžmanima. Bili su nekad svetski mega popularni. Sada uživaju u anonimnosti. Basista kiparskih korena, Mick Karn nije više živ. Ne samo on, nego ceo kvartet, slikao je sa četri strane moćnu zvučnu i ritmičku sliku koja nema pandana. Sylvian nekad najlepši muškarac sveta, ne šminka se više, opore boje glasa i slobodan na gitari živi i uživa u samoći. Jansen, neviđeno dobar bubnjar sa zanimljivim idejama iz zadnjeg u prvi plan i nazad. Barbieri sa idejama na tragu Yellow Magic Orchestra i Tangerine Dreama i ko zna koga sve ne vežu jedni za drugim sitan ples melodija i atmosfere.

Bend Japan su i miran i glamurozan život. Pevali su o svojoj budućnosti i prošlosti planete i počecima civilizacije. Ako vas zanimaju novosti iz 80ih i 90ih, poslušajte samo njihove tekstove. Vizije postaju stvarsnost. Stvarnost vizija. Ljubav ide prvo, a onda novac i seks.To je bend Japan.   

 Japan/Sylvian/Jansen/Barbieri/Karn

Quite Life

 Adolescen Sex

All Tomorrow s Parties

Suburban Berlin

European Son

Life in Tokyo

Communist China

All Tomorrow s Parties

Gentleman Take Polaroids

Methods of Dance

Nightporter

Visions Of China

Temple Of Dawn

Life Without Buildings

Red Guitar

Brilliant Trees 

Words With The Shaman

The Stigma of Childhood

Silver Moon

September

Darshan

I Surrender

Epiphany

Dobro 1

How Little We Need To Be Happy

The Greatest Living Englishmen

The Banality Of Evil

Red Earth

Everything Ends in Darkness

Crossing The Border

Faced With Nothing

Cancelled Pieces

Recovery Room

As We Drift

One More Zombie

Love That You Need

Plaster The Magic tongue

Feta Funk

Bones of Mud

Saviour, Are You With Me

Languague Of Ritual

City of the Dead

dialogue I, II, III

Up to Nil

Great Day In the Morning

I ll Be Here, Dreaming

Ashamed To Be A Part Of That...

His Box

After a Fashion

Operator

Electric Monkey

Path Not Taken

World Citizen

il manque un mot

Forbidden Colors

Grains

Througout The Frosty Night

Messenger

Nothing Is Happening

Velvet Revolution

 

Zakon rock kritičara: Sto i jedno nesalomivo pravilo kako pisati loše o muzici - Michael Azerrad

 

Rock Critic Law: 101 Unbreakable Rules For Writting Badly about Music - Michael Azerrad 

HarperCollins - 2018

"Out Band Could Be Your Life", knjiga o američkom Indie amdergraundu od 1981 do 1991 Michaela Azerrada čitala se u jednom dahu. Prošlo je više od 20 godina kako je ovo delo o opusima Black Flag, Sonic Youth, Hüsker Dü, Beat Happening i sličnima objavljeno. I zaista predstavljalo je istinsko osveženje u pop publicistici. 

U međuvremenu, Azerrad pisao je recenzije, prilaze i intervjue za američku štampu. Knjiga o Nirvani bila je sledeći bestseller. Kratki twitovi sa adrese @RockCriticsLow predstavljeni su u njegovoj poslednjoj knjizi o kojoj ovde je reč. Propraćeni su ilustracijama Eda Fotheringhama i sve se to može prelistati i proveriti i pročitati za manje od sat vremena. 

Uvod počinje sa opštepoznatim konstatacijama da je pisanje o muzici "ples o arhitekturi" i čuvenom Zappinom da "ljudi koji ne znaju da pišu, intervjuišu ljude koji ne znaju da pričaju , za ljude koji ne znaju da čitaju". Azerrad tvrdi da je za pop rock kritičare važnije da čitaju fikciju, nego štampu, jer se verovatno jedino tako oštri rečnik i izbegava ponavljanje i preklapanje. Moram da priznam da sam na dosta mesta u ovoj knjižici ulovio sebe samog. Jednostavno, kliše zna da bude opsesivno i zavodljivo zabavan. Znao bih tako i ponekad da se tako narugam svojim nekadašnjim kolegama kritičarima. 

