Remember ima nešto od srca do srca - Marc Almond Mix

Zaboravio sam da u pričicu o Erasure ubacim najvažniji ili jedan od važnijih detalja iz privatne sfere odrastanja i davnu 1988u godinu. Zahvaljujući njima postao sam... "muškarac" 💓. Raspravljao se o njihovoj muzici i umeću dueta s jednom 5 godina starijom studentkinjom, satima, dok nije popustila. Ja sam popustio tek ove godine. Crne oči i crnu kosu nikad neću da zaboravim. Bio sam privlačan klinac, sad sam sedi starac. Neprivlačan uz to. I čangrizljiv. Marc Almond možda je ista ili slična priča. Hodao sam ulicama dvomilionske Antalije i slušao na slušalicama njegov veličanstveni solo album: "The Velvet Trail" (2015). Njegova mračna, tajanstvena, romantična i magična poza i posebno kompozicija "Scar", savršeno se uklapala i u stari i u moderni deo turskog velegrada. Gledao sam orijentalne prodavnice suvenira i tepiha, vozio se u taksiju "dolmuš", neki krš od Fiata, pio kafu u bezistanu, itd. Posmatrao hotele koje su na samoj obali gradili ruski oligarsi. A poznata je Almondova ljubav prema Akvarijumu, Grebešnikovom... Jedan ceo album posvetio je lirici i umeću Vadima Kozina i ako nije laž, ovih dana kuka kako nije u situaciji da svira tamo i sreće se sa starim prijateljima. Pored planetarnog hita sa Soft Cell, obrade, ako se ne varam, Glorie Johnes - "Tainted love" teško ko ostaje ravnodušan. Almond se isprobavao i u šansonama, klasicima, plesnim hitovima i eksperimentima. Ogroman opus, kvalitetan, jak glas. A tek kako je dobra knjiga, njegova biografija kojoj sam zaboravio ime i koja je negde nestala, da ne pričam. Čovek prvog trenutka, uvek na licu mjesta događaja i živa ikona. Marc Almond. Kralj crne romantike. Samo tiho, tiše, i zidovi imaju uši. Nešto mora i da se prećuti.

Marc Almond

Tears Run Rings 

Gutter Hearts

Something s gotten hold of My Heart 

Alone

Say hello Wave Goodbye

Carnival of Life 

I ve Never seen Your face

The Slave

If You Go away 

King of the fools

Adored and explored

Healthy as hate

Beat Out the rhythm of the Heart

Gosudarina

I Close My Eyes And Count to ten

Neo burlesque

I love so much ti Look into your Eyes

Dancer

The Sea says

Nijimsky Heart 

Black Kiss

Love is Not a Trial

Spring

Scar

Demon Lover

Indigo and orange

Smoke and mirrors

I m lost without You

Hollywood Forever

A flowered Goodbye

My Death 

PLAYLISTA

Remember igri bez granica - Erasure Mix

Andy Bell i Vince Clark u toku svoje 38ogodišnje karijere imali su 32 hita na britanskoj top 40 listi, a 3 puta su se upisali i u listu 20 najuspešnijih u Sjedinjenim Državama. Bellov glas upečatljiv je i golem po opsegu. Pomalo nedefinisan i androgin u smislu da liči i na vokal Alison Moyet, bivše partnerke Clarka u duetu Yazoo. Clark, koji je u muzičkom biznisu još od kratke epizode s početaka bazildonskih Depeche Mode, odgovoran je za muzičku podlogu Erasurea, koja sastoji se uglavnom od sintetiziranih ritmova i sekvenci. Bilo je tu i nekoliko izleta u analogne akustične vode, sa bendovima i orkestrima. Eksperiment uspeo je. Clark je nedavno objavio i prvi eksperimentalni solo album kamerne atmosfere:  "Songs of Silence". Što me ujedno i pored dosta preporuka likova koje cenim, nateralo da prošišam kroz diskografiju Erasure. Britanci inače imaju razvijenu synthiepop scenu i počevši od ABC, ZTT records, Human League, Eurythmicsa, Visage, preko Pet Shop Boysa pa sve do današnjih dana i zvezda i zvezdica La Roux ili Hurts. To se naravno ne dopada previše njihovim sindikatima muzičara. Ali tehnologija mora da napreduje. Erasure su u istoj ligi sa najpoznatijima, možda čak i među najnaprednijim i najuspešnijim. 25 miliona nosača zvuka prodali su do sada. Njihova muzika je komforna i zdravorazumna, čuje se svuda, naročito hitovi. Neke manje poznate kompozicije i stvari s albuma zaslužuju da se pažljivije poslušaju. Nisu to sam pošalice o odnosima partnera u poslu i ljubavi. Ponekad se potkrade i poneka ideja univerzalnog značenja i životna mudrost. Takva je recimo "Freedom", koja uz-put rečeno, počinje temom na akustičnoj gitari. Nema tu neke preterane filozofije. Ali napredak oseti se i konstantan je. Album "The Neon" iz 2020e, primer je toliko ujednačen na visokom nivou i sa zanimljivim detaljima, da je prosto šteta što se usled tolikih klasika koje su snimili, kritika i publika retko suočavaju sa celinom i njihovim manje zapaženim ostvarenjima. Kako je ovaj blog šuplja priča, pre nego što odem na ručak, evo i kratke liste sa kompozicijama iz svih faza karijere.

Erasure

Sometimes

Who needs love Like that

Don t Dance

Yahoo!

Drama

Love to hate You 

Always

Rock me gently

Don t say Your Love ist Killing me

Freedom

You lost that Loving Feeling

All this time still Fällung Out of Love 

Let Take one more Rocket to the Moon 

Stay with me 

A Little respect

I Could Fall in Love With You 

What will i say when You Re gone

Silent night

Be the one

Be carefull what You Wish for

Still It s Not over

Fallen Angel

Inside Out

PLAYLISTA

Remember goodbuy Hollywood, goodbuy Downey, hello Janis, hello Denis, Elvis... - Death in Vegas/Richard Fearless Mix

Death in Vegas i jedini stalni član, na elektronici i uopšte, Richard Fearless, postoje skoro 30 godina. Kad čovek malo pogleda unazad shvati koliko sve je prolazno i kako vreme brzo leti. DiV sviraju svašta pomalo, ali ne zvuče tako šareno. Povremeno biraju gostujuće pevače iz eminentnih bendova. Nekad objavljuju samo čisto instrumentalne kompozicije, a nekad dodaju i vokale. Njihova muzika često se svrstavala u Trip Hop, Big Beat, psihodelični rock, pa i techno. U naslovima pesama susrećemo kao reference i legende "krauta" Michaela Rothera i Roedeliusa. Često bi za dizanje morala i ubrzavanje hoda ulicama sela u kome živim, na slušalicama puštao "Aishu". Glas koji više priča, nego peva: Iggy Popa i gitarska petlja, poseduju dramatiku i udaraju direktno u noge. Teraju vas da ubrzate. Morate da ostanete ozbiljnog izraza lica, da prolaznici ne pomisle da se nešto čudno s vama ne događa. Muzika koja nosi. Prvi snimci mogli su da se porede za etiketom "Skint" i počecima Fat Boy Slima. "Funk to punk", kako je to davno rekao ili citirao. Posle su DiV iz blještavila i grandioznosti prešli u nešto mirnije vode. Fearlessovi dugi recitali razvijali su početnu temu iz sekunde u sekundu. Prava je šteta ne podsetiti se svih perioda ove sjajne i ne toliko snimcima bogate, ali uspele karijere. Muzika DiV pojavljivala se na reklamama i filmu. Negde ste se bar u potaji sreli s njom. A za nemački lejbl Buteau B, Fearless sastavio je kompilaciju nemačkih "Kraut" legendi 60ih i 70ih. Uvek tu negde, blizu, a decentno i graciozno uspevaju da dođu do publike. Death in Vegas jedni su od retkih koji su položili sud vremena i zabeležili vreme iz koga potiču.

