Futuromania/Elektronische
Traeume von der Zukunft – Simon Reynolds
Ventil Verlag
- 2023
Popularna plesna i ambijentalna muzika pojavom Intelligent Dance Music, pa i mnogo
ranije, još pre Kraftwerka, Tangerine Dreama, Tomite ili Wendy Carlos ima
tendenciju da zauzme viši pijedestal, kao kritika, termometar i tumačenje vremena u kome je
nastala. Nekad i da nam da izvesne smernice za budućnost koja nas očekuje. Britanski
krtičar i teoretičar popa, Simon Reynolds, smatra da nije caka u tome da predvidite
nešto što će da se desi, nego jednostavno da budete korak dva ispred svih. Nešto
što susrećemo i u modi, umetnosti, nauci, ekonomiji, na radnom mestu, u kulturi uopšte.
Knjiga o kojoj je ovde reč, istražuje evoluciju i
istoriju uslovno rečeno elektronske dance muzike i scene. Dotiče se i drugih pravaca popa
koji nisu imuni na izazove vremena u kojem nastaju. Dosadna tema? Ne čitaj dalje.
Reynolds, stekao je slavu definicijom pojma post rock, kritikama
za MM i Wire. Uživa i dalje u njoj, slavi, pišući za brojna druga muzička glasila.
Njegove knjige: Retromanija, Energy Flash, Rip it up and start again, Bring the
Noise, Totally Wired, prosto su uživanje za bilo koga ko voli da sluša manje i
više popularnu muziku, a da pritom i sazna nešto više o njoj. Futuromanija, najnovija knjiga, skup je razmišljanja i analiza. Sadrži tekstove od kojih su neki i više od 30 godina stari, ali i dalje odišu svežinom i
aktuelnošću. Neverovatno, ali istinito. Kao što kaže Leyland Kirby: "Sadly, the future is no longer what it was".
"I Feel Love", hit Donne Summer u produkciji Đorđa
Morodera, ne samo da je uveo Moog sintisajzer na široka vrata u svet plesnih hitova,
nego je i anticipirao čitav niz događanja i eksplozija na popularnoj sceni, Počevši recimo od
Italodiscoa, koji i dan danas preživljava svoje varijacije i umetničke
nadogradnje. Svake godine susrećemo se sa nekim novim trendom koji duže ili kraće živi
i razvija se i dalje. Da li je u pitanju retro ili future? Teško proceniti. "Ideja je dobra, ali svet još nije dovoljno zreo za nju."
Reynods, verovatno u nameri da ne uvredi nekoga, a i zbog
svog verovatno anglosaksonskog porekla, kaže da je Stari zavet knjiga kao i sve
ostale. Ne varajmo se toliko. Popularna muzika i sav andergraund počivaju na dubokoj
veri koja se često krije pod aurom lažnog ateizma. Mnoge zvezde izašle su iz dubokog siromaštva. Siromasi i dalje guraju te
nove zvukove. Bogati štede novac i komplimente. Podsetimo se samo trojstva: Detroit tehnoa, Chicago housea i NY
& UK garagea. Klinci bi skrpili neke pare i u svom getu organizovali zabave
i druženje. A u slobodno vreme čitali Philipa K. Dicka, Ursulu K. Le Guin, Raya
Bradbrurryja, pa i neke uslovno rečeno ozbiljnije autore. Bogati za to nemaju ni vremena ni štiha.
Autor preispituje same početke popularne muzike za
mrdanje i uslovno rečeno - istovremeno razmišljanje. Pa daje prednost i pionirsku ulogu YMO iliti
Yellow Magic Orchestra, Japanaca iz čijih je redova izašao veliki Ryichi Sakamoto.
Razvoj elektronskih muzičkih uređaja, najviše su forsirale upravo firme iz Dalekog
istoka. Pa je to možda i najpravednija konstatacija. Da se Berlin, Keln i druge evropske metropole ne ljute preterano.
Stilovi, narvno šire se i dalje. Nestaju, nastaju i razvijaju se. U Futuromaniji susrećemo se sa
pričama o: EDM, synthpopu, hardcore raveu, ambient jungle, hard i techstepu, 2
stepu, reagge varijacijama i potpravcima, grimeu, footworku, trapu, pa sve do
danas osporavane konceptronike. Tekstovi poređani su hronološki. Ovaj poslednji
nabrojani pravac – konceptronika, veže se i za duboku kontroverzu oko toga koliko nešto mora
da se objašnjava pre nego počene da se sluša ili pre nego izdvojimo novac i stavimo ploču na gramofon. Stvar
je toliko zakomplikovana. Dok ovo pišem npr. slušam GrimesAI i pitam se da li će u
budućnosti biti potrebno stvoriti mašine da slušaju muziku koje su stvorile
mašine? Koliko je „pomoći“ potrebno ljudskom mozgu da se ovo stigne i prati? A da ne pričam, bar i površinski shvati. Da li je zabava postala naporna i zamorna?