Fraze poput "sonične katedrale", "gitarski dueli" i još 99 drugih, deo su opšteg manjka kulture i ljudi vole to da vide i ne vole preterano inovativne tekstove. Čak i kada neko uspeva da zaintrigira i nasmeje čitaoca, javlja se zavist u struci. Tako, neka anonimna sredina i prosek, ono su što se traži po redakcijama medijima. Zvezda poput Simona Reynoldsa, Frere Jonesa i par drugih, jako malo je u ovo vreme. A i one krpe kraj s krajem usled opšte digitalizacije i gubitka interesovanja mlađe publike.

Ukratko, Azerrad jako je zabavan i oštrouman. Dolazi to sa iskustvom. Verujem da je i ogorčen. Ima ovde neke duboke ironije. Struka dobro razume struku. Znam da su mnogima dojadili i Stonesi i Beatlesi i Radiohead i Pink Floyd i još par navikanih, ali važnih imena. Neki etiri, ikone i etaloni moraju da postoje. To što mladi slušaju danas, osim možda rap muzike ne nudi nešto posebno inovativno i novo. Biće zanimljivo u bliskoj i daljoj budućnosti videti koje ime će da se pridruži gore navedenima. Svako ima svoje kandidate. 

Ona poslednja kompozicija na albumu svakako je pun pogodak. Biće i dalje fraza koja često se koristi kada se nema vremena i nema puno toga da kaže. Jako lepa kolekcija kratkih aforizama, doduše pomalo preskupa za prosečan džep. Sva sreća Twitter ili x kako danas još se zove, besplatan je i na njemu možete da upratite Azerrada i njegove sjajne misli. Kredo: Vredi.

Sonični život/Memoari- Thurston Moore

Sonic Life - Thurston Moore

Faber & Faber Ltd. - 2023

Nedostaje mi još 30 stranica i par slobodnih minuta da okončam čitanje autobiografije gitariste i vokala benda Sonic Youth. Utiske o pročitanom podeliću sada s vama. Ostatak ću da pročitam u metrou ili pred spavanje, danas, sutra, prekosutra.

O radu benda Sonic Youth mogli smo da saznamo dosta iz časopisa ili knjiga Thurstonove bivše izabranice srca, Kim Gordon ili biografije SY - Goodbye XX century, autora Davida Browna. Kako je Kim Gordon bila veoma aktivna posle raspada benda i braka, bilo je samo pitanje vremena kada će i kako o tim slavnim danima da progovori druga strana.

Prvi utisak je da je Moor, odrastao na par 100tina kilometara udaljenosti od NYC, ostao dečak, zaljubljen u HC punk i muziku uopšte, a da je Gordon odraslija osoba, sposobna, vična networkingu i povezivanju i jako obaveštena i pismena. Zna skoro sve što je potrebno o modernoj umjetničkoj sceni u kojoj su se članovi benda dugo vremena kretali i koja im je bila vetar u leđa, dok su bili još jedan anonimni bend željan priznanja i uspeha.

Moore se ne zadržava tako dugo na odrastanju i maštanju. S velikim i neizmenjenim entuzijazmom priča kako o svom, tako i o drugim sastavima i izvođačima koje je voleo i koje voli. U jednom trenutku čak mu basista Minutemena, fIREHOSE i kasne postave The Stoogesa, Mike Watt prigovara da kolekcionari muzike ne bi trebalo da sviraju u bendovima i izdaju albume. To se desilo pred veliki korak napred i izdavanje albuma za tada slavnu izdavačku kuću SST records. U daljem toku knjige, Moore diže spomenike Patti Smith, Neilu Youngu, Yoko Ono, ali i demistifikuje ih kao obične ljude od krvi i mesa. Posvećen je kako vlastitoj karijeri tako i promovisanju prijateljskih bendova. Opisi druženja sa Lydiom Lunch, Kurtom Cobainom, REM, Butthole Surfersima, američkim i britanskim bendovima, zauzimaju dobar deo knjige i sigurno mogu da privuku širu publiku od one koncentrisane na svirku Sonic Youtha. Ne malu ulogu igralo je i sviranje u električno gitarskom ansamblu Glenna Brance. Stilski, uobličio je svoj tretman instrumenta, prvi put video Evropu s njim, a i upoznao kod GB svog prijatelja i suparnika u bučnim duelima SY, Leeja Ranalda. 