Death in Vegas/Richard Fearless

Aisha

Scorpio Rising

GBH

Rekkit

Neptune City 

So You say You lost Your Baby

Sons of Rother

Dirge

Your loft my acid

Mind controll

Sequential analog memory

Higher electronic States

Gamma Ray

New perspective

Driving With Roedelius

Rotation Axis

PLAYLISTA

Priče iz otadžbine - Dmitry Glukhovsky (2022)

44vorogodišnji ruski pisac iz Moskve, Dmitry Glukhovsky, svetski uspeh postigao i dostigao je trilogijom "Metro", fantazmagoričnoj sagi o kraju sveta. Kako još nisam bio u prilici to da čitam, a planiram, odmah sam se pozabavio zbirkom priča iz naslova ovog kratkog posta. Dmitry je ujedno i televizijski novinar koji se silom prilika preselio na zapad i to ne tako davno. Za svoje uzore smatra Markesa - vidi se, Kafku - i to se vidi i Borisa Vijana - to se tek vidi. Kako dobro poznaje način funkcionisanja medija i na zapadu i u svojoj zemlji, čitanje ovih priča nastalih u 2000 desetim i posle, podseća na okretanje kanala daljinskim upravljačem. Junaci su žrtve i dobitnici tranzicije postsovjetske Rusije. Bilo da su u pitanju građevinski radnici iz neke od država nastalih slomom CCCPa. Ili likovi pred otkazom u neuspešno privatizovanim fabrikama. Ili sam predsednik države. Istražni sudija. Ili da ne nabrajamo više, autor im se obraća pristojno, s poštovanjem, pažljivo. Nema tu uvreda, mačoizama, ali ima nekog fantastičnog realizma, ulaženja u psihu i izlaženja iz naizgled nerešivih zadataka koje sebi postavlja. Kako je pojedinac u celokupnom postsocijalističkom društvu uglavnom gubitnik i kako organi vlasti ne shvataju da služe celokupnom društvu, a ne jednoj partiji, verujem da će zapadni čitalac ili čitač biti više zbunjen nego neko ko je bio te istočnoevropske priče. Dmitry je negde na pola puta. I objašnjava i ostaje zagonetan i ne ide u dubiozama ispunjena razmišljanja. Ipak. Zavodljivo pisanje. Humora naravno ima i na to su nas navikli i Sorokin i Prilepin i Peljevin i Kaminer i mnogi drugi... Ko je nekad čitao predivnu prozu iz dijaspore, Dovlatova, biće i ovde dobro uslužen. Za razliku od i fizički velikog Dovlatova, koji je pisao ekonomično i svedenim izrazom, Glukhovsky barata zavidnim rečnikom i sigurno je da je dao težak zadatak nemačkim prevodiocima čije sam izdanje upravo pročitao. Ilustracije radi, da se vratim na tu nevažnost, pogodila me naročito priča o reporteru pripravniku koji je sreo vanzemaljce i nada se da stoji pred reportažom svoje kratke karijere. Čekajući na direktno uključenje u program, shvata da su vesti iz Dume ipak važnije i da od intervjua nema ništa. Sledeći dan ga urednik šalje u fabriku kuglagera. Vanzemaljci, ćao. Groteska vlada tim krajem i celom planetom. Da budem dosledan do kraja i na zapadu stanje nije puno bolje, iluzija je jača. Promena koja je svima potrebna, mora da bude globalna ili tonemo svi u glib neznanja i neobaveštenosti. Već dugo svi bežimo od istine ili istina. Da završim, I Dimitry beži i to u žanr, a verovatno zna i ume mnogo više nego što pokazuje. Formatom i jezikom barata kao retko koji profesionalac. Biće još zanimljivije kada i ako počne da piše malo detaljnije o sredini i životu koji ga sada okružuju. Hrabar i odvažan lik. Čuvajte se.

Remember skupih automobila i devojaka duge plave kose - Prefab Sprout Mix

Prefab Sprout, uvek su bili miljenici kritike, a i publika ih je nagradila u nekoliko navrata. Singl "The King of Rock n Roll" (1988) popeo se i do sedme pozicije britanske top liste. Albumi iz prve polovine karijere bili su tu negde u top 20, a potonji u drugoj polovini top 100 liste. Paddy McAloon, skoro 14 godina jedini preostali član PS, dugo vremena ima probleme s vidom i sluhom i zbog toga nije u stanju da sarađuje s drugim muzičarima. Svira i peva sam. Priča koja je započela 1977e godine u pabovima Newcastlea, iako od "Crimson/Red" (2013) ništa novo nismo čuli, izgleda nema kraja. Radio stanice ne stide se da po koji put puste: ili magičnu i simfonijsku: "Hey, Manhattan" (1988) ili "When Love Breaks Down", sa antologijskog snimka "Steve McQueen" (1985). Glupo je reći da je u pitanju isključivo intelektualni pop za štrebere i cvikeraše. Mudrost u tekstovima i brilijantna rešenja u aranžmanima i produkciji, teško mogu danas da se dostignu sa sve manjim budžetima studija i slabom i nikakvom prodajom nosača zvuka. McAloon nije se libio ni eksperimenata. Tako je posle teške operacije oka snimao šumove i zvukove s radija i prvo ih obrađene objavio solo pod svojim imenom 2003e. Taj album: "I Trawl The Megahertz" objavljen je posle kao integralni deo Prefab Sprout diskografije 2019e. Sprout ima tu neku osobinu da može veoma dobro da funkcioniše u pozadini, kao soundtrack i kulisa. Pažljivijim slušanjem otkriva se ne samo slojevitost, nego i, kako je to ružno i glupo reći, izvesna - originalnost. A. Šta je danas originalno? Svi posuđuju, verovatno i PS, ali na veoma šarmantan i prikriven način. Prava je šteta što danas osim možda Lane Del Ray, Nkisi i još par njih, novijih mejnstrim umetnika, više ne ide težim putem. Osim ako ne slušamo veterane poput Depeche Mode ili Petera Gabriela, ali oni sve ređe objavljuju. Sve se uprošćava i pojednostavljuje. Kako brzo snimi se i čuje se, tako i nestaje i niko ga se više ne seća. Prefab klasici, još dugo će da traju. Sva je prilika. A da će nešto da se pojavi pod njihovim ili njegovim imenom? Niko ne zna.

Prefab Sprout

When Love Breaks Down

Cars and Girls

Hey Manhattan!

Billy

Technique

Desiree as

Hallelujah

Knock on Wood

Talkin Scarlet

We let the Stars Go

The mistery of Love

Whoever You are

Cowboy Dreams

Love Will find Someone For You

I m 49

Moving the River

I love music

Sweet gospel music

List of impossible Things

The Dreamers

PLAYLISTA

Remember nosača zvuka, malo teksta i mnogo ritma, Slave to The Algorithm - From Disko to Disko Mix

Češljao sam malo po Spotify i za divno čudo, kako sam birao neke nazovi plesne hitove iz mladosti i starosti, izbacivao mi je nove predloge. Algoritam mi je redom pokazivao, ne baš sve, ali skoro sve kompozicije koje sam posedovao na albumima i EPjevima, dok sam još bio muzički kolekcionar. Da se razumemo, često sam išao po koncertima jedno vreme, ali klubove sam izbegavao. Jednostavno, osećao sam se uvek prestar da drmam mišićima zadnjice dok DJ vrti crne "šajbe" za pultom. Da ne pretjerujem, povremeno i ponekad bih u mraku stajao, tik do "gospodara žurke" i pokušavao da odgonetnem šta se trenutno rotira za miksetom i na gramofonima, a potom i na uređajima koji su dolazili sa sledećim generacijama. Plesni hitovi mi lično pomažu da uhvatim ritam misaono, dok radim nešto korisno, ili ubijam vreme. Mašina. Verovatno i činjenica da sam pratio muzičku štampu i bio ne toliko loše obavešten o stanju na top listama i na sceni, govore da nisam bio jedini i da me Spotify dosta dobro poznaje. Muzička platforma analizira ne samo geografiju, godine i ponašanje pojedinca na njoj, nego i neke nama nepoznate parametre. Još pogađam. AI prilično duboko ide i svaki pokušaj da je prevarimo, biva odbačen kao donjih ili gornjih 10 do 15%. Neka zlatna sredina postoji i nije čudo da su najnoviji hitovi napravljeni po njihovoj meri i da klince, s oproštenjem, koncerni vrte oko malog prsta. S nama starijima nije puno bolja situacija. Marketing je čudo i lično ne bi me čudilo da u nekoj skorijoj budućnosti i sam izgubim interesovanje za pop i slične stvari. Ali ni u drugom sferama života nije mnogo bolja situacija. Jedini izlaz trenutno je svakim danom učiti sve više, istraživati i biti sumnjičav, umereno. Čuvajte se paranoje. Ni kućni ljubimci nisu više na to imuni. A sada par ritmičkih domaćih zadataka za malu i veliku decu. Uđi u mašinu!

