Otpale su mi uši na koncertu sa "Budi kulturan" turneje. Bilo je i onih nepomičnih statua u prvom redu koje se nisu pomerale čitava dva sata i petnaest minuta, koliko je trajala fešta. Drugi lik za udaraljkama, bio je go do pasa i pokazivao svoj maljavi torzo. Nemac na Pedal steel gitari, pričao je viceve. Gira, lider, preljubazan. Ne samo taj put.
Sećam se snimka iz Ljubljane 80ih, lošeg VHS snimka. Kako Gira guta mikrofon i "headbanguje" sa kolegama na sekirama. Minutima i satima. Dobro se to čuje na albumima. Dobra produkcija. I sa Jarboe i bez. I u nervoznijim i mirnijim trenucima.
Jako težak mix i izbor. Mnogo je toga dobroga i nezaobilaznog. Bez "anđela svetlosti", ovaj put.
Zahvaljujući između ostaloga suludom razvodu jednog od gitarista i basistkinje, Sonic Youth nisu više aktivni. Dok čitam biografiju Thurstona Moorea, slušam kratki izbor kompozicija ovog već legendarnog benda i čujem i osetim čime su idejno sve bile natopljene njihove oznojene majice dok su lagano krčili karijeru. Ima tu svega i Glena Brance i No i New Wavea i punka i avangarde i mejnstrim i hard core refleksija.
Sonic Youth su bili i teški radnici i još teži "netvorkeri". Kako publiku, tako su i značajne ljude iz umetnosti, mode, industrije, štampe i biznisa s lakoćom pridobijali na svoju stranu.
Zvuče mladalački, tako se i ponašaju. Kako Kim Gordon na koncertima u mini suknjici udara nogom monitor zvučnike, tako se i Ranaldo i Moore nadigravaju gitarama i valjaju po prljavom podu.
Steve Shelley na bubnjevima, pa i jedno vreme multiinstrumentalista Jim O'Rourke pakovali su da krov ne prokišnjava i da se često kompleksne konstrukcije ne raspadnu u povremenim napadima inspiracije i čestim improvizacijama.
SY isporučivali su efektne i atraktivne koncerte. Albumi, kako zvanični, tako i brojni nezvanični, očekivali su se sa nestrpljenjem. Publika rasla je i razvijala se s njima. Do neprepoznatljivosti razlučena klasična rock postava davala je domaće zadatke mnogima. SY čuju se nadaleko i naširoko. Pada mi na pamet mladi bend bar italia. Pre omladinci, nego soničari i oni uspešno troše i razgrađuju mirno SY obrazac, a koliko daleko mogu da doguraju, drugo je pitanje. Mix mogao je da izgleda i drugačije. Svako ima svoj ukus. Svačiji ukus menja se vremenom.
Pre nego što su postali svetski poznati, R.E.M. su bili apsolutno nepoznat bend. Smiley. Verovatno, bilo je tako. Krenuli su, kao i nekolicina drugih, od apsolutne nule i zahvaljujući podršci američkih studentskih FM radio stanica i iscrpljujućih turneja došli do prvog mejnstrim ugovora vrednog tada preko 120 miliona $. Buck, Stipe i Mills guraju i dalje, smanjenim intenzitetom. Snimaju razne projekte i pojavljuju se na večerama gde se skuplja novac za sirotinju. Sjajan bubnjar Berry, odvojio se zbog zdravstvenih i privatnih problema davno od benda.
Na počecima, R.E.M. su svirali jednu te istu kompoziciju, menjali detalje i albumi su im zvučali veoma ujednačeno. Kako su neke verzije iste pesme počele da odskaču i imaju karakter hita, tako su se oslobađali i tekstualno i aranžerski. Noviji albumi su bili otklon od indie folk rock atmosfere i gurali su celi mejnstrim napred. Ali stilski ostali su isti i jako je teško kopirati ih i naći nekoga na sceni koji ide njihovim putem i njihovim stazama. Tu su naravno Hootie and the Blowfish ili mlađi Mumford & Sons, jako uspješni. Ali R.E.M. nastavljaju i razvijaju jednu drugu davnu priču Grahama Parsonsa i Earla Scruggsa i samo su ovim navedenim, daleki nedostižni uzori. Pretpostavljam, ni to više nisam siguran. R.E.M. zvuče prilično unikatno, ali nisu bez korena.