Bar u prvih 95% knjige, Moore ne pokazuje osvetoljubivost i netrpeljivost prema basistkinji SY i bivšoj životnoj saputnici Kim Gordon. Sigurno da bi i poneka pikanterija iz privatnog života doprinela tiražu knjige. Moore je tu krajnje korektan. Verovatno zbog danas 30godišnje ćerke Koko koju spominje često i jako voli. Anegdota i prizora iz privatnog života ima. Na prvom mestu ipak je muzika. I meni lično poznate scene npr. kada u besparici od partnera krije kesu sa vinilima. Upravo kupljenim. 

Iako duboko u sedmoj deceniji, Moore je u svojoj suštini ostao, ponavljam - dečak. I danas tako izgleda. Teško ga je zamisliti kako u Minor Threat majici i sa dosta sedih na glavi, svira u nekom malom mračnom klubu i spava na sećiji nekog obožavaoca, koga je upoznao posle koncerta. Ali on to, sve su prilike, i dalje radi.

Odabrao je svoj put i ova knjiga je njegov vlastiti spomenik i spomenik ne jednoj nego više generacija. Mnogo su duže priče o prva 3-4 albuma, od onoga što posle sledi. Proboja u izvrsnim krugovima, ugovoru za mejnstrim kuću Geffen i kasnije objavljenih albuma, kakav je recimo famozni "Experimental Jet Set...".

Put, bio je, a i dalje težak je. Ostati veran sebi i svojim principima. Nešto što retko kome uspeva. E pa uglavnom, Thurston takav je lik. Greške samo su dokaz više da je u smislu karijere radio većinu stvari ispravno. Na privatnom planu i ispitu, svi, uglavnom svi, pre ili kasnije padamo. Retkima koji i na tom planu uspevaju, malo je reći da zavidim. Ti su sve ređi i ređi u ova, malo je reći, suluda , sonična vremena.

Remember mirisa beskrajnog neba punog zvezda i topline beskrajnog leta - Fennesz Mix... ovde najavljuju 10 dana kišu bez prestanka

Koliko su to materijalne prilike dopuštale, pratio sam radove Christiana Fennesza, prošlo je od početaka skoro 30 godina. Teško je ponekad zvuk koji nastaje, nestaje i ponovo se pojavljuje i gubi i pojavljuje, svrstati u ambijentalnu muziku. Ambijent postoji, ali pre je ovo lovljenje frekvencija i slanje istih u eter - tonski eksperiment. Ono što pleni pažnju su povremeni izlivi emocija i želja da se oni nikad ne zaustave i nikad ne prestanu. Sve što je lepo ima kraj. Fenneszove igre, ako pritisnete pravo dugme - teže beskonačnosti. Lepoj beskonačnosti.

Gledao sam ga prilično kasno. Nema tome možda ni 10 godina. U podrumu preko puta nalazio se džez klub. U samom podrumu, duge drvene klupe i čučiš više nego što sediš. Fennesz je izašao na binu sa laptopom i fender jaguarom. Vidno prehlađen, očito pod aspirinima, nije skidao debeli šal koji je prekrivao njegov sako od tvida. 45 minuta, nešto je prebirao po tastaturi i mrdao mišem levo desno. Iz zvučnika izlazili su blagi šumovi, blage petlje, blagi zvižduci, blago škrabanje, blago cepanje, blago krpljenje, blaga zvonjava, blago šuštanje, blagi eho, blago kuckanje, blago rađanje i blago porađanje, blago umiranje, tiho zapomaganje, blagi šapati, blagi uzdasi, blago ushićenje, zujanje, blago škripanje, ajd sad da stanem, blago nama. I na kraju performansa, ustao je sa gitarom i odsvirao takav desetominutni emotivni solo, da smo svi ustali i s ushićenjem aplaudirali par minuta. Eto to je taj lik, šarmantni Austrijanac, neko ko je rastao uz elektronsku muziku i nastupao po klubovima. Dao im lični pečat. Legenda scene. Nova dimenzija popa. 

Fennesz

C-Street

47 Blues

Don t Talk (Put your heand on my shoulder)

On A Desolate Shore A Shadow Passes By

Saffron Revolution

Liminal

Silk Road

Nebenraum

017  - 1,59

Endless Summer

Shisheido

Endless

Betrieb

Rivers of Sand

Transit

Laguna

White Landscape

Haru

The Colour of Tree

If My Heart

Something That Has A Form And Something That Does Not

Diamond Mind

0325

Euclides

Part Two

Becs

Tree

Loving or Leaving

Mahler Remix 4 - Live

I Just Want You To Stay5

...