From Disko to Disko

The Cold Song - Whirlpool Productions

Emerge - Fisherspooner

Madame Hollywood - Felix Da Housecat

Odessa - Caribou

Missing/Todd Terry Mix - Everything But the Girl

I Feel Love - Donna Summer 

Good Life - Inner City 

Promised Land - Joe Smooth

You Make me Feel (Mighty Real) - Sylvester

Boy From School - Hot Chip

Poison Lips - Vitalic

D.R.O.M.P. - Chicken Lips

Could Heaven ever be Like this - Idris Muhammad

So weit wie noch nie - Jürgen Paape

Timecode - Justus Koehncke 

Break 4 Love - Raze

Wordy Rappinghood - Tom Tom Club

How deep Is Your Love - The Rapture

Sun May sweet Sun - Red Axes

Los Ninos Del Parque - Lliasons Dangerouses

So weit wie noch nie - Jürgen Paape

Good Life - Inner City, Kevin Sounderson 

Let me show You love - Romanthony

I Feel Space - Lindström 

Pushing On - Oliver Dollar, Jimi Jules

Keep the Fire burning - Gwen McCrae

Girl, Girl - Loui Austen

Come to me -DMX Crew

Theme From S Express - S Express

Happy House - The Juan MacLean

How gee - Black Machine

So weit wie noch nie - Justus Koehncke

PLAYLIST TO BE CONTINUED....

Remember Lewisa Carrolla, Charlesa Dickensa i Emily Jane Bronte i svega pre i posle njih - Fairport Convention Mix

 

Jedno od centralnih mesta u knjigama o britanskom psihodeličnom folk rocku: "Electric Eden" - Roba Younga i "Seasons They Change" - Jeanette Leech zauzimaju Fairport Convention. Naročito rane frakcije. Skupina kroz koju su promarširale veličine poput Richarda Thompsona, Dave Swabricka i Sandy Denny, izdala je po kritici najznačajniji album iz tog domena: "Liege & Lief" (1969). Meni lično više se dopada: "What We Did On Our Holidays" iz iste godine. Jednostavno melodije, aranžmani, produkcija, sve je savršeno uklopljeno i dan danas zvuči sveže i uzbudljivo. Oseti se duh FC i na najnovijim hitovima kao što je nahvaljeni album "False Lankum" - Lankuma i "Saved!" - Amerikanke Reverend Kristin Michael Hayter. Kod FC, za razliku od recimo sunarodnika Pentangle i solo radova Johna Renbourna i Berta Jansha zajedničko nadigravanje i muziciranje potiskuje u drugi plan individualne kvalitete. A i nekako optimističnije je i svetlije. Mada, mistike ni kod jednih ni kod drugih ne nedostaje. Opet. Nema tu pirotehnike, sve je ujednačeno, ravnopravno i posvećeno sveukupnoj atmosferi. Gudači su nekad blago istureni napred, bubanj je živ i rokerski, električne i akustične gitare, zavisno od perioda, nekad se koriste više, nekad manje, a nekad nikako. Posebno su zanimljive i igre između ritam sekcije i britanskih frulica za koje više ni ne znam kako se zovu. Treba istaći da je tretman folk klasika godinama vremenom zauzimao sve veću i veću ulogu, živi albumi umnožavali su se eksponencijalnom brzinom. I ima tu svega i svačega. Možemo da ih poredimo recimo sa YU Grupom, pa i Bijelim Dugmetom i poslednjim projektima Bregovića kod nas, samo naravno decidiranije, pristojnije i sofistikovnije, kako smo već navili na bendove s ostrva. Njihovo rukovanje i ophođenje s tradicijom, uvek je povezano s aktuelnim trenutkom na političkoj i kulturnoj sceni, ali i živom konkurencijom koju su osećali sa druge strane okeana. Britanci imaju neki ponos koji ih drži celu istoriju. Albumi s kraja 60ih i 70ih stvarno zlata vrede. Ono što je sledilo, pa i najnovije reinkarnacije FC, koje su ako se ne varam još aktivne nemaju toliko dodirnih tačaka sa najplodnijim trenucima stvaralaštva. Ali definitivno i one bi mogle da se negde pogledaju ako nastupaju u komšiluku. Fairport su stvarno veliko ime i brend. A koliko to daleko i duboko ide, sećam se samo trenutka kada su ih Yo La Tengo iz njujorškog Hobokena na koncertu obradili, možda sam tamo i prvi put čuo za njih s neke velike adrese. Od tada otprilike i kreće moje zanimanje za tu u sebe zatvorenu i homogenu scenu. Ponos Britanaca. Ime ostaje isto, ne i pesma, da se malo poslužimo Led Zeppelinima. Kratki mix. Ne škodi preslušati.

Fairport Convention

I don t Know Where I Stand

If I Had A Ribbon bow

No Man s Land

Who Knows Where  The Time Goes

Medley: The Lark In The Morning

Sir Patric Spens

Instrumental Medley: The Cukoo s Nest

John Was Hardly More Than the Bewildered Observer At His Own Trial

Matthew, Mark, Luke and John

The Medley - Hens March Through Miden, The Four Poster Bad, The Lark in The Morning

Sir B. MacKenzie

White Dress

The Bonny Bunch Of Roses

The Hair Of The Dogma

Meet on the Ledge

Sigh Beg Sigh Mor

A Year and A Day

Red & Gold

I Don t Know Where I Stand

Si Tu Dois Partir

My Love Is in America

There Once Was Love/Innstuck

Genesis Hall

Time Will Show The Wiser 

Doctor Of Psysick

PLAYLISTA

 

Remember južnog vetra... oktani, promili i drugi bacili u krvi - Allman Brothers Band Mix

 

Neki su stradali na motorima u saobraćajnim nesrećama, neki od narkotika, alkohola i neurednog načina života. A neki kao Dickey Betts i dalje guraju, sviraju i nastupaju. Zašto baš pioniri južnjačkog rocka: Allman Brothers Band? Pored svih indie bendova, elektronike, synth popa... Jednostavno rečeno zato jer dobro zvuče i posle svih ovih godina. Neverovatna uvežbanost, uživanje u džemovanju, zanimljivi prelazi, sinhronizacija i usviranost koji se čuju na brojnim živim snimcima, ponajviše na odavno legendarnom albumu: "At Filmore East" (1971). ABB muzika je deo sećanja naših starijih rođaka, braće i sestara. Još sam mlad. Nešto što samo iz Amerike i sa Balkana može da poteče. Nekad s dva bubnjara i dodatnim udaraljkama, dve, pa tri gitare. Svako svira svoje i kad se ukomponuje, savršeno zvuči posle svih ovih godina. Stare proverene vrednosti. Najveći teret nosio je na vokalima, klavijaturama, povremeno pojačanje na gitarama, mlađi Allman - Greg. Bivši muž pevačice Cher, dobro je izgledao, još bolje svirao. Fenomenalno pevao. Bluz. Sigurno da bi Kings of Leon ili nešto dalji rođaci - Black Crowsi - Marc Ford ili Chris Robinson (Brotherhood), pa i Pearl Jam - daleko drugačije zvučali da se najverovatnije nisu susreli s muzikom Allmana. Čisto hipotetički. A o onima što kuvaju u vodi žice njihovih Fendera i Gibsona... Danas su muzički barovi na zapadu krcati "cover" bendovima koji se isprobavaju na "standardima" ABB. Iskreno, ne volim preterano "pirotehniku" i duga soliranja; ali ovo je izuzetak gotovo podjednako kada to rade J. Mascis ili još par njih. Modaliteti na kojima forsiraju skale i lestvice, sigurno se diskutuju po muzičkim školama rock gitare. Tamo možete da dođete do stručnih saveta i objašnjenja zašto su ovi virtuozi iz Džordžije i dalje visoko kotirani i što su bili uspešni. Naravno da i njihov zvuk duguje drugim velikanima koji su se okušavali na sceni pre njih. Na internetu stoji da je rano, prerano preminuli Duane, pekao zanat na raznim projektima i kao studijski muzičar na snimcima Arethe Frankin i Wilsona Picketta dok mu nije došla u snu ideja o bendu sa dve solo gitare. Činjenica da danas postoji i njihov muzej govori dovoljno o ovoj instituciji, neka se ne uvrede - rocka. Allmani sinonim su dobre zabave, dobrog "provoda" što bi rekli bradati i kosati posetioci "Hard Rock" kafea širom planete. Dozvolio sam sebi tu slobodu da i njima posvetim kratku listu. A znam da nisam u pravu u mnogim stvarima i da na svu sreću nisam anoniman, navukao bi gnev na moju ličnu adresu - zbog prevelike slobode u pisanju o "pop rocku". Znam da ih kod nas obožavaju mnogi muzičari koji silom prilika moraju da sviraju tezge po šatorima i terasama, uz plastične, nabrekle i natekle muške i ženske zvezde t-folka sa konjastim i konjskim intonacijama i tragikomičnim rimama. Ali i ovo kad se prevede s engleskog na srpski, ne zvuči mnogo inteligentnije. Nema potrebe komplikovati, kad može jednostavno. Južna pruga tamo, južna ovamo. Jug mora uvek da na.ebe. O Tony Joe Whiteu i močvarama, daj Bože zdravlja i vremena... drugi put.

