Umetnost državnika – Henry Kissinger

 

Umetnost državnika – Henry Kissinger

Staatskunst – Henry Kissinger

C. Bertelsman - 2022

 

Politika je? Znate već šta. Interesi jakih, moćnih i ispitivanje javnong mnjenja. Mnogo više od toga? Teško. Ipak, knjige veterana, čitaju se sa velikom pažnjom i zanimanjem. Njihove vizije sveta, ne poklapaju se baš sa onim što se trenutno dešava na pozornici zbivanja. Da samo navedem primer pokojnog Bžežinskog i njegovih šahovskih tabli. U istoj ligi, pa možda i većoj, decenijama kreće se bivši ministar spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država Henry Kissinger.

Kissingerove knjige o Kini i diplomatiji, stvarno bile su vizionarske i nešto više od teorije. Višegodišnje iskustvo u vladanju i sprovođenju odluka, na jednom jako delikatnom nivou i veliki broj pristalica i još veći broj protivnika realne politike. „Umetnost državnika“ pored uvoda i pogovora sadrži još šest literarnih portreta srednje dužine Nemca Konrada Adenauera, Francuza Charlesa de Gaullea, Amerikanca Richarda Nixona, Egipćanina Anvara el-Sadata, Singapurca Lee Kuan Yewa i bivše britanske premijerke Margaret Tacher. Galerija jako popularnih likova? Morate da priznate.Priznajte?

Svejedno šta lično mislimo o njima, ako išta mislimo. Ne možemo da im osporimo karakter i hrabrost da povlače riskantne i nepopularne poteze. Često neobjašnjive strateške manevre koji nekad čekaju decenije da bi bar u naznakama shvatili njihov dublji smisao i njihovu logiku predviđanja bliske i dalje budućnosti.

Konrad Adenauer, prvi posleratni nemački kancelar, godine izgnanstva proveo je u skupljanju znanja i iskustva koji su mu pomogli da svoje ideje ostvari na najvišem nivou. Posle neslavne epizode 1933-1945, BRD morala je da se vrati u normalan život kao građanska i demokratska zajednica, ali i da obnovi duboko poljuljani nacionalni identitet. Ponovno naoružavanje i izazovi suprostavljenog Varšavskoga pakta, zahtevali su veliko umeće, da se balansira i napreduje na međunarodnom planu. Ogromna nepravda učinjena naspram jevrejskoga naroda nikad neće moći da se ispravi. Adenauer umnogome doprineo je otopljavanju međusobnih odnosa. Adenauer pokazao je veliko umeće u berlinskoj blokadi kada je i došlo do tada definitivne podele na dve Nemačke. Kissinger seća se ličnih susreta i u jednoj prilici spomenute doktrine „fleksibilnog odgovora“, primenjene, ako se dobro sećam, za vreme kubanske krize. Ujedinjenje Nemačke, pošlo je za rukom, kako znamo Kohlu. Bez Adenauerove mudrosti i taktičnosti, teško da je moglo da se ostvari u tom obimu i tako brzo.

S druge strane, Francuski general i državnik, de Gaulle. Čovek lične i kolektivne tragedije i fizičkih ograničenja, osvedočio se kao veliki strateg volje i neverovatne upornosti. Preživeo je ranjavanje u prvom svetskom ratu, kada nije bilo ni najmanjih naznaka da će da ostvari veliku političku karijeru. Francuska uvek je težila ka prirodnim saveznicima. Još od vremena dva Luja XIV i XV, Rišeljea i Mazarina pa naovamo. Pogođena sudbinskim udarcima, nekad među najmoćnijim silama, Francuska pod de Gaulleom mora da se suoči sa padom svoje moći i svoga uticaja. Tome su doprineli i Drugi svetski rat i sukobi na severu Afrike. Kao i Adenauer, de Gaulle pokušavao je pod budnim okom Amerikanca, da nađe bar delimično i trunku zajedničkog jezika sa Sovjetima. I u tome je i delimično uspeo. I pored poraza u Indokini i frustracija usled bliskoistočnog pitanja, uspevao je da se održi u naizmeničnim padovima i usponima. Jedno od najbolnijih iskustava bila je teška odluka o povlačenju iz Alžira. 1958e potpisuje dokument o normalizaciji odnosa sa Nemačkom kao jedno od novih poglavlja evropske politike i prosperiteta Starog kontinenta.