In My Room

Motionless Image Of Eternity

 

Remember moje crno srce - The Black Heart Procession Mix neponovljivosti

Ko me dobro poznaje, zna da ovaj bend jako poštujem. Da li ih isto tako volim? Teško je reći. San Diego je veliki grad i u njemu je lako potonuti u podzemlje ili pod zemlju. U Evropi sam. Jedan period života jako sam teško živeo u ovoj zemlji izobilja i blagostanja. Bio sam na teretu i porodici i društvu i retkim prijateljima. Izgubio bih se u svetu pop muzike, knjiga i očekivao nemoguće. Da me svi vole, cene i poštuju. Mnogo je zlih ljudi i zlih jezika. Gorka istina. Nevolja pretvara čoveka u zver. Često nepovratno.

Imao sam neki DVD The Black Heart Procession. Sa nekim tmurnim i jeftinim kratkim filmovima i došao do zaključka da je i za mene vreme sazrelo da odem negde daleko. Da ne smetam više nikome. Gde? Nisam znao. Automobil je bio parkiran u garaži.

I ostao sam tu gde sam i sada. Samo sam. Zaslužio sam. I dobro sam. Ne živim život umetnika. Ne živim život pravednika. Samo živim i duboko dišem. Smesti muziku tamo gde joj je i mesto. U neku sporednu fioku. Napiju se i naduvaju, pa prodaju jeftine snove i demagogiju.

TBHP su filmovi. U njima možemo da pronađemo sebe. I ako se to desi. Onda to nije dobro. Živimo u pogrešnom filmu. Ali te melodije!! Ta melanholija. Još jača nego na albumima prethodnika Three Mile Pilot. Čuo bih na njima ponekad i talijanske mandoline, iako ih nema ni pod tačkom razno. Slušajte pažljivo muziku i videćete. Gledajte oko sebe i čućete. Budite srećni što ne živite u svetu o kome pevaju ovi momci.

Crno srce je "ljubav" u slengu? Je li? Bio bi red i da nešto novo čujemo, hej TBHP. Nismo dugo. Da nisu počeli da žive u njihovom filmu. Muzička industrija je u krizi. Ah, odavno. Sjajan bend. Svi smo u krizi. Crni humor, bezbeli.

The Black Heart Procession/Three Mile Pilot

Square Heart

Your Church is Red

It s a Crime I Never Told You

Guess I ll Forget You

I Know Your Ways

The End of Love

Broken World

Did You Wonder

A Cry for Love

The One Who Has Disapeared

Dog Song

The Spell

The Letter

Heaven and Hell

Back to the Underground

Dirt on the Flag Mud on...

If You Cross

Inner Bishop

Same Mistake

As All The Fish Go On P...

Remember ne plači dušo - Nemogući Tuxedomoon Mix

Postoje mnogo veći autoriteti i stručnjaci za muziku Tuxedomoona od Šuplje. Meni lično, nemoguća misija je izbor kompozicija za mix, jer su u pitanju moćni momci, danas zrelih godina sa fenomenalnim albumima. Kako solo, tako i zajedno. Basista, Peter Principle, markantan lik, preminuo je pre nekoliko godina. Da li će biti mogućnosti gledati ostatak benda opet zajedno, veliko je pitanje. Prvi put kad ih je DJ Hell ili Hell doveo u moje krajeve, fasovao sam gadan gnojni apsces direktno iznad zadnjice i zaglavio na hirurgiji, tako da mi je ta karta propala. Srećom, došli su opet, gledao sam ih, a i moja zadnjica se oporavila.

Počeli su kao No Wave sastav sa sada legendarnom numerom No Tears. Da bi se vremenom smirili i počeli da sviraju pop klasiku iz nekog drugog spektra i neke druge galaksije. Saksofon, violine, lutanje po mračnim krajevima gde su me u jednom trenutku spopale neke sumnjive ženske osobe iz Istočne Evrope i videvši da sam bez prebijene pare, poljubile u obraz za srećan natavak puta. Kad malo dublje slušate, vidite da su to kratke simfonije polusveta, ljudi bez perspektive i koliko je tuge i očaja u tome što Tuxedomoon sviraju. To je toliko tužno i osećajno, da morate da se smejete, ako želite da zadržite imalo dobrotu i osećanja u sebi. 