Pomalo me iznenadio nedostatak hrabrosti da se autor
uhvati prsatije u koštac sa GAS, opusom velikana ambijentalne techno muzike Wolfganga
Voigta. Ukratko, kaže samo da su to germanske vizije, muzika inastala na mikrosemplovima
velikana nemačke klasične muzike. Albumi posvećeni kretanju kroz gustu šumu
ili tako nešto. Ja lično nemam vremena da istražujem ovu temu, pa i šire
implikacije koje su Voigtovi albumi izazvali u delu javnosti. Sve u svemu,
vredi preslušatu. A da je sve crno belo, desno, levo, nevino i bezazleno? Nije baš.
U adendumu ili dodatku, nalaze se tri kratka teksta o
albumima Boards of Canada, Daft Punk i Burial. Ovaj poslednji čak i naslovima trekova ili kompozicija, svedoči o religioznom
karakteru muzike. Onome što sam već pominjao u ovom tekstu. Nadživeli su svoje
vreme, a nedavna vinilna reizdanja Plasticmana, Black Dog, Carstena Nicolaia, Schlampeitzigera
i mnogih drugih svedoče ne samo o trenutnom nedostatku ideja na sceni, nego i o
nekim dugotrajnijim vrednostima. Supstancom onoga čemu je svojevremeno cilj bio samo ples
ili usputno slušanje u mraku ambijent kafea.
Pažnje vredna su i izlaganja i analize opusa Zombyja,
Rustieja, Dizzy Rascalla, Chino Amobija i nešto starijeg Kutrisa Mantronika. Zahvaljujući
indeksu na kraju knjige, možete da je koristite i kao podsetnik, ako slušajući naiđete
na nešto snimljeno starijeg datuma. Autor ujedno i objašnjava svoju motivaciju
da se i temom elektronske dance muzike bavi sa podjednakim entuzijazmom i zanimanjem,
kao i sa drugim temama. Sve su to vredni dokumenti jedne ere i jednog vremena.
Reynolds nesumnjivo je, ime koje se sa uspehom opire duhu
raznih vremena. Ne stari tako brzo. A otkud mu toliko znanje, hrabrost i uverljivost,
teško je pogoditi? U svojoj dugoj i usprešnoj karijeri, razgovarao je skoro sa
svim važnijim akterima raznih scena i perioda. Njegovom iskustvu možemo da
poklonimo poverenje. Za pohvaliti je i da je ovaj put dovoljno prostora dao i
izvođačima van engleskog govornog područja. Što je, do sada, naročito za
britanske novinare, bila velika retkost.
Jako zanimljivo delo, autora na vrhuncu jedne od svojih
kreativnih faza i u zenitu intelektualnog napora.
W.G. Seebald/Nach der Stille, Biographie
– Caroline Angier
Hanser - 2023
Istovremeno
upečatljiv i krhko osećajan izraz velikana pisane reči W. G. Seebalda, teško je
svesti na nekoliko fraza i citata. Osećanje fotografije ili prirode koja ga u
datom momentu okružuje, satkano je od niza jezički bogatih bravura kombinovaih sa ličnim ili grupnim tj. kolektivnim iskustvom.
U tom smislu,
njegova biografija, koju je napisala Carole Angier, britanska profesorka
Engleske literature i filozofije i nije neki poseban doživljaj. Držeći se čvrsto
formata i forme, ona ne sledi, a i ne imitira i ne podr(a)žava glavnog junaka
svoga dela. Njen pristup je prilično limitiran tajanstvenom temom koju obrađuje, ali i ograničenim pristupom informacijama.
Priča počinje
u ruševinama Algoja, negde tamo 1944e godine i opisuje sredinu i detinjstvo
ovog neobičnog Nemca, koji je veliki deo svoga života proveo u Britaniji kao
predavač i istraživač književnosti staroga veka. "Emigranti", "U blizini prirode" i "Nesvestica,
osećanja", prozna dela koja su na samom početku imala ne preterano i pre-veliku publiku, već su počela da autora dižu na pijedestal u određenim krugovima. U samom izrazu, a i daljem stvaralaštvu, nalazi se nedohvatljivo i potraga za dubljim odnosima stvarnosti,
okruženja i istorije. Akutna melanholija, na granici zdravog i izdržljivog, nije
onaj karnalni motiv i muka i znoj koje doživljavamo i lijemo, recimo, dok čitamo jednog Bernharda,
jednog Handkea ili jednoga Jingera. Uz Seebalda možete i da se opustite i da
iskoristite pauzu da daleko u mislima odlutate i da opet budete tu, u delu s njegovim junacima. Poetika budnih snova.