Da li su u međuvremenu R.E.M. zaista izgubili religiju ili postali mali srećni svetlucavi ljudi, teško je zaključiti. Pišu da gitarista voli pare i jahte. Sigurno je jedino da se nijedna knjiga istorije popa ni sada ni u budućnosti neće moći zamisliti bez njihovog imena. Kako po uticaju tako i po strmim geografijama top lista kojima su uspešno planinarili dugi niz godina.
Jako je teško pisati o Beatlesima, Stonesima ili Dylanu - kad se samo setimo stranih zvezdi popa i rocka. Slično stanje je i sa Azrom i Ekv, "domaćim" bendovima s jako mnogo ljubitelja i poznavaoca. A i Električnim Orgazmom čije hitove i lične favorite nabrajam u ovom kratkom tekstu. Sve se zna i ništa se ne zna. Slušaju ih dobri ljudi, ali i teške budale i provokatori. Zašto sam se odlučio baš za njih? Teško je reći i poreći. Beograđani, nešto starijih godina, verovatno se sjećaju njihovih početaka, padova i uspona. Još kao tinejdžer, znam da sam na njihove koncerte išao kao na najveću zabavu i feštu. O dubljim značenjima i karmi lidera niti sam onda niti sada razmišljam. Njihovi albumi kreću od novotalasne logike, šašave klavijature i vokali prvog pevača, preko obrada Velveta, T. Rexa i Stonesa do klasičnog rock obrasca, pa sve do maglovitih predela psihodelije i maštarija u nekom polubrzom polusporom obrascu. Orgazam teško je reći da spada u najdraže bendove nekih likova, pre među draže. Održavaju visok standard i ne nude neku drastičnu inovaciju i to su njihove vrline. Kod njih sve može i ne može tako lako. Preko njih prvi put sam saznao šta bi mogli da znače tekstovi njihovih zapadnih uzora. Često ništa, a ponekad i rime koje se uklapaju sa rifovima. Igra reči i interpunkcija. Njihovo "bejbe" lepo zvuči i uklapa se u naš jezik. A još lepše je "hajde bebo". Pevaju i o bivšoj nam deželi i njihovim i našim gradovima, po nekom svedočenju, bili su veći u Zagrebu nego kod kuće. Gile, Švaba, Ljuba i ostali, ukratko rokenrol gospoda, toliko su jaki i uigrani, da ih bez trunke stida mogu pustiti nekom probirljivom strancu. Neznancu. Za većinu novih bendova s naših prostora, čisto sumnjam. Banalni su mi i predvidljivi. Ali Orgazam? Ultimativni bend. Nema tu primitivne filozofije, ali jako mudar bend.
Extremely Online/ Untold Story of Fame, Influence and Power on the Internet - Taylor Lorenz
Penguin - 2023
Često me zanima šta gledaju ljudi po celi dan na mobilnim telefonima i tabletima u javnom prevozu. Ponekad ulovim kako neka klinka kuca poruku, tipa "banuj ga, dosadan je". Gledaju se serije, skečevi, razmenjuju se tekstovne informacije, fotografije, snimci, igraju se igrice. Knjiga novinarke i stručnjaka za nove tehnologije Taylor Lorenz, priča priču o razvoju i trendovima na društvenim mrežama i aplikacijama u poslednjih 20 godina ovoga veka. Nema sumnje radi se o budućem bestseleru, izašla je pre svega nekoliko nedelja.