Ako ste gledali BBCjevu emisiju o raspadu SFRJ, sigurno ste na špici mogli da čujete dramatičnu kompoziciju Tuxedomoona "Ghost Sonata". E pa upravo to su oni. Rekao sam vam da ima daleko boljih poznavaoca njihove muzike od mene. Ja idem plitko i široko i šuplje. A oni duboko i tačno u centar. Neka mi oproste i Tuxedomoon i njihovi fanovi ako grešim. Amerikanci koji tako evropski zvuče. A možda sam sve sanjao. 

I Blane Reininger i Steven Smith, sviraju za antologije i nezaborav. Koliko ih život nije milovao, još su i superpozitivni likovi. Zrače i na snimcima i na bini. A sada od svega malo, po malo. 

Tuxedomoon, Reininger, Smith, Tong, Principle

In  a Manner of Speaking

No Tears

Toreador Del Amor

Lowlands Tone Poem

Desire

The Ghost Sonata  

59 to 1

Grand hotel 

Soma

Never Ending Story

In Heaven

I Heard it Through the Grapevine

Allemanda Bleue

Licorice Stick Ostinato

Here Till X-Mas

Flying Again

Heaven and Hell

Jinx

Dorian

Do It for Van Gogh

Sons of the Silent Age

Night Air

Rosebud

El Paso

Justice

Al Haqq

Ich Will Musik

Radio Moscow Theme

Le Belle Epoque

Ghosts

Body Electric

Walking the Dog With M...

Jackob s Ladder

Magneitc Flux

Incatations

In a White Room

Theoretical China

Song

L ile l hotel

Au sujet d un paysage

In Praise of Money

Mi Sono Innamorato Di Te

A Quoi Ca Sert L amour

The Thrill

The Labyrinth

Un Artista de Primera

6

Fireworks

Venus in Furs

Warewolves at the Gates

Independence Day

Le Feu Vert

Opening With Distractions

Tears Matrix

Remember Smej se smej, uvek se smej - Killing Joke Mix

Killing Joke!!! Možda jedan od retkih bendova koje bih želeo da gledam i slušam na koncertu. Dok su drugi ubacivali umekšivač za veš u svoju produkciju i snimali sve mekše i mekše albume, Killing Joke su odabrali suprotan put. Ne želim da kažem da su pre bili meki, mlaki, ali bili su u svakom slučaju ispeglaniji i uglađeniji nego kasnije. Glas Jaza Colemana podnosio je sve jače i jače strujne udare ostatka benda. Da li su u pitanju stilski i studijski trikovi, osetio se neki južnjački spleen i neki faraonski ritmovi dominirali su vatrenom paljbom iz zvučnika.

Da li je Nirvana skinula KJ, nije ni bitno? A mislim da jeste. I ko sve još nije, a ostao neotkriven. KJ su bend koji obrađuje političke teme, ima stav. Kakav stav? Pojma nemam, verovatno pacifički. Gledajući dosta koncerata, skapirao sam recimo na nastupu Japanaca koji su dobili ime po pesmi Melvinsa - Boris, da žene sviraju žešće i glasnije. I da nije stvar u lupanju po žicama i bubnjevima i klavijaturama svom snagom. Jak i opor zvuk dobija se i laganim prebiranjem po instrumentima i šarenim pedalama. E pa to je čini mi se trik kod KJ. Disciplinovano i odpanjeno do daske. A koliko znam nemaju ženu u postavi.

Ne želim više ništa da kažem o KJ. Zabavljaju me ovi mali mixevi. Čuvam reči i pohvale za sledeće primere. Killing Joke su jako ozbiljan bend. OK, ponekad je to i britanski humor. Ne znam toliko dobro engleski. Slušanje na računaru i mobilnom ubija zvuk.

Killing Joke

Demokracy

Savage Freedom 

Complication

Follow The Leader

Song and Dance

A Southern Sky

Millenium

Blood on Your Hands

Are You Receiving?

Land of Milk and Honey

Wardance

Walking With God

You re Being Followed

America

Jihad

Europe

New Cold War

New Jerusalem

European Super State

Hossanas From The Basement

Glitch

 

Remember žene mačke - Cat Power Mix

Svaki put kad bi nastupala u gradu, kasno bih se setio. Jednom, koncert bio je rasprodat. Poznanik je bio tamo, gospođa Marshall imala je tako jaku tremu, da se posle prve pesme povukla u bekstejdž i tamo drhteći plakala. Kaži svedoci. Posle, bila je daleko hrabrija. Sada je objavila i album sa živim snimcima obrada Dylanovog koncerta iz 1966e. Peva kao Dylan, samo sa više sluha. Imitira i njegove uzdahe i uzvike i unjkanje. Lepo zvuči to lepo žensko stvorenje.