Trka u nuklearnom naoružanju, s jedne, a s druge strane politika odvraćanja, mudrost su koja kao što vidimo nedostaje trenutnim generacijama političara. Mnogo može da se nauči i od de Gaullea i od Adenauera, lidera starog kova i čvrstih, ali i povremeno i kad to situacija zahteva, fleksibilnih pozicija. De Gaulle preminuo je krajem 1970 godine, igrajući soliter. Sahranjen je pored svoje ćerke Anne.

Najosporavaniji predsednik Sjedinjenih Američki Država bio je Richard Nixon, bliski saradnik Kissingera i njegov dugogodišnji lični prijatelj. Mora se napomenuti da je Kissinger bio na početku njegov veliki kritičar i oponent. Vremenom korigovao je svoje mišljenje. Na samim počecima, Nixon, veoma introvertan, uspeo je da savlada svoje mane i ostane u povesti zapamćen kao neko ko je otvorio svoju zemlju naspram velike Kine. Principijelan, hladnokrvan, dugoročnog razmišljanja, sklon filozofiranju, bez pismenih zabeleški, poznavaoc Azije i odlučan, čvrst, ali i povremeno nežan i osećajan – u kratkom smislu sve ono što današnjim državnicima nedostaje, bar po onome što vidimo i čujemo u vestima. Nixon je, kao recimo i Bill Clinton posle njega, bio u stanju da odluke svojim bliskim saradnicima prepusti, kao čovek poverenja i intuicijie. Za razliku od njih, Jimmi Carter i neki drugi jaki frajeri, donosili su odluke isključivo i sasvim sami. Doprineo je okončanju rata u Vijetnamu. Između ostalih izdvajaju se tri njegove doktrine: pridržavanje svih međunarodnih ugovora, stvaranje nuklearnog štita SADa i svih savezničkih država i ne mešanje u sukobe konvencionalnog naoružanja i oslanjanje na lokalne vojne i ekonomske snage u krizom zahvaćenim regionima.              

Amerika pod Nixonom, pre afere Wattergate, kao i danas, igrala je prilično važnu ulogu i u bliskoistočnom mirovnom procesu i haosu posle Jom Kipurskog rata. A da se nešto naročito dobro snašla u tom haosu, teško je prosuditi i proceniti. Izvestan napredak, ostvaren je godinama posle, ali i pored mirovnih sporazuma, svedoci smo da je to i dalje jedno od najtežih pitanja svetske politike.

Ličnost Anware al-Sadata prilično je komplikovana i osporavana. Nesigurno detinjstvo i boravak u zatvoru zbog političkih stavova, nisu mu otvarali neku širu perspektivu u životu. Glasogovornik borbe za nezavisnost Egipta, prilično radikalan u svojim nazorima, bio je svedok kada je njegov prethodnik Nasser prekinuo odnose sa USA i približio se Sovjetima. Strategijom strpljenja uspeo je da se popne na vlast. Uspeo je da se sastane i sa pripadnicima administracije Sjedinjenih Država i dogovori mir sa premijerom Izraela Meirom. Boravio je i u Jerusalimu i dogovorio Sinajski mir, koraci koji su mu doneli mnogo nevolja i protivnika u samom Egiptu. Da bi njegov život nesrećno okončao posle atentata za vreme proslave mira. Njegova vizija prosperiteta Egipta još nije ostvarena, ali o njoj se u regionu i dalje sa velikim intenzitetom priča i diskutuje.Pitajte tamo.

Američki učenik, premijer Singapura Lee Kuan Yew, najveća je nepoznanica i iznenađenje u Kissingerovom izboru. Verovatno zbog njegove velike uloge u razvoju i rastu ekonimije te zemlje, hm, Dalekog istoka, jeli. Zemlja koja je dugo vremena bila bitanska kolonija doživela je procvat i oslobođenje pod njegovom vlašću. Ekonomski rast, unutrašnje jedinstvo i vanjska politika tri su stuba na osnovu kojih Singapur i danas spada među najbrže rastuće ekonomije. Sam, veoma vredan i skroman, prepustio je istoriji da sudi o njegovom delu. Na pola puta između Kine i Amerike, uspeo je da stvori balans na kome mu i danas mnogi zavide posle 25 godina na vlasti. Kvalitet ljudi jedne države i vizija njenih ljudi i vođa i danas su elementi na osnovu kojih se mere veće i manje demokratije.  O tome koliko je u pitanju jedno autoritarno društvo svako može da donese svoju odluku, činjenice koje Kissinger navodi mogu da se ispitaju i na nekom drugom mestu. Umetnost vođenje države ima mnoge predstavnike širom sveta. Više u prošlosti, nego u sadašnjosti kojom preovladava: administrator i državni službenik.