Sve kreće otprilike od pojave raznovrsnih blogova i dve konkurentske mreže, MySpace i Facebooka. I jedna i druga radile su sve bez greške, ali prva, verovatno zbog lošije tehnologije i softvera izgubila je bitku u borbi za što većim brojem korisnika, a zatim i potonula u zaborav. Naravno slični koncepti postojali su i ranije. Usled nemogućnosti monetizovanja, tj. finansiranja aktivnosti i razvoja, nisu uspeli da ostvare neki dublji trag na internetu. Platforma, prvobitno namenjena za razmenu fotografija, Instagram, a koju je ako dobro pamtim preuzeo Facebook, revolucinizovala je svet marketinga i reklama. Dobar deo knjige posvećen je usponu i padu, danas skoro nepoznatoj aplikaciji Vine, na kojoj su bili kratki autentični snimci bez dodatnih efekata i do maksimalne dužine od 6 sekundi. Izgubila je bitku za tržište protiv sada globalne Googleove etikete YouTube, a i drugih aplikacija. Jedno od težišta knjige je i kako su veoma mladi korisnici, "postujući" različite sadržaje postajali megapopularni. Stres i slava koje su neki od najsnalažljivijih dobijali, često je rezultirali gubitkom privatnosti i psihičkim problemima. Bilo je i smrtnih slučajeva, ali industrija gura i dalje. Pojavljuju se posredničke firme, trendseteri, ogroman novac ulaže se u promociju i reklamu. Zahuktala mašinerija ne poznaje predah. A oni, poput recimo Paris Hilton ili porodice Kardašijan koji su "poznati po tome što su poznati", A-zvezde, uspešno guraju svoje modne etikete i proizvode, komentarišu i oblikuju stvarnost koja ih okružuje i zarađuju ogromne sume novca. Oni su bili na neki način pioniri u biznisu. Platforma TikTok koju je preuzeo azijski gigant Douyin ili ByteDance, dok je još radila pod imenom Musical.ly diktira trendove među mladima i nešto starijima, a i napredak softverskih giganata. Ima dosta preklapanja, ali i razlika u konceptima i formama. Na tržištu se svako malo pojavi neko ko privuče pažnju javnosti i investitora i onda astronomskom brzinom izgubi se sa scene ostavljajući iza sebe pustoš i ogromne materijalne gubitke. Lorenzova to sve budnim okom prati i komentariše, pa i kritikuje. Fascinira recimo i kratka analiza sajta za odrasle OnlyFans i sličnih. A i enorman uticaj na političkoj sceni onlajn blogova i izvesnih "postova". Da vam dalje ne prepričavam. Topla preporuka knjige - najviše za zabrinute roditelje. Imate razloga za nespokojstvo. Odavno je vreme da se industrija obuzda i da zaštitimo naše potomke od gomile smeća kojom nas i njih svakodnevno zatrpavaju. Ali kao što reče Manowitsch, možda je već prekasno. "Software Takes Controll". Algoritmi i mehanizmi zarade novca na internetu sve su efikasniji i agresivniji.
Australijske The Saintse slušao sam 90ih, a njihov koncert gledao 2000 i neke. Ranije? nije bilo mogućnosti. Dakle, prilično kasno, nisam ni bio više tako mlad. Slušao sam dosta i solo radove Eda Kueppera i to bi bilo to. Znam da su prilično rano počeli njihovu priču i da se u nekim statistikama vode kao jedni od pionira pank zvuka kakav danas poznajemo. Ima li smisla opisivati prašenje gitara, ritam sekcije i "poletan glas" Chrisa Baileya koji je nesrećno preminuo prošle godine, kad već sve možete da nađete na internetu. Prvi albumi iz druge polovine 70ih bili su natopljeni "sirovom energijom", što je uspešno produkcijski upakovano. Kasnije dolaze eksperimenti sa duvačima i akustičnim instrumentima, ima tu dosta istraživačkog lutanja, uplovljavanja u mirne vode. Pred kraj vraćaju se bazičnim izvorima i punk rock zvuku. Kuepper relativno se rano osamostalio, tako da se The Saintsi mogu smatrati većim delom za Baileyev projekat. Verovatno ih je nerviralo to stilsko pakovanje i svrstavanje kojem je sklona muzička štampa. Sigurno tu postoji želja da budu svoji i odrastu sa publikom. Jako emotivna muzika. Kuepperu je verovatno kao i Baileyu bilo jedino važno da ostanu upamćeni kao vrsni autori pesama. Sećam se kratkog razgovora s Baileyom posle žestoke svirke. Pored mene stajala je buduća Nobelovka Elfrida Jelinek sa suprugom, a Bailey tada reče: "ovde je ok, ali publika u Beogradu, stvarno bila je sjajna". Kratki mix od onoga što mogu da pronađem na Spotify. Kreativni opus i čitav output Baileya i Kueppera, daleko su veći i obimniji.