Kao i Nabokov,
Seebald je bio kronofobičar, bojao se vremena koje je u nekim trenucima sećanja
dopiralo, preko i do samog rođenja i do svadbe deda i bake i davnije i dublje. Seebald često se žalio
da mu pisanje predstavlja napor. Neverovatno, ali to se ni malo ne oseća u
njegovom delu. Naprotiv. Osete se izvesna lakoća i prohodnost terena priče. Shodno tome što piše u biografiji, počinjemo da ga čitamo i na drugi
način u poštovanju njegovog truda da bude jednostavan i prijemčiv i svoj. Još u
tinejdžerskim danima mučile su ga loše misli, migrene i tragovi toga mogu, ne tako često da se osete nakon čitanja biografije i u Wilfriedovoj
proznoj baštini, koja obimom nije bila velika. Značajem velika i danas tema je rasprava u već
širokim sferama poštovalaca i kritike.
Od 1963 pa do
1965 Winfried studirao je na univerzitetu Freiburg am Breisgau. U studentskom
domu doživeo je prve ljubavi i prva razočaranja i prva velika prijateljstva. U
dramskom ansamblu već tada počeo je da razvija i pokazuje svoju umetničku nit i da gradi svoju perspektivu. I da. Mnogi
profesori, bili su u ratnim danima sledbenici nacionalsocijalzma i tu već
počinje Seebaldovo preispitivanje, puno dilema i razočarenja. I neizdržive razočaranosti u svoje sunarodnike. Kao da pokajanje tu nije bilo dovoljno i iskreno.
Slede dalje
selidbe i nastavak obrazovanja, stipendije i studentski krediti, pa i prva uposlenja. Između ostalih
i između St. Gallena i Manchestera od 1968e do 1970e. Britanija tu više
nije epizoda, nego stalna stavka u njegovom relativno kratkom životu. Ređaju se imena, činjenice,
kratke anegdote, ali po onom što u knjizi stoji ne može da se stekne stvarni utisak o njegovoj veličini.W. G. ogroman je i nedostižan za većinu bliskih prethodnika, savremenika i sledbenika. Stoga, "posle tišine" može da pomeri iz ravnodušnosti
i obavesti o nečem novom samo nekog velikog ljubitelja Seebaldove književnosti, ne i nekoga ko se s njom
nikad nije sreo ili je samo površno poznaje. Čitajte redom. Ako nikad pre niste čitali Seebaldova dela, ova knjiga nije za vas.
"Posle prirode",
veliko je delo poezije u prozi nastalo 1979 godine i tako velik stilski pomak za
celokupnu književnost, da prosto nije jasno otkud bujaju tolike ideje, znanje i tolika inspiracija i energija. Za ovu zbirku priča Seebald kaže da mu je pomogla da se izvuče iz
akademskog života koji vodi i koji ga često baca u očaj. Kako mu je rasla popularnost, sve češće posećuje svoju
rodnu zemlju, ali u Britaniji ostaje zauvek i do nesrećnoga kraja 2001e godine.
Engleskim
jezikom tako dobro je vladao, da je na njemu ponovo napisao i svoj magnum opus, kontemplaciju, knjigu
nesebične lepote i mistične topline: "Prsteni Saturna". 1999 objavljuje "Vazdušni rat
i literatura", knjigu eseja na podjednako kvalitetnom i visokom nivu kao i knjige priča.
Izgubljena i
nedostižna ljubav, jedan od motiva Seebaldovog dela, ujedno je i paralela sa
nepostojećim skorašnjim i davnim. One daju tu notu bezvremenosti i besmrtnosti i stvaraju ambijent neponovljivoga i nikad prežaljenog iskustva.
Teško je pogoditi odakle dolaze sve te reči i svi ti motivi, osim ako sami ne
priupitate knjigu koju čitate. Vi zapravo vodite razgovor s knjigom dok je čitate, komunicirate s tekstom. Budno sanjate.
Ovo je neautorizovana biografija i to se stvarno oseti. Dok je držite u rukama,
imate osećaj da ste uskraćeni za ponovno čitanje Seebaldovog dela. I da ćete mu
jednom u neko skoro vreme opet da se vratite. Ili direktno ili kroz delovanje
nekih od njegovi sledbenika od kojih neki tek čekaju da budu otkriveni. Znam već nekoliko, ali to neka bude tajna za neki drugi put.