Strategija ubeđivanja, karakteristika jedne veoma kontradiktorne ličnosti, jedine žene u ovoj knjizi, Margaret Tacher, nešto je na čemu joj zavide mnogi muškarci. Žena koja je uspela da promeni jedan sistem star vekovima i uz ogromne žrtve prebrodi 1970e, doneli su joj mnogo prijatelja i daleko više neprijatelja. Zbog njenih ekonomskih reformi, mnoge osiromašene porodice i danas osećaju posledice. Kissinger je prema Tacherovoj prilično blagonaklon. Rat oko Foklandskih ostrva, pregovori oko Hong Konga, Severna Irska - sve su to ne-davne priče čije rezultate i posledice i danas možemo da pratimo i posmatramo. Za Tačerovu Evropa bila je večan problem, zbog odbrane suvereniteta Kuvajta bila je u stanju da žrtvuje i sopstveno stanovništvo. Posle njene smrti 2013e godine, ostavila je jako veliko političko nasleđe i breme iza sebe. Da li je mogla bolje i ubedljivije? To morate sami da procenite i ova knjiga donekle pomaže da dobijemo sliku i iz jednog ugla mudroga, često beskompromisnog starca. Ostavila je iza sebe duboko podeljeno društvo. Ko? Margaret?

U svetu teških istina, aristokracije skoro i da nema, a tzv. meritokratija na klimavim je nogama. Novi svetski poredak se po Kissingeru stvara baš u ovom trenutku. A šta od toga ima običan čovek, nezavisno od mesta svog stanovanja? Ako ima porodicu i posao, zabavu za večernje sate. Koliko su Kissinger i njegovi drugari bili dobri ili loši? To neće moći ni sledeća generacija da proceni. Budimo im bar zahvalni na ovim pisanim iskustvima. Neko će i iz ovoga da izvuče pouku. Zanimljiva knjiga, ali boli glava. De Gaulle je slagao soliter, a ovi novi pretpostavljam slažu tetris, jure packmena i prebiru po porukama na mobilnim uređajima.   

 

 

 

Upoznaj me u kupatilu/Preporod rok end rola u Njujorku 2001-2011 – Lizzy Goldman

 

Upoznaj me u kupatilu/Preporod rok end rola u Njujorku 2001-2011 – Lizzy Goldman

Meet me in the Bathroom/Rebirth and rock and roll in New York City 2001-2011 – Lizzy Goldman

Dey St. An Imprint of William Morrow/Harper Collins - 2017

 

Pop i rock? Bez Njujorka? Ne ide. S Njujorkom? Još teže. A kada pokušate da shvatite odakle ta veličina i da sve ipak dolazi od doseljenika iz daleke provincije, poklopite se ušima i shvatite kako je ovaj svet tako malen i nikakav i jedna velika uspavana varoš. Metropolci ne postoje. Uvod u knjigu američke novinarke NMEa, NYT i RollingStonea, nabraja glavne sudionike ove oralne povesti. Lista počinje sa Ryanom Adamson, pa članovima bendova: TV on the Radio, Interpol, Strokes, Hold Steady, Fisherspooner, Dirty Projectors, Grizzly Bear, MGMT, The White Stripes, Yeah Yeah Yeahs i mnogih drugih faca iz okruženja.

Šta se sve dešava u ovoj priči ne mogu baš tačno da se podesetim jer sam prilično davno čitao knjigu. Sećam se da je gitarista The Rapture kao raznosač pica, donosio picu pevaču Ramonesa ili tako nešto i nije se nešto oduševio. Verovatno slaba napojnica, iznenađenje i loši maniri. Ali prelistaću je ponovo za vas nepoznate i za mene nepoznatog. Naime, u fazi sam portage za identitetom.

Prvo - kratki opis NYC. Jedan od došljaka u NYC je Jack White iz White Stripesa, koji imaju nešto jače veze sa Detroitom, ako me sećanje služi. I pomalo razočarenja. Paul Banks iz Interpola priča o modi u školi i kako su u to vreme svi otkidali za Johnatan Fire Eater i perjanicama rap-a. Taj bend JFE, provlači se kroz dobar deo materijala, a zašto? Verovatno zbog žive svirke, album “Tremble under bootom light” i ne zvuči toliko ubedljivo, da ga se i danas sa uživanjem i euforijom sećamo. Verovatno neke interne šeme i lične simpatije.