Nekako, kad je u popu višak energije, emocije i elegancije u pitanju, Australijanci igraju ključnu ulogu. Bogati su, daleki i nadahnuti. Setite se samo zvučnih imena koja vam nešto znače, a da dolaze s toga kontinenta. Kylie Minogue i Jason Donovan?
Jedan od najvažnijih bendova, za mene lično, ne samo s toga kontinenta nego i uopšte i naširoko su The Go-Betweens iz Brizbejna. Robert Forster i njegov sada pokojni partner Grant McLennan, za vreme svoga boravka u Londonu 80ih, stigli su na korak od uspeha, ali ga nikada nisu u potpunosti postigli, monetarizovali i ostvarili. Njihove pesme, nastale možda i u paru ili svako za sebe, vukle su s Robertove strane na literarni pop, Television u kombinaciji sa Dylanom - Bobom i Thomasom, rame uz rame sa Smithsima i britanskom ekipom. Dok je Grant pokušavao da klasičnu i akustičnu formu izbrusi do najsitnijeg detalja i podari nam nešto što može danima da se sluša, a da ne dosadi. Đavo je u detalju. Grant je vukao, a Robert ulepšavao. Bar po onome što se čuje. A i, nema sumnje; bend je kao celina prosto pucao od ideja i usklađenosti.
Solo albumi ove dvojice, pa i oni povratnički zajedno, bili su zbirke kompozicija samo za najvernije i najupućenije. Nemam pojma zbog čega ih skoro svi koje poznajem vole, ali slabo ko i sluša? The Go-Betweens su elitna sredina. Plene nenametljivošću i tako naslušano zvuče da stalno proveravam godine izlazaka albuma. Ne mogu da pogodim šta je starije, pile ili jaje? Prebogato zvuče, idealno za skidanje. Na koncertu, Grant je bio ono "Boys Next Door", a Forster džentlmen u kariranom sakou. Ali ne onom tipa... prodavac tepiha... znate već ko. Nego baš finoga kroja. Kad je njegov partner preminuo, Forster koji je i književni talenat, oprostio se jednom potresnom i bliskom pričom o njihovom prijateljstvu i rivalstvu. Kako više nemam sve te knjige o popu, sve sam prodao za neku crkvavicu, a i nije mi žao, konstatujem, i tako da ne mogu ništa da vam citiram. Jedino što znam je da je i poslednji Forsterov solo album iz ove godine priča o još jednoj bolnoj tragediji. Snimljen ne da frustrira i opterećuje, nego da opiše jedno privatno iskustvo i da bodri. Supruga je, ako se ne varam, u pitanju. I ne znam da li još uvek živi tu negde u bavarskom komšiluku? Ili se vratio u onu daleku vrućinu i pesak. Mali izbor grupnih i solo radova. Od onoga što Spotify nudi. Nisu svi albumi u datoteci.