The Allman Brothers Band

Whiping Post

In Memory of Elisabeth Read

You Don t Love Me

Melissa 

Blue Sky

Lousiana Lou And Three Card Monty Joe

Blind Love

Famous Last Words

Never Knew How Much (I Needed You)

Gambler s Roll

Get on with Your Life

No One to Run With

The High Cost of Low Living

Stormy Monday

Ramblin Man

In Memory of Elisabeth Read

Nobody Knows You When You re Down and Out

Will The Circle Be Unbroken

Wolf a A Howlin

One More Try       

Rolling Stone

Blind Bats and Swamp Rats

Goin Down Slow

Born to be Wild

Run Gipsy Run

Back On The Road Again

Ramblin Man

Gold Dust Woman

Hallelujah Boulevard

It Hurts To Want It So Bad

This Could Be The Worst

Too Many Broken Hearts

Nothing Matters But The Fever

PLAYLISTA

Remember da sve teče - Teenage Fanclub Mix

The Birds i Big Star su reference kada slušamo novije albume Škota Teenage Fanclub. Isti uticaji osete se i na ranijim albumima, možda i Arthur Lee i Love, iako se višeglasne harmonije često sudaraju sa kanonadama gitarske buke koje daju posebnu draž i čaroliju večnim melodijama. TF pevaju o ljubavi i mladosti. Pevaju o svojim uzorima Neilu Jangu, Alexu Chiltonu, Gene Clarku, emisiji 120 minuta. Ponikli iz C86 kulture i scene, bili su samo jedni među mnogima. Upornost i želja za dokazivanjem uz vidljivu dozu skromnosti, doneli su im malu, ali vernu grupu sledbenika i obožavalaca širom zapadne hemisfere. Prvi put kad sam ih gledao, mali mračni prostor kluba bio je prazan. Menjao sam ugao posmatranja i bio tužan što verovatno u tom trenutku nisu mogli da pokriju ni troškove za benzin. XX vek bližio se kraju. Elektronika i rejv partiji vladali su gradom. Slušao sam eho. Tuga. Drugi put, ne tako davno, klub bio je pun, skoro rasprodan. Sa gomilom istomišljenika u pogledu TF, uživao sam u perfektno uvežbanim odama slobodi i pop formatu. Norman Blake, Raymond McGinley i Gerard Love (nije više u postavi) nadopunjavali su se bez nadglasavanja i prava je šteta što nema kosmičke pravde da im uruči zlatnu medalju i Nobelovu nagradu za ono što isporučuju na sceni. Negde u isto vreme, dobio sam na nagradnoj igri karte za koncert Belle & Sebastian. Ulovio i svirku Camera Obscura. Pravo je čudo šta ti Škotlanđani uz recimo i tajanstvene BMX Bandits isporučuju publici godinama, a da uz jeftinu kartu i pokoje pivo, ništa više ne traže od nje. Samo malo uzvraćene ljubavi i poštovanja i to je skoro sve. Lepa država ta Škotska. Šteta što tako brzo zaboravljam sve te divne trenutke i tražim stalno nešto novo. Vreme je da stanem i odmorim se malo uz proverene vrednosti.

Teenage Fanclub

Everything Flows

Baby Lee

I m in Love

Everybody s Fool

Mudhoney

The Concept 

Gene Clark

120 mins

The Ballad of John and Joko

Neil Jung

Hardcore/Ballad

Your Love is the place where i am Coming grom

I can t find my Way Home 

I Don t want controll of You

Cells

Born under a good sign

Baby Lee

The Fall

Hold on 

The future 

See the light

I need Direction

PLAYLIST

Žilavi ljudi/Eseji 2000-2020 - Rachel Kushner

The Hard Crowd/Essays 2000-2020 - Rachel Kushner

Penguin Random House - 2021

Rachel Kushner objavila je do sada tri romana i sva tri su ili bili u užem krugu za prestižne nagrade ili su ih dobili. Knjiga eseja "Žilavi ljudi" na neki posredan način, objašnjavaju šta je fikcija, a šta stvarnost u njenim prethodnim delima. "Žilavi ljudi" su možda više i nelinearna biografija, pretežno o jednom boemskom periodu života ove spisateljice. Rachel može da se pohvali da je dosta toga proživela u svojih 50 i pet godina života. Rado se seća Italije gde je provela deo svoje mladosti. Jako dobro poznaje taj mentalitet, kulturu, pa i političku pozadinu mahom levičarskog dela toga živopisnog poluostrva. Odrasla u velikom kamperskom automobilu sa roditeljima naučnicima i sama vozila je velike motore i oldtajmere. Lepo ih opisuje u dve divne priče kada joj nepoznati ljudi pomažu prilikom teškog kvara i kada joj je dvotočkaš bio ukraden na granici s Meksikom. Taj deo mladosti, po meni, u najzanimljivijem delu knjige je i kada je radila za šankom rock kluba gde su nastupali i Gratefull Dead i PJ Harvey. I mnogi drugi. Ovi prvi su imali publiku koja je dobro pila, ali nije ostavljala bakšiš, a PJ je na "Aftershow" partiju svirala i pevala neprekidno, duže od šest sati, dok svi nisu popadali od umora i pospanosti. Čuveni promoter Bill Graham, tražio je panično šustera da popravi petu najdraže čizme sujevernog Keitha Richards. Nije hteo u drugima da nastupi. Jako dobra i informativna je i epizoda iz palestinskog izbegličkog logora u samom srcu Jerusalema. Sagovornik iz te priče, smrtno je stradao nekoliko nedelja posle posete Rachel. Bila je to poseta visokog rizika. Rachel je imala sreću da bude i na Oktoberfestu u Minhenu i na mnogim drugim mestima. Upoznala je ljude iz raznih kulturnih slojeva i ima jako dobru memoriju. Ipak, slikarstvo, film, pop i rock muzika, teren su na kome se osjeća najsigurnije i gde pokazuje zavidno znanje i iskustvo. Rečenice su srednje dužine i satkane iz bogatog rečnika. Pravo je čudo kako joj na 260 stranica uspeva da održi napon i pažnju. A nije čudo što je knjiga doživela globalni uspeh. Nije bila kao čuveni Hemingvej, na prvoj liniji fronta, ali potvrdila se kao još jedan izdanak bogate i zanimljive književnosti kakva je američka i kao hrabra i odana osoba. I ona je deo te teške gomile žilavih ljudi o kojima piše. A ne samo puka faktografija na koju smo navikli u zbirkama slične prirode. Pun pogodak.

Remember sičko perfektno - Ladytron Mix

L kao Liverpool, L kao Ladytron. Preostala tri člana sintpop kvarteta Ladytron ne dele oduševljenje Daniela Hunta sa "italodiskom". Hunt sa trenutnom adresom boravka negde u Brazilu, jedno vreme života proveo je u Italiji i tvrdi da Talijani nemaju pojma šta je i šta znači "italodisko". Neke daleke reference mogu da se osete u zvuku ovog sofistikovanog četverca koji je dobio ime po kompoziciji Roxy Music i koje uz recimo: La Roux, Fisherspooner, Xeno & Oaklander ili Zoot Woman volim ponekad da odvrnem na slušalicama. Muzika Ladytrona skoro 25 godina transformiše se i preuobličava, hitova sve je manje. Zato poslednji od 7 objavljenih albuma, zvuče više kao zreo koncept i vešto spakovane celine. Podjednako retropop, kao i istraživači nekih budućih sfera, L. se ne ustručavaju od eksperimenata. Bilo da je u pitanju egzotično pevanje na bugarskom Mire Aroyo ili 16-bit i Commodore 64 zvuk video igara. Njihov nastup na Exitu u Novom Sadu, neke sad već daleke 2000 i neke, i pored ne tako dobre posećenosti, bio je veliki doživljaj za nas iz prvih redova. L. uspevaju da "ga ubodu" i poverenje su im poklonili i veliki Brian Eno i Nine Inch Nails i mnogi drugi. Znani i neznani. Jedan je nastupao s njima, drugi su ih vodili sa sobom na turneju. Naravno da je mnogo toga počelo s Kraftwerkom i da je ovo poređenje jako teško i pomalo nesrećno formulisano. Na svu sreću na Kraftwerku se nije završilo, iako daleki eho odzvanja svuda oko nas. L. su svesni svoga kapaciteta i svojih dometa i mogućnosti. Pop format se svake godine transformiše i pronalazi iz početka. Ako je Kraftwerk bio neki androidni, neutralni dečački rod, L. su zahvaljujući pevanju Aroyo i Helen Marni, jako ženstveni i kao neka razigrana i raspevana deca velikana iz Dizeldorfa. I za divno čudo, L. su zarazni za uši, ali ne bole i ne umeju da dosade. Ima tu i neke gorke istine u njihovim tekstovima, ali i opore bezvremenosti. Svako to može da tumači na svoj način. Svako se snalazi kako zna i ume. Svako bi trebalo bar jednom da čuje večno mlade "Ladies and Gents" (nije ime pesme) iz Ladytrona. 