A onda se kreće sa zabavama i porocima. U jednom prikazu knjige, čitao sam da se više piše o drogama, nego o muzici. Ne bih se baš složio, ali tamo je toliki stress, da čak i mladi gube živce i traže stimulanse da sve to izdrže. A što reče neko, dođe čovek u godine kada mora da bira između dilera i doktora.

Spominje se u sličnom kontektsu još jedan tada popularan bend, koga se danas skoro niko ne seća, a dobio je ime po dvojcu vokala Can iz Kelna Mooney Suzuki. Novinar Mark Spitz priseća se da se u klubovima često sudarao sa viđenijim homoseksualcima, rock zvezdama, Coutrney Love, Drew Barrymore, Debbie Harry, Joey Ramoneom i mnogim drugim ličnostima javnog života i da je svet bio jako mali. Njegov kolega Simon Reynolds, opet napominje da se muzika dugo vremena jako vrtila oko Detroita, Čikaga, pa i NYC i tehno i house scene, da bi onda sve polako krenulo da se vraća u pravcu gitara, možda i istovremeno kad i u Britaniji koja je po ko zna koji znala da zada prvac i ritam drugim većim scenama.

Članovi Strokesa, podsećaju se kako je sve oko njih bilo besplatno zahvaljujući njihovom prvom albumu koji je brzinom zvuka postajao kult i otvarao im sva vrata societyja i široke publike. Kid Kongo Powers, opet osvrnuo se na problem The White Stripesa kojima su kao duetu mnoga vrata bila zatvorena i koji su morali da se zadovolje tretmanom večne predgrupe. Da bi nekoliko godina kasnije, dueti počeli da niču na svakom koraku.

Jedan od najvećih hitova iz tog perioda „House of Jelous Lovers“ The Rapture, podjednako je bio stilski rock, kao i disko i tehno i omogućio im je da upoznaju uzore Felix da Housecata i George Clintona, ali i da se reše dosadnih svakodnevnih poslova. Tako. Stilovi se mešaju, idoli poštuju, a to najbolje oslikava “Losing My Edge” sa svojim već antologijskim tekstom u repertoaru LCD Soundystem.

Interpol kreću u osvajanje Evrope i sa trijumfalnom turnejom “Bright Lights” pune rasprodate dvorane srednjeg kapaciteta. S druge strane, britanci Franz Ferdinand, ne ostaju dužni i istim intenzitetom reflektiraju i razmenjuju ideje sa svojim prekomorskim pulenima s podjednakim uspehom u Sjedinjenim Državama.

Ujedno, to je bio i poslednji veliki pokušaj da se preko mejnstrim etiketa dođe do nekih većih prihoda i šireg odjeka. Kao jedan od primarnih ciljeva, bendovi pokušavaju da dostignu planetarni uspeh Radioheada koji su podjednako bili i komercijalni i uslovno rečeno progresivni promoteri ideja andergraunda skloni eksperimentu, ali i prijemčivim melodijama. Brzina “buzza”, viralnih reklama, tek, bila je u svojim pelenama i činila prve korake u odnosu na ono što danas doživljavamo prateći modu, industriju kulture i trendove koje nam diktiraju high tech firme preko malih ekrana mobilnih telefona.

Ostaju slike novih tadašnjih zvezda popa koje se dosađuju i koje više ništa nije u stanju da iznenadi. To su bili samo poslednji udari prvenstveno gitarske scene koja, pretpostavljam, danas uzima svoj sledeći i finalni zahvat pre odlaska u definitivnu legendu.      

Reče li ono Manovich: „software takes controll“?   

 

 

Obaveštajci bez države/Izraelski tajni agenti i rođenje Mossada – Matti Friedman

Obaveštajci bez države/Izraelski tajni agenti i rođenje Mossada – Matti Friedman

Spies of no Country/Israel s Secret Agents at the Birth of The Mossad – Matti Friedman

Algonquin Books of Chappel Hill - 2019

 

Jedno od pitanja u kibucu Hagane, privremene podzemne organizacije Jevreja pre osnivanja države Izrael, u tzv. "Arapskoj sekciji" jedinice Palamach, ako se ne varam, bilo je: šta da učine kada neki Arapin tuče Jevrejina na ulici? Odgovor bio je: pridružite im se.