 

Sećam se jednog od njenih prvih video klipova, samo ona. Ona sama. I nešto kao pleše i peva na playback i jako minimalno. Osetio se talenat, da će da traje tako dugo? Nisam tada pomislio. Sumnjao sam. Svakako, teško je objasniti zašto je tako popularna i tako dugo traje. Da li su u pitanju brižno odabrane obrade ili lične kompozicije? Možda ima i dobre menadžere. Uglavnom, ide kod nje. Dobro.

Ne znam skoro ništa o njoj. Krhkoj pevačici srednjeg i sporijeg tempa. A da nije folk. A da nije mejnstrim. Izgleda jako privlačno, onako opuštena i s malo šminke. Ta privlačnost zavarava često. Sve te egzitične prirodne princeze, daleko su od nedodirivog i prave ogromne greške u životu. Sada ne pišem o *Chan, nego o nekome ko me jako podseća na nju.

Vremenom, glas ojača ili potpuno se slomi. Nema više pušenja po koncertnim dvoranama. Njen glas opet zvuči na jako puno dima, kao da joj je idol Marianne Faithfull. Zašto na omotu prekriva tako lepo lice kosom i nekim geometrijskim figurama? Kao da peva nekoj određenoj ličnosti. Kao da peva samom Bogu. Nekad. Cat Power je primer kako iz jednog lepog, ne preterano originalnog glasa može da se izvuče maksimum. Jaka reinterpretacija, bez obzira da li su Nico ili Cave ili Jackson Browne u pitanju. Ili stari soul hitovi, ili lične minijature. Peva i za naš muški i za svoj ženski svet. Dobro razume i jedno i drugo. Peva i da deca mogu da je slušaju. A obradila je i Satisfaction.

Cat Power

The Greates

Dream

I ve Been Lovin You Too Long

Woman

She Belongs To Me

Great Exectations

Enough

Say

Sea of Love

Wild is the Wind

Free

Fool

Untitled

Hate

New York

Blue 

Nothin But Time

Nothing Really Matters

I Had a Dream Joe

These Days

Remember svog ovog nasilja - Die Nerven, All Diese Gewalt, Die Selektion, Obstler, Jauche Mix

Davnih dana, glasanjem u američkom parlamentu odlučeno je sa jednim glasom više da umesto nemačkog jezika sjedinjeni amerikanci koriste engleski jezik. Kako sada to funkcioniše sa kalifornijskim, vašingtonskim, arizonskim i drugim jezicima naroda i narodnosti ne znam. Znam sam da se i dalje razumeju. Da je Elvis igrom prilika pevao uglavnom na nemačkom teško je zamisliti kako to zvuči. Znam da je snimao singlove i na nemačkom. Kao i Zdravko Čolić uostalom. Nema to veze sa ovim štutgartskim bendovima koje nikad nećete razumeti.

Die Nerven i ostali na ovoj listi, su tekstovi i gitare. Kako je to kada Evropa ponovo ratuje? S vremena na vreme i samo ponekad. Lik o kome ovde je reč ima samo 30 godina i diskografiju na kojoj bi mu pozavideli daleko stariji likovi. Dok na drugom kraju sveta padaju granate i dronovi ubijaju između ostaloga i civile, drugi pevaju. Rieger peva kao monah, umire svaki dan u Nemačkoj. Njegove slike pune su asocijacija. Padaju petarde, peva se na fudbalskim utakmicama, peva se na sastancima upravnih odbrora i sindikata, cene rastu, krade se i živi od danas do sutra. Ulice sa orijentalnim prodavnicama i porno kabinama nestaju u ruševinama. I ovde je rat za preživljavanje, svaki dan. Svaki dan tri puta okrenemo evro dok ga potrošimo. Za hranu i zabavu.

Svo ovo nasilje i sve ove slike koje nas okružuju, ponekad su neizdržive. I oči moraju da poste. Moramo da spavamo i sanjamo. Niko nije nevin i svi smo krivi. Die Nerven i ostali, podsećaju nas na ruševine u kojima odrastamo. 