Ladytron

17

Destroy Everything You Touch 

Playgirl

Discotraxx

International Dateline

Kletva

Ace of Hz

Cracked LCD

You've Changed

Tropic of Capricorn

CSKA Sofia

The Dreamers

All over by Xmas

PLAYLISTA

Remember imena DaDa, kad sam prvi put čuo tvoj glas, smrzao sam se k'o da sam u Laponiji - Cocteau Twins Mix

Glas Elisabeth Fraser oduvek je zauzimao posebno mesto u onome što se kod mene podrazumeva pod "popom". Da se razumemo, volim jako da slušam i Ninu Simone i Siouxie i K. D. Lang i Annie Lennox.... Liz je stvarno posebna, kad pevaju lepe žene. Kao neko dete koje igra Scrumble, izmišlja reči, ili imitira dvoje odraslih ljubavnika što žmure i šapuću u mraku. Deca su čudo. Pazite šta govorite u njihovom prisustvu. U Cocteau Twins, sarađivala je sa Robinom Guthriejem i Simonom Raymondeom. Šta su tamo tačno radili na klasičnim rock instrumentima, neko sigurno zna? Zvučali su kao s druge planete, iz nekog drugog sistema. A iznedrio ih je pank prvog trenutka. Nije mi u mladosti smetalo što su mi drugovi na krajeve kaseta snimali i pesme Cocteau Twinsa, This Mortal Coil i drugih bendova i projekata sa etikete 4AD i što su jako šuštali ti snimci. Najviše sam od "tih šumova" voleo kratki album: "The Moon And the Melodies", gde su CT sarađivali sa legendom atmosferičnog minimalizma: Haroldom Buddom. Preparirani klavir i beskonačni pejsaži puni nadrealnih slika za sanjarenje. Jako romantično. Čitao sam mnogo o ovim Škotima. Jako slabo se sećam šta se sve pisalo. Daleko od toga da su bili besporočni, naprotiv. Trebalo je izdržati toliku lepotu, naporne turneje. Solo albumi i projekti koji su sledili, skoro su na istom nivou kao i CT. Glas Liz na hit singlu "Teardrop", Massive Attacka, doneo je novu svežinu u mainstream. Pojavljuju se retko, ali kad god izdaju nešto novo, to je događaj za pamćenje. Poslednji albumi CT s kraja devedesetih zvučali su prirodnije, jer nije bilo preteranog tretmana instrumenata, ali i to jako vredi za poslušati. Kratko podsećanje.

Cocteau Twins

Sea, swallow me 

Why do You love me?

Pepper-Tree

Pink Orange Red

Love s Easy Tears

Watchlar

Garlands

Sugar Hiccup

Pamdora 

Pepper-Tree

Lazy Calm

Spooning Good Singing Gum

I Wear your ring

Evangelien

Essence

Seekers Who are lovers

Serpentskirt

PLAYLISTA

Remember širokog osmeha i zlatnog zuba, mali nestaško. Hey, Bo Didley!!! - The Jesus and Mary Chain Mix

The Jesus and Mary Chain su dva Škotska brata Reid: William i Jim. Uglavnom. Jedno vreme na bubnjevima pratio ih je Bobby Gilespie, koji nam se ovih dana, sa dva sina, mrko i bledo smeši sa bilbord reklama za H&M. Pitali su ga braća jednom da li zna da odsvira "ritam Phila Spectora" i to je završilo na snimku kompozicije "Just Like Honey". Posle su ga zamenili s ritam mašinom. Nije hteo da se odrekne svog benda Primal Scream. TJAMC su izazvali svojedobno pravu buru svojim gitarskim vragolijama i kratkim nastupima koji su bili na ivici ekscesa, a nekad i sam eksces. Publika im je šarenoloka, od švedskih darkera, preko istočnoevropskih sumnjivih likova, britanskih i nemačkih rejvera, pa sve do američke režiserke Sophie Copole. Karta za njihov koncert mi je propala usred epidemije korone, nadam se da će 2024. da bude bolja i da ću da i to vidim na živo. Pored buke na gitarama, TJAMC znaju da budu i nežni i sentimentalni, zavisno od situacije i raspoloženja. Teško je reći da su inovatori zvuka, ali ima nečega jedinstvenog u njihovoj pojavi i u performansu. Mnogo je bendova koji su preuzeli njihovu estetiku i način širenja poruka masama. Setimo se samo Warlocksa i Raveonetsa. Da li su to opori glasovi, jednostavne i prijemčive melodije ili jednostavno sveukupni doživljaj ono što TJAMC izdvaja od drugih? Teško je proceniti. U svakom slučaju, s njima nikad se ne zna i zbog toga ih je verovatno voleo i gurao vlasnik etikete Creation, Alan McGee. Za njih stvarno mi nedostaju reči i epiteti kojima bi ih dovoljno nahvalio. A voliš ih i ti. To znam. Bili su mi važni u jednom periodu odrastanja, pa i sada, kad samoća razvaljuje. Zahvaljujući njima mogu da se setim nekih privatno važnih trenutaka. Pop nije samo zabava, iako to većim delom i jeste. Pop je i spomenik prošlim i budućim vremenima. Blues za XXI vek. I Bo Didley. I Mazzy Star. I Velvet Underground.... I da dalje ne pišem, dosta "šuplje priče za danas". Ne želim nikoga da potcenjujem i vređam. Ali desi se. Izvini draga izvini.

The Jesus And Mery Chain

Hole

In a Hole

Inside me

Happy when it Rains

Here it comes again

Blues from a Gun

Gimme hell

Rollercoaster

Sometimes Always

Moe Tucker

Penetration

War on Peace

jamcod

PLAYLISTA

Remember, probudi se, svi te čekamo Kolumbo - Vangelis Mix

Evangelos Odysseas Papathanassiou, Grk iz kontinentalne Grčke, preminuo je pre godinu i po dana u Parizu u 79oj godini. Za njega, po tom imenu, malo ko je čuo. Čud(n)o bi bilo da je neko zapamtio neko tako dugo, lepo i egzotično ime. Njegov pseudonim Vangelis, poznat je milionima slušalaca popularne muzike, a da ljubitelje blokbastera, boksa, fudbala ne spominjemo. Vangelis? Ko? Ma, V.A.N.G.E.L.I.S.. A, da. Još početkom 60ih svirao je po "beat" bendovima i doživeo prve lokalne uspehe u zemlji svoga porekla. Sa progresivnom rock formacijom Aphrodite s Child, gde je svirao pored ili iza Loukasa Siderasa i Demisa Roussosa, doživljava uspeh širom Evrope. Nakon AC epizode, krenuvši od 1973., Vangelis se okreće solo vodama, kao autor filmske muzike i instrumentalnih albuma s povremenim gostujućim vokalima, pre svega pevača grupe Yes, Jona Andersona, pa onda i nekih drugih, manje i više poznatih imena. Pre nekoliko godina, pravu malu senzaciju u krugovima koji se bave elektronskom muzikom, prouzrokovalo je reizdanje "Odes" (1978) sa Irenom Papas. Kao na "Odes", Vangelis se često vraćao motivima folka i apokaliptičkih vizija iz rodnog podneblja, tj. antičke kulture i filozofije. A tu je uvek prositan i neki modro-plavi bluz iz dubine Tesalije i Jonskoga mora. Tople, baršunaste, romantične i kako već hoćete, motive Vangelisovih kompozicija, lako je prepoznati. One spajaju originalni autorski izraz sa tehnologijom brojnih elektronskih klavijatura koje je koristio godinama i za koje je plaćao u ono vreme enormno velike količine novca. Sećam se da sam osamdesetih u mnogim kućnim kolekcijama pronalazio njegove albume, tik pored izdanja Jean-Michela Jarrea i saundtreka "Ponoćni ekspres", čuvenog Giorgia Morodera. A kad se podsetimo čuvenih kompozitora Moriconea, Rote, Williamsa, pa i ovih mlađih Zimmera, Elfmana i Clinta Mansella možete samo da zamislite kolika je to bila konkurencija. Kako samo greje tema "Memories of Green" koju je režiser Ridley Scott iskoristio u SF klasiku "Blade Runner". "Vatrene kočije", "1492" i "Aleksandar": dalji su filmski hitovi, čiju je muzičku podlogu i zvučnu kulisu Vangelis obojio dodatnim melodijama i efektima. Ne retko, slušamo Vangelisa u reklamama, špicama emisija, tajmautovima, a da ne znamo da je on autor tema. Malo svetla u te dileme mogao bi da unese i ovaj Mix. 