U "Arapskoj sekciji" nalazili su se uglavnom Jevreji proterani iz Sirije, Lebanona, Iraka i Jordana. Zahvaljujući poznavanju arapskog jezika, dijalekata i običaja, birani su za najrizičnije akcije koje su sledile posle i u vreme povlačenja britanskih trupa iz Palestine 1948 godine. Knjiga "Obaveštajci bez države" bavi se sudbinama četvrorice istaknutih likova koji su doprineli borbi jevrejskog naroda za opstanak. Gamliel Cohen (kodno ime Jusuf), Isaac Shoshan (u knjizi intervuisana osoba, kodno ime Abdul Karim), Havakuk Cohen (Ibrahim) i rano preminuli Yakuba Cohen (Jamil) zahvaljujući svojoj fizionomiji, hrabrosti i znanju doprineli su pobedama na užarenom tlu ovog i dalje užarenog bliskoistočnog terena.

Prva trojica uspeli su da dosegnu duboku starost i svedoče o tome kako se voli svoj narod i gradi država u prelepoj pustinji punoj opasnosti i verske netrepeljivosti. Autor Matti Friedman opisuje rad obaveštajaca koji je i pravilo i koji se odvija van pravila "normalnog" života. U suštini, ulazak u karakter i ličnost znaju da budu tako duboki i temeljni, da se deviza „budi kao Arapin“ graniči sa ludošću. Obaveštajci usvajaju običaje suprotne strane, svesni opasnosti koja vreba, žene osobe iz protivničkog lagera, sve u nastojanju što bolje da se zamaskiraju i utope u sredinu u kojoj operišu i rade.

Dok prvi deo knjige predstavlja uvod i esej o situaciji u kojoj su se nalazili Palestinci i Jevreji na istorijskoj prekretnici za oba suprostavljena naroda. Zemlje je premalo i podjednako je važna i sveta i za njih i za hrišćane koji tamo žive. Ogroman priliv jevrejskih izbeglica iz Evrope dodatno komplikuje situaciju. Podršku muftije Jerusalimskog trupama fašističke Nemačke za vreme Drugog svetskog rata, Jevreji stalno imaju na umu. Situacija je više nego loša i komplikovana.  

Druga polovina knjige posvećena je akcijama ovog četverca u Bejrutu. Jedan dolazi u posed malog kioska u kome deci prodaje slatkiše i gumice i školski privod, dok u slobodno vreme, šalje preko radio stanice najnovije podatke o političkoj, vojnoj i ekonomskoj situaciji. Sledi detaljan opis dizanja u vazduh broda koji je od nacista otkupio jedan od lokalnih moćnika.

Pitanje građenje identiteta, kako državnog, tako i ličnog i više identiteta potrebnih za opstajanje u neprijateljski rasploženoj sredini jedna je od niti koja se provlači kroz celu knjigu. Današnja deca Mizrahija, „arapskih Jevreja“ ne znaju tako dobro arapski jezik pa ne mogu da ulaze u visoke rizike kao njihovi preci. Ali pogled na današnje muzičke top liste Izraela svedoči da su oni i delimično propagatori i nosioci čak i arapske kulture u sredini u kojoj odrastaju.

Mešaju se evropski i orijentalni tonovi u toj sredini i koliko da god konkurišu jedni drugima, međusobno se upotpunjavaju i obogaćuju jedni druge. Rizik s kojim „mista arvim“ operišu dok još nije jasno koja strana će da odnese prevagu u bliskoistočnom sukobu ogroman je i nemerljiv, a verovatno i povezan s netrepeljivošću koju je jevrejski narod osetio i doživeo u sredinama iz kojih je izbegao i iz koje delimično potiče. Jednostavno prinuđeni su da tako razmišljaju i funkcionišu.

Skromnost i želja da se ostavi nešto i za generacije koje slede, bez lažnog patriotizma i ličnog egoizma svedočanstvo su iskrene želje, pa i duboke vere. Ne sumnjam da i drugi narodi dele slične doživljaje i priče. Premalo znamo o svetu koji nas okružuje. A ne sumnjam da smo i danas svakodnevno u kontaktu s ljudima koji materijalno naspram ideala slobode, pravde i jednakosti pretpostavljaju.   

Znanje je moć?