Can iz Kelna, ultimativni bend za dobra prošla vremena. Vredi se podsetiti jezgra ekipe koje su činili Holger Czukay na basu i za miks pultom, Michael Karoli gitare, Jaki Liebezeit udaraljke, sva tri pokojni; plus Irmin Schmidt na klavijaturama, Malcolm Mooney i Damo Suzuki vokali. Šta se sve 1968. godine i posle, trošilo i gutalo, možemo samo da zamislimo. Da nije zdravo, to se ispostavi tek pod stare dane. A kad neko pretera, i ranije. Prvi albumi koje sam čuo još kao tinejdžer bili su: Landed (1975) i Flow Motion (1976). Drug iz škole imao je i ima, 12 godina starijeg brata, pa smo tako povremeno slušali i Tangerine Dream i Neila Younga i stare Genesise, pa Van Der Graaf Generator, Petera Hammilla solo... I nije nam smetalo uz Smithse, Echo & The Bunnymen, Blue Nile... Za Can sam već tada osećao da su mnoge stvari iz plodnih 80ih anticipirali. A u nekima kao što su improvizacija i hipnotičke udaraljke ostali nenadmašni i danas bi mnogi da ih nadmaše, ali ne ide. Kod ovoga drugoga, kako se posle ispostavilo, bili su uz Neu i Faust najcitiraniji pioniri i uživali mnogo veći ugled i popularnost na Ostrvu nego kod kuće. Imao sam nekoliko prilika da ih odgledam uživo i svaku sam propustio iz razumljivih razloga. Studiranje i više nego skroman budžet nisu mi dopustili da ugodim svojim željama. Propušteno može da se nadoknadi. Faust sa Irmlerom sam ipak ulovio i drago mi je što sam to video i čuo. Veliku ulogu u promociji tzv. "kraut rock" zvuka među mlađim generacijama odgrala je i kratka knjiga Juliana Copea "Krautrock Sampler". Jedno od centralnih mesta u njoj zauzima i Can. Napisana više iz poštovanja nego znanja, mnogi od aktera žalili su se na neke podatke iz nje - pokazala je ipak da u svom izrazu Can nisu bili usamljeni. U više nego živoj zapadnonemačkoj sceni, novi bendovi nicali su iz ničega, komune su to nekako održavale u životu. Delilo se i dobro i loše. Can su se ipak isticali, jer nisu hteli da budu manipulisani tekućom politikom i tržištem. Muzika je tu zauzimala skoro jedinu i centralnu ulogu. Teško je reći šta mi je najdraže. Najviše sam slušao "Future Days" (1973), album koji je nesumnjivo jako uticao na ambijentalnu i psihodeličnu scenu. Čuo sam odjeke "Cana" i na antologijskim albumima Orba i Global Communication i Future Sound Of London i Death in Vegas i na mnogo toga što su nam iznedrile kasne 80e i cele 90e i nulte godine. Teško je reći koji član Cana mi je omiljen. Solo albumi Czukaya i kolaboracije su priča za sebe. Gitare pod jakim uticajem romske muzike, bubnjevi koji održavaju tenziju i daju snagu ostatku benda po 6 sati neprekidno, filmske klavijature koje režu i spajaju i na kraju ekspresivni i ritmični vokali. Mnogo je toga što bih ovom prilikom voleo da kažem, ali neka ostane na ovome. Sigurno je da postoje mnogo bolje adrese na kojima možete da se raspitate o detaljima. Can nisu bend samo prošlih vremena, nego i sadašnjeg i svih koja dolaze. "Future Days" naime, priča su koja traje i koja će još dugo da se sluša i prepričava.
Can
Outside my Door
Mother Sky
Bring me Coffee or Tea
Vitamin C
Soup
Bel Air
Quantum Physics
Hunters and Collectors
Flow Motion
Transcendental Express
Sunshine Day and Night
One More Day
Can Be
Little Star Of Bethlehem
On the Beautiful Side of a Romance
Millionenspiel
Brighton 75 Fuenf
Cuxhaven 76 Drei
Blue Bag
No comments:
Post a Comment