Nekako, intimno, uvek sam voleo dobar pop. Mejnstrim, andergraund, nova klasika, nije važno? A povremeno, naročito u doba puberteta, besparice, frustracija, nerazumevanja, samoće, tražio bih neki ventil, azil za izduvavanje. Sport, koji sam prilično aktivno upražnjavao, nije bio dovoljan - višak energije. A koka kola, votkađus, nisu imali nikakav ukus. Bili su mi i slatkasti i gorki i nisu gasili žeđ, bajdvej. Neko mi je 80 i neke snimio kratke albume Hüsker Dü, "Metal Circus" i "Land Speed Records" na kasetu i kad bi mi to protutnjalo kroz uši, mogao sam mirno da zaspim. Ne znam šta me još privatno veže za albume ovog trojca iz Mineapolisa, znam samo da su mi mnogo značili u jednom periodu života. Ono, znojio sam se dok ih slušam. I sada rado slušam, kako HD, tako i solo radove pokojnog Granta Hearta i poluživog Boba Moulda. I dalje jedno je od omiljenih pitanja koje postavljam i koje glasi: ko je bolji autor? Heart ili Mould? Kako kada. Ne mogu baš da ih razdvajam, a i oni su navodno bili jedno vreme nerazdvojni. Dok nije pukla tikva. Prve tekstove o njima čitao sam na stranicama zagrebačkog Poleta, bio je to Tomislav Wruss, ako se ne varam. Posle, pisalo se o njima i u Ritmu i još ne znam gde kod onoga što se zvalo - kod nas. Počeli su jako glasno i jako brzo. Kako su se uvežbavali, tako su i pičili. Sledio je jedan postepeni mirniji period srednjeg intenziteta, koji je kulminirao na albumu "Warehouse: Songs and Stories". Čitao sam kako su i za REM i za Replacementse i Minutemen i posle Firehose i mnoge druge važne bendove iz tog perioda 80ih jako veliku ulogu igrali folk rockeri The Byrds. Teško mi je to, osim Rickenbakera ili HD obrade "Eight Miles High" bilo da povežem. Ali neko sigurno zna mnogo bolje i tačnije nego ja. Uglavnom, kada su se HD raspali, sledeli su Mouldov projekt Sugar i Nova Mob Hearta. Imao sam sreću da gledam i slušam i jedne i druge uživo, ali sa HD nekako, nije se dalo. A bilo bi super. Ej Hüsker Dü uživo!!! Heartova smrt, zapečatila je jedan neostvaren san. Od njega, dobio sam singl, "Shout Your Way to Freadom", a od Moulda sate i sate vrhunskog uživanja u melodijama koje su po pravilu nešto čvršće, rokerskije i oblikovanije. Heart je bio folkie "soul" brother, Bob verovatno muškarac i "bear" u toj vezi bubnjeva, gitare, glase i basova Grega Nortona. Sigurno, mnogo više znate o tome od mene, ono što sam čitao u štampi, davno, već sam zaboravio. Sve su to hit do hita, bili. A sada kratki izbor:
Hüsker Dü, Nova Mob, Sugar, Bob Mould, Grant Heart
Do You Remember?
Strange Week/Do The Bee/Big Sky/Ultracore/Let s Go Die/Data Control
Otvaram ti srce. Low slušam od 99e godine. Prvi albumi na koje sam naleteo su "Secret Name" i "Christmas". Bili su negde u sredini godišnje liste NME za tu godinu, onda, dok je sve to imalo smisla. Lepi omoti. Stavio bih CD u diskman, slušalice u uši i gurao kolica sa malom bebom koja spava umotana u krzno. Samo bi mali crveni nosić virio. Obilazio bi tako promrzao parkove, a onda bih ušao u BMWov i Mercedesov salon automobila da se malo ugrejemo. Kada bi se beba probudila, davao bih joj nešto "njam njam" i da pije. Bilo je to doba hronične besparice, neizvesnosti i sreće koju nam je podarila ona - beba. Sada su ona i njena mlađa sestra velike devojke.
Low sam gledao na bini verovatno 4 ili 5 puta. Prvi put bilo je sve prilično normalno. Svirali su tiho i uvek bi se našao tu neki idiot da priča i kvari atmosferu. To je možda i razlog što otprilike od "Trust" sviraju malo glasnije na albumima i vuku više ka eksperimantalnom i življem zvuku. Sećam se kako je Chilly Gonzales sa ogromnim foto aparatom hodao po klubu gde je bila svirka i kvario nam pogled. Posle, Alan Sparhawk je bio u problemu. Kojem? Ne znam. Jednom prilikom prišao mi je prije koncerta i pitao me: "Gde je?" "Tu sam", odgovorio sam mu, nemajući pri tom pojma na šta misli taj muzičar iz Dilanovog Dullutha. Za njim je trčala supruga Mimi, ona za dobošem i što je lepo pevala. I pokušavala da ga smiri. Ljudi su manje pričali i više posmatrali i slušali. Mimi preminula je 2022..Ostavila je dvoje dece iza sebe. I Alana.