Vangelis

A Song

La petite file de la Mer

Heaven and hell Pt. 1

What You Re doing to me?

Sword of Orion

Ballad

Beaubourg Pt. II

Irlande

The Tao of Love

Memories of Green

Abraham s Themen

Jerusalem 

Song of White

Soil festivities

Mask: Movement 6

Atom Blaster

Glorianna

Red Lights

Eternity

Damask rose

Lovetheme

Dream is an Open place

Islands of the Orient

El Greco:Movement V

Mythodea

Eastern Path

I See You bridal chamber...

Menoussis

Belief 

My face in the Rain

Celestial Whispers

 Moonlight reflections

 In the magic of Cosmos 

Italian Song

One more time

Let me love You, let me love

You always stand in my Way

Lament

Somebody sent my Love

Greek holidays

PLAYLIST

Remember slučaja službenice PTTa i radnika GSPa u 26 slika - Can Mix

Can iz Kelna, ultimativni bend za dobra prošla vremena. Vredi se podsetiti jezgra ekipe koje su činili Holger Czukay na basu i za miks pultom, Michael Karoli gitare, Jaki Liebezeit udaraljke, sva tri pokojni; plus Irmin Schmidt na klavijaturama, Malcolm Mooney i Damo Suzuki vokali. Šta se sve 1968. godine i posle, trošilo i gutalo, možemo samo da zamislimo. Da nije zdravo, to se ispostavi tek pod stare dane. A kad neko pretera, i ranije. Prvi albumi koje sam čuo još kao tinejdžer bili su: Landed (1975) i Flow Motion (1976). Drug iz škole imao je i ima, 12 godina starijeg brata, pa smo tako povremeno slušali i Tangerine Dream i Neila Younga i stare Genesise, pa Van Der Graaf Generator, Petera Hammilla solo... I nije nam smetalo uz Smithse, Echo & The Bunnymen, Blue Nile... Za Can sam već tada osećao da su mnoge stvari iz plodnih 80ih anticipirali. A u nekima kao što su improvizacija i hipnotičke udaraljke ostali nenadmašni i danas bi mnogi da ih nadmaše, ali ne ide. Kod ovoga drugoga, kako se posle ispostavilo, bili su uz Neu i Faust najcitiraniji pioniri i uživali mnogo veći ugled i popularnost na Ostrvu nego kod kuće. Imao sam nekoliko prilika da ih odgledam uživo i svaku sam propustio iz razumljivih razloga. Studiranje i više nego skroman budžet nisu mi dopustili da ugodim svojim željama. Propušteno može da se nadoknadi. Faust sa Irmlerom sam ipak ulovio i drago mi je što sam to video i čuo. Veliku ulogu u promociji tzv. "kraut rock" zvuka među mlađim generacijama odgrala je i kratka knjiga Juliana Copea "Krautrock Sampler". Jedno od centralnih mesta u njoj zauzima i Can. Napisana više iz poštovanja nego znanja, mnogi od aktera žalili su se na neke podatke iz nje - pokazala je ipak da u svom izrazu Can nisu bili usamljeni. U više nego živoj zapadnonemačkoj sceni, novi bendovi nicali su iz ničega, komune su to nekako održavale u životu. Delilo se i dobro i loše. Can su se ipak isticali, jer nisu hteli da budu manipulisani tekućom politikom i tržištem. Muzika je tu zauzimala skoro jedinu i centralnu ulogu. Teško je reći šta mi je najdraže. Najviše sam slušao "Future Days" (1973), album koji je nesumnjivo jako uticao na ambijentalnu i psihodeličnu scenu. Čuo sam odjeke "Cana" i na antologijskim albumima Orba i Global Communication i Future Sound Of London i Death in Vegas i na mnogo toga što su nam iznedrile kasne 80e i cele 90e i nulte godine. Teško je reći koji član Cana mi je omiljen. Solo albumi Czukaya i kolaboracije su priča za sebe. Gitare pod jakim uticajem romske muzike, bubnjevi koji održavaju tenziju i daju snagu ostatku benda po 6 sati neprekidno, filmske klavijature koje režu i spajaju i na kraju ekspresivni i ritmični vokali. Mnogo je toga što bih ovom prilikom voleo da kažem, ali neka ostane na ovome. Sigurno je da postoje mnogo bolje adrese na kojima možete da se raspitate o detaljima. Can nisu bend samo prošlih vremena, nego i sadašnjeg i svih koja dolaze. "Future Days" naime, priča su koja traje i koja će još dugo da se sluša i prepričava. 

Can   

Outside my Door

Mother Sky

Bring me Coffee or Tea

Vitamin C

Soup

Bel Air

Quantum Physics

Hunters and Collectors

Flow Motion

Transcendental Express

Sunshine Day and Night

One More Day

Can Be

Little Star Of Bethlehem

On the Beautiful Side of a Romance

Millionenspiel

Brighton 75 Fuenf

Cuxhaven 76 Drei

Blue Bag

PLAYLISTA

Remember slatkog greha - Godspeed You! Black Emperor Mix

Priznajem da sam jedno vreme albume montrealske etikete Constellation Records kupovao "naslepo". Toliko je bilo poverenje koje sam gajio prema njima. A i mogao sam to sebi da priuštim. Nekad sam verovao i Warpu i K Records i 4AD i još par drugih izdavača. Vremena su se promenila. Tako da skoro uvek proverim, bar na "skip", nešto što se reklamira po štampi i portalima. Constellation Records, pre svega poznati su po instrumentalnom višečlanom projektu Godspeed You! Black Emperor. A i po brojnim drugim izdanjima koje snimaju rotirajuće postave sa istim ili dodatnim članovima. Bine su tesne da prime sve članove GY!BE, sreća da su danas prilično popularni, pa nastupaju u prostorima srednje veličine koji primaju 1000 do dve posetilaca tako da nekako stanu. Gledao sam ih do sada 2 ili 3 puta. Jednom u tesnom klubu i propustio sam bis jer sam trčao na poslednji metro. Gudači su sedeli u publici. Drugi put u fensi dvorani odmah do direkcija Googlea i Salesforcea. Velikim ekranom prolazile su između ostalih i slike iz poslednjih balkanskih ratova. Leševi na ulicama, tajni dosijei, hladni predeli okupani ledom i maglom, odvlačili su povremeno pažnju na ono što se dešava na sceni. Tako da na koncertu GY!BE preporučujem da žmurite. Stvarno je doživljaj. Treći put nisam. Ova kratka lista na neki način je i "svetogrđe". Em što su kompozicije GY!BE prilično duge, em što još nisu snimili i objavili nijednu lošu kompoziciju do sada. Svaki izbor iz okvirnih celina koje grade njihovi albumi, cepanje je na atome nečega što je konceptualno prilično zaokruženo i ne može tek tako da se deli. Teško je žanrovski definisati šta to GY!BE čini tako jedinstvenima. Publika im je mahom odrasla na postrocku, a ima tu i aktivista i pankera i onih koji se oblače samo u crno, obrijanih glava - ma intelektualaca odraslih na delima Elfride Jelinek, Fukoa i R. Barta. Deco pazite se. Gudači gude, duvači duvaju, gitare i bubnjevi, vruće ladno - prašte i kuvaju, sempleri izbacuju preteće dijaloge. GY!BE vrede uživo i više nego na snimcima. Iskreno, ne razumem baš šta žele da kažu. Nepoznato mami i privlači i nadam se da će doći vremena kada ću bolje da ih razumem, a oni da budu srećniji nego sada. Za kraj, sećam, se, kako sam pred koncert legendarnog Vica Chestnutta, danas ne više među živima, susreo Efrima Menucka i pitao kad će novi "Godspeed"? Samo mi je odmahnuo rukom i rekao "teška tema", "ne mogu da ti pričam detalje"? A onda se, par godina posle te epizode, ipak pojavio "Allelujah! Don’t Bend! Ascend!". GY!BE nastavljaju da sebi postavljaju nerešive zadatke i da ih rešavaju naizgled s lakoćom. Težak je to rad, ipak. Živeti za ideju, živeti za umetnost. Boriti se za mir.