Die Nerven, Die Selektion, Obstler, Jauche, All Diese Gewalt

Das Geht Dich Gar Nichts An

Im Westen

EUROPA

ICH STERBE JEDEN TAG IN DEUTSHLAND

ICH BIN DAS LICHT

Never Sever

9th Circle

Fuer Jahre

Eine Minute Schweben

Barfuss durch die Scherben

Niemals 

Aufgeflogen

Stimmen

ERFOLGREICHE LIFE

Du rennst

Kalter Atem

Der rote Faden

Herzschlag Der Figur

Gottes Wille

 

Remember obrušavajućih novogradnji - Einstuerzende Neubauten Mix

Einstuerzende Neubauten su Berlin. I cela Evropa. Slušali su ih više na istoku nego na zapadu. A da reč nisu razumeli. Moram priznati, njihovi tekstovi na engleskom nisu tako jaki kao kada Blixa Bargeld deklamira svoje parole i metafore na nemačkom. Otkako ih razumem, ne razumem ih baš tako dobro, jer ovo nije moja zemlja, nije moj narod. Ali cenim ih. Cenim njihov napor da se odvoje od mračne istorije. I to su otprilike stvari o kojima pevaju Neubauteni. Sećam se Blixinog intervjua u zagrebačkom Quorumu par godina pre rata. Bio je iskren i rekao da ne misli ništa o padu Berlinskog zida. Tamo je, kako reče, neki drugi narod. Cenim i to mišljenje. Nije u pravu.

Jednom sam ih gledao sa Test Departmentom u paketu. Još je bila mešalica za beton na sceni. Tovarili su šljunak u nju lopatama. Ali nisu demolirali binu. Demolirali su mikrofonijom ušne školjke jako šarolike publike. Druga dva puta bilo je nešto mirnije, ali ne mirno u smislu reči mirno, nego srdačnije. Hacke i Bargeld hoće i da se čuje to što pričaju, a ne da bude prekriveno totalnom bukom. FM Einheit i Jochen Arbeit solo, bliži su bazičnom EN zvuku. Bilo je nekog prepucavanja preko štampe, ne sećam se detalja.

Ne vole Neubautene ovde preterano. Ismejavaju se kako je Blixa kao klinac nosio ružni frizuru i odela od plastične folije. Ima raznih priča. Neubauteni koriste predmete iz svakodnevnice, alatke građevinara i grade zvuk. I Faust su koristili električne kompresore na koncertima i Throbbing Gristle su vikali iz sveg glasa na bini i interpretirali razne košmare. Svako na svoj način. Neubauteni su neponovljiv bend, koji za veliko iznenađenje, zna i bez matrica i semplera, da jako precizno ponovi ono što je snimljeno na ploči. 

Lament, jedan od poslednjih albuma, tematski je vezan za prvi svetski rat. Opisi haosa, jako dobro uklapaju se u ono što se danas dešava na Istočnom frontu. Na istoku ništa novo. 

Mali mix od onoga što može da se nađe na Spotify. Tabula Rasa i još par drugih albuma EN, nisu na ovoj platformi. Zašto? Nemam pojma. Dobar bend?

Einstuerzende Neubauten, hackepiccoto, FM Einheit, Jochen Arbeit

Weil weil weil

Liebesdub

Alles in Allem

Steh auf Berlin

Sehnsucht

Stella Maris

Armenisch Bitter

Die Befindlichkeit des Landes

Die Interimmsliebenden

Rückwärtsparken

Nagorny Karabach

Alles Wieder Offen

Ansonsten Dostojewsky

Zeichnungen des Patienten O.T.

Feurio!

Fiat Lux

Seele Brennt

Letztes biest Am Himmel

Sand

Keine Schönheit ohne Gefahr

Armenia

Sag mir wo die Blumen sind

Kriegsmaschinerie

Tempelhof

Bernsteinzimmer

Axolotl

Ich Bin Dabei

Schwarze Milch

STRENGTH

Jericho

Visions

Metal Hell

Babel

Tryptych

IV. Akt, 18.10.1977 Requiem

Wallenstein

Das Ende einer Diskussion

The Hektik

Der Chor

Das 5 Federn Fuckhous

Schleifeis

Reset

A Moment

Memory

Alpine Traum

Intoxication

The Assisi Machine

Stand Up

Säure

V

RA

Gott Sei's Getrommelt