Godspeed You! Black Emperor

Blaise Bailey Finnegan III

Providence

Like Antennas to Heaven...

Rocket Fall on Rocket falls

Strung Like Lights At Thee Printemps Erable

Asunder, Sweet

Anthem for No State Pt. 1

Fire at static Valley

PLAYLISTA

Remember, Songs to remember... opusti se, ne shvataj ozbiljno svaku izgovorenu i napisanu reč, kako si? - Scritti Politti Mix

Green Gartside ili kako se njegovim pravim imenom zove: Paul Julian Strohmeyer, poznat je po neverovatnoj tremi koja ga muči pred koncertne nastupe. Green je ujedno i jedini stalni član postave Scritti Polliti, koja je dobila ime u čast čuvenog talijanskog Marksiste Antonia Gramscija. Za ovih 45 godina delovanja, objavio je svega 4 zvanična albuma i po tome svrstava se uz red Talk Talk i Prefab Sprout koji isto tako nemaju obiman opus. A na sceni su ostavili veliki i neizbrisiv trag. SP sarađivali su sa veličinama poput vokalistkinje Chaka Khan i trubačke jazz legende Milesa Daviesa. Ljubav prema folku, reaggeu, hip hopu i drugim pravcima popa oseti se u brižljivo ispoliranim produkcijama. Dok se Greenov beli funky glas lako može prepoznati i da počinje s karijerom u današnje vreme, verovatno bi bio na čelu ili pri vrhu neke kasting serije. Green je ne samo po vokalnim sposobnostima specifičan. Kako je krenuo s nastupima i izdavanjem kad i velike zvezde ABC, Spandau Ballet ili Duran Duran, bilo je potrebno odlepiti se od konkurencije i kreirati nešto svoje i sasvim specifično. To su uz pionirsko korištenje samplera i Fairlight klavijatura i blago rečeno čudne teme tekstova. S ljubavnom tematikom kreće, a završava na psihoanalizi, postmodernoj filozofiji, socijalnoj kritici. Danas već čuvena posveta i omaž Jacquesu Derridi, otpevana kao neki T. Rex igrokaz, pravo je čudo domišljatosti i primer koliko je još mogućnosti za varijacije i inovacije preostalo u svetu popa. Opet, kako klincima, pa i odraslima objasniti ko je i šta je sve Derrida? Ima tu i humora i domišljatosti. Možda je baš potrebno zbunjivati publiku od 8 do 88 godina. Ne zaboravimo SP su se penjali i na vrhove američkih top lista. Znamo koliko primitivne paljbe s tih visina odzvanja radio stanicama i kako je 90% njenog sadržaja banalno i za jednokratnu upotrebu decenijama. Prava je šteta što Green nije više objavljivao. Takav glas i takav talenat, pa i um, zaslužuju da se o njima bar 10 puta godišnje napiše nešto mnogo vrednije od ove kratke "šuplje" koju upravo čitate ili preko koje prebacujete pogled kolutajući očima. 

Scritti Politti

28/8/78

Wood Beez ( Pray Like Aretha Franklin)

Die Alone

Asylums in Jerusalem

Jacques Derrida

Am I right in thinking

The Boom Boom BAP

Robin Hood

A Little knowledge

Philosophy Now

Tinseltown to boogiedown

Petrococadollar

Road to no regret

PLAYLIST

Častan izlaz - Erik Vijar

Častan izlaz - Erik Vijar

Akademska knjiga - 2023

Sećam se da sam kao klinac slušao komšiju koji je bio u francuskoj legiji stranaca i koji bi kad bi se napio pričao kako je preživeo bitku u Dien Bien Fu 1954. godine. Dien Bien Fu poznat je u istoriji kao mesto jedne od najtežih bitki?? u istoriji čovečanstva i jedan od najkrvavijih poraza kolonijalne sile na području Indokine, današnjeg Vijetnama, Laosa i Kambodže. Posle te borbe, ne samo da je došlo do povlačenja francuskih trupa, koje su činili uglavnom stranci iz tadašnjih kolonija, nego i do pada vlade u Parizu. Sam rat u Vijetnamu, trajao je preko 30 godina, uključili su se i Amerikanci i druge zapadne sile, koji su priznali poraz tek 1975 godine. Poginulo je preko 3.6 miliona Vijetnamaca, a ispaljeno je više municije na ovu malu i nesrećnu zemlju i susede, više nego za vreme čitavog Prvog svetskog rata. 

Knjiga nagrađivanog francuskog pripovedača Erika Vijara, bavi se raznim aspektima ove mračne epizode iz istorije njegove zemlje. Obimom, atmosferom i dokumentarističkim stilom pomalo podseća na davna dela nobelovca Alberta Kamija. Ono što je bitna razlika je da ovde na malom mestu ima toliko podataka da se čoveku stvarno zavrti u glavi. Ne samo mehanizme rata u kolonijama, sukobe na drugom kontinentu. Autor takođe opisuje spregu politike, banaka ekonomije i u više sažetih celina potcrtava koliko je nehumana i hladna trka za dobit i u najmanju ruku održavanje statusa quo. Spominju se i istorijske ličnosti od kojih sam čuo za generala Petena i čuvenog etnologa Claude Levi Straussa. Francuski političari i generali potiču skoro isključivo iz uglednih buržoaskih porodica. Uz konjak i u velelepnim prostorima pregovaraju oko novih kredita jer svaki dan rata košta basnoslovne sume novca. A pristižu i kamate. Troškovi se pokrivaju uvozom drveta, ruda, sirovina, plantažama čaja, industrijskog i prehrambenog bilja, pa i jeftine radne snage. Ne manjkaju konkretni podaci za koje nema smisla ovde da se ponavljaju i navode jer to slabo ko pamti. Sigurno je da je Erik proveo dobar deo vremena u proučavanju arhiva i štampe iz tog vremena, pre nego što je seo za sto i ovo... otkucao na računaru.  

Sam stil, ako o tome može da se govori na osnovu prevoda i nepoznavanja francuskog jezika, čist je i prozračan, da ne kažem promrzao kao ovi decembarski dani. Negde pred kraj kao da pisac gubi strpljenje i bombarduje još intenzivnije faktografijom, izrazima i urnebesnim razvojem i smenom događaja. A da pri tome ne ulazi dublje u istraživanje porekla zla i svih antagonizama koji ga prate. Vijar zapravo sud prepušta samom čitaocu. Neke stvari se i podrazumevaju i ne potcenjuje inteligenciju publike. Paralele sa današnjim vremenima i prikrivenim sukobima koji tinjaju planetom i nikoga ne pogađaju previše osim direktnih učesnika u njima jako su bolne, vidljive i realne. Može, a i ne mora da se upotpuni slika o sadašnjoj situaciji francuskog društva koje obiluje trenjima usled velikog priliva ljudi sa strane, migranata i nezadovoljstva dela domaće javnosti. Ne budimo zli i osvetoljubivo nastrojeni zbog tuđe nesreće. Sve ovo sutra može da se desi u bilo čijem dvorištu. Ili opet ili po prvi put.

"F...n" dobro poentirani i promišljeni komad savremene evropske literature. U pravom trenutku, na pravom mestu.

Remember... upiši broj tvoga telefona u moj "spam folder" - Ariel Pink Mix

 

Ariel Pink imao je veliku nesreću da se jednom javno opredelio za Donalda Trumpa, protestovao u Washington D.C.ju i tako izgubio ugovor sa jakom i poštovanom diskografskom kućom: "Mexican Summer". Pa gde su tu demokratija i pravda? Njegova priča prilično je duga i zanimljiva. Ariel je kao dete odrastao gledajući satima reklame na TVu, MTV i šta već sve ne ide po tim američkim stanicama. Onda se u jednom trenutku zatvorio u podrum ili garažu, veoma mlad, i snimao na 8 ili manje kanala sve šta bi mu padalo na pamet. Bitboksovao je bubnjeve, gitare, basove i pevao uz tu kulisu. One man show. Na Spotifyu može daleko manje toga da se nađe u poređenju šta je sve sam snimao. Ali ipak dosta toga za mali pregled. Njegov opus ogroman je i većim delom neobjavljen i nepoznat široj javnosti. Gospodin Rosenberg, kako mu je stvarno prezime, sada ima 45 godina. Na pola puta. Na prve turneje išao je sam i u svakom gradu gde bi nastupao, improvizovao bi sa lokalnim muzičarima. Onda je okupio stalnu ekipu, "Haunted Graffiti" i to je već bio vrhunski šou program kome sam i lično prisustvovao. Ti nastupi bili su stvarno magični i atraktivni, em što je zvuk bio fenomenalan, za razliku od starih snimaka koji su bili preplavljeni šumovima, a po kojima smo prvi put čuli za njega. Em što su to bile stvarno lepe psihodelične uigrane kombinacije i melodije, koje nismo ni sanjali, ali smo pretpostavljali i naslućivali ih. Kad su Ariela preuzele etikete 4AD i Mexican Summer, tu su već krenule profesionalne produkcije i osetila se snaga originalnog i smelog izraza koji je sve do tada bio prikriven lo fi akrobacijama. Tek se tada čulo da ta nadolazeća slava i sve veći brojevi znatiželjnih i zainteresovanih nisu bili podvala - definitivno. Posle nastupa, zamolio sam jednog od članova benda da se fotografišem s Arielom, ono, kao stvarni i iskreni fan. Rukovali smo se Ariel i ja, neko je škljocnuo aparatom, ali ta fotografija negde je nestala. Tako da je i ta uspomena završila negde na nečijem backup serveru. Remember, remember...  Kad vreme dođe za to i internet pretraživači postanu još bolji i profesionalniji, možda pronađem taj fajl negde u eteru... Kratak opis. Arielov stil ima dosta zajedničkog sa likovima s kojima je sarađivao i sarađuje. John Maus, Royal Trux, R. Stevie Moore. Neko bi to nazvao i "autsajder" zvukom. Ne bih se složio. Pre su to kolaži i pečvork konstrukcije na kakve nas je navikao recimo Oneotrix Point Never, samo organske prirode i ručno rađeni. Svi su sastojci kao kod iPhonea, odavno poznati i pronađeni, samo je krajnji proizvod jedinstven i originalan. Ariela ne zanima visoka tehnologija u smislu kvaliteta izvođenja i klasičnog instrumentarijuma. Pre je to neka ekonomična i totalna kompresija "toka misli" koja zadovoljava i najniže standarde uređaja za reprodukciju zvuka. Nije to onaj fijuk megahitova uz vožnju ili za beskonačne petlje tržnih centara gde muziku prekidaju reklame za proizvode u ponudi i poruke da je neko zauzeo nečije parking mesto ili blokirao nekome put. Pre je to zvuk neke udaljene radio stanice na koju smo slučajno naleteli i krčanje dok okrećemo potenciometar. Ili vršljanje po spam folderima. Sve je nekako uračunato i proračunato, samo faktor slučajnosti i neke božanstvene i tajanstvene energije postoji. Ariel leči muzikom i sebe i slušaoca koji je pao pod teretom frustracija modernih vremena. "Hauntologija" - neko bi rekao. Lovac talasa. Risajkling za buduće generacije.

Ariel Pink       

For Kate I Wait

Gray Sunset

Are You Gonna Look After My Boys?

Why Can t Be Me?

House Arrest

Immune to Emotion

The Drummer

Hold Your Breath And Wait

SteviePink Javascript

This Night Has Opened My Eyes

Before Today/Dazed in Dreams

Crash Crash On The Drummer

Crusades

So Glad

We re Not Gonna Take It Anymore

Fright Night (Nevermore)

Revolution s a Lie

Another No Answer

Only in My Dreams

Nostradamus & Me

Lipstik

Put Your Number in My Phone

Feels Like Heaven

Phillip (Glass Freckless)

Bells of Hegel (Kantbot s Theme)

Neverendinglovesong

I Can t Remember My Name

I wanna be a Girl

The Law

Fright Night - The DaM-Funk Re-Freak

Baby

Feels Like Heaven

No Real Friend

Year of The Dog - Ariel Pink Remix

Rudolph s Laptop

Remember neki to vole hladno - Robert Wyatt Mix

Ko u mladosti nije bio socijalista i ko u starosti nije konzervativac; taj očigledno nešto nije shvatio. Nešto slično izjavio je, ako se ne varam - Churchill. Rober Wyatt će za godinu i malo više, nadajmo se, da pređe osamdesetu. Peva i dalje kao dečak. I tako se oseća - pretpostavljam. Sve što znam o Wyattu, saznao sam iz njegovih pesama i obrada koje objavljuje decenijama. Nešto sam i čitao o ovoj zvezdi "Canterbury" zvuka, bubnjaru Soft Machine iz najboljih dana. Sve sam zaboravio. Remember, oh, remember... Kad je napustio SM i osnovao Matching Mole, etablirao se kao jedan od najboljih jazz rock bubnjara epohe. Teška nesreća koju je doživeo 1973, odvojila ga je od omiljenog instrumenta i prikovala za invalidska kolica. Njegovi solo albumi koji slede, prepuni su zvučnih imena i ko se još seća vremena kada smo čitali sa omota ploča i diskova, taj može da potvrdi da sam bar u tome u pravu. Samo na albumu "Rock Bottom" (1974), pojavili su se golobradi Mike Oldfield, Fred Frith, a produkciju vodio je bubnjar Pink Floyda Nick Mason. Dovoljno Wikipedije za danas. Wyatt nije izdao. Wyatt nije izdao mnogo albuma u ovih 50 godina. Pomalo eksperiment, pomalo pop - za svakoga pomalo pomalo. Njegove prilično slobodne interpretacije: "At Least I m Free" - Chic, "I am a believer" - Monkeesa, "Yesterday Man" - Chrisa Andrewsa ili "Shipbuilding" - Elvisa Costella, često su menjale osnovne boje, tonalitet i kontekst originala, vezujući se za trenutke u kojima su ponovo objavljivane. I njegove lične pesme. u osnovi su antiratne i ljubavne poruke s kojima ne morate u potpunosti da se slažete. Ne ostavljaju ravnodušnim, ako je imalo duše i sentimenta ostalo u vama. Sva sreća pa ne znam tako dobro engleski da bih se usudio do kraja da ih analiziram. Oni fragmenti koji mi ulaze na uši, parole su s ulica koje smo slušali, a neki i izgovarali dok smo bili mladi i složni. Neki ih i danas koriste. Wyattov nežan i čeznutljiv glas krije u sebi, osim humane crte i, neku dozu oporosti zbog lične i kolektivne katastrofe koja je neprekidna i koju i on sam i svi mi potiskujemo iz misli. Neko dugim i vrednim radom, neko alkoholom i opijatima, neko prekomernim spavanjem. Neko je verovatno genetski preindisponiran da bude debelokožac. Robert ne peva za ove poslednje. Mora da se zna. I za Hirošimu i za Nagasaki i za sve ratove i kolonije iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Wyatt peva i o Che-u i o Mao-u. Pomalo izgubljen u vremenu, neko će da kaže? Laž. Robert je levičar starog kova, zna snagu jezika i ne boji se da kaže šta misli. I. Jedan od retkih kome je to dozvoljeno. Wyatt uz npr. Johna Calea ili Nicka Lowea i Wreckless Erica iz te stare garde autorskih izvođača???, i dalje sledi neku sopstvenu, vlastitu liniju i ne odstupa puno od nje. A da. Zvuči i moderno i vanvremenski, pa i otmeno i uvek aktuelno. Ali Wyatt, Cale, Lowe i Eric su brendovi sami za sebe. Ne zaboravimo i drugog velikog pokojnog člana SM, Kevina Ayersa. I on je znao da snima takve albume. I on je bio ta liga.

Danas bi me verovatno bilo stid pomerati se na koncertima u ritmu ovih balada i pesama srednjeg tempa jer iako ga cenim i poštujem, definitivno ne delim isto mišljenje s Wyattom. Sama činjenica da moje stavove dovodi u pitanje, tako jako argumentovanim kompozicijama, govori da je i u meni ostala trunka "buntovnika" iz mladosti iz prvih crtica ove kratke "šuplje priče". Ali kao što su David Sylvian i "Japan" davno pevali: "Quite life" je vrhunac za kojim svako razuman teži. Ideal za ova i sva druga vremena. Van pozicije, van opozicije, koristan za zajednicu, koristan za sebe. Još uz-put da kažem. Danas je palo metar snega vani, gradski saobraćaj prekinut, deca vuku sanke ispod prozora. Zimska idila.

Robert Wyatt

Ventil Latir

Stella Maris

To Nick Everyone

Little Red Riding Hood Hit the Road

Soup Song

Song for Che

At Least I Am Free

Trade Union

Stalingrad

The British Road

Free Will And Testament

Blues in Bob Minor

Worship

2/1

Shipbuilding

Maryan

Foreign Accents

A Beautiful Peace

Hast Siempre Comandante

Yesterday Man

Memories

Left On Man

Strange Fruit

Gharbzadegi

Chairman Mao