Low zovu i "slow core" bendom. Glupo mi to, kao da neko kaže "soft core". Nikad nisam preterano obraćao pažnju na tekstove, znam jedino da ponekad poseduju težinu brutalno oporog izraza pokojnog Curtisa iz Joy Division i da JD jako cene. A vole i Misfitse. Low su bend uzvišene atmosfere i prigušene molitve. Low su atmosfera i molitva. Alan često se ljutio na Mimi što ne svira čitav set bubnjeva. Nije bilo potrebe. Aranžmani i produkcija su potaman. Toliko koliko je potrebno. Sve je dozirano. Nedostaju mi reči da opišem koliko sam voleo taj njihov zvuk i koliko su me njihove pesme bodrile i dizale u teškim trenucima. Verujte, nekad je teže i zahtevnije pola sata slušati tako nešto lagano, nego kako kompresor 8 sati tuče u armirani beton.
Već sam se izlanuo da jako volim Red House Painterse. Verni čitaoče bloga, da znaš, jako volim i Boards of Canada. Još mi je u glavi trenutak kada sam kupio 5 primeraka CDova "Music Has The Right To Children" i poslao ih na razne adrese prijateljima iz mladosti, na raznima stranama Evrope i Amerike. Toliko sam bio oduševljen s tom matematički preciznom elektronikom i tim dečijim glasovima i tom duševnošću, da i dan danas znam da prekinem s praćenjem novotarija i vratim se tom magičnom albumu. I prosto uživam. O BoC ne čujem mnogo ovih dana i godina. Da li su se povukli u ilegalu ili nešto izdali pod drugim pseudonimom, nemam pojma? Slobodno mi javite da li su još živi i zdravi. Neko u njima čuje mrvice starih albuma Tangerine Dreama ili sličnih ostvarenja 70ih. Ja ih posmatram kao jako autonomnu i originalnu celinu i ta mračna mističnost koja im se pripisuje, ne odbija me od njih. Prija. Ti povremeni semplovi, da li su semplovi, ljudski glasovi, toliko se uklapaju u prelivanja sintetičkih zvukova, da mašinama daju ne samo dušu nego i život i karakter. Kao i onaj google-ov inženjer koji je izgubio posao jer je počeo da komunicira sa AI kao sa živim bićem. Ne mogu naravno da poričem značaj kakav su imali dizeldorfski Kraftwerk, naročito za afroameričku populaciju klubova Detroita, Čikaga i Njujorka. BoC su za mene jedna intimna lična nova liga "elektroničara". I pretpostavljam nikad mi neće dosaditi. A sad par pesmica, pa ko voli neka izvoli. A volite i vi BoC? Nemojte da me razočarate sa odgovorom.
Kao što sam rekao, 90ih nije bilo puno gitara. Bilo je, ali ne tako kvalitetnih. Etiketa "Buy British" na CDovima, više je odbijala nego privlačila. Svi ti silni surogati tipa Gene, Manson, Shampoo i sl. samo su bili znak da čupanje i trzanje žica ne daju nešto kvalitetne rezultate. O elektronskom duetu braće Hartnoll, Orbital, možete sve da nađete na google-u pa neću vam oduzimati taj deo posla. Mene lično, privlačili su ti repetitivni zvuci, koji se lagano razvijaju i prelaze u neke druge repeticije, pa onda sedneš i pustiš i tako spremiš 10 ispita na fakultetu. Ne tako ogoljeno kao što je radio recimo Maurizio. Minimal. Da li ono beše Maurizio. Moju kolekciju Mille Plateaux, Sub Rosa i još par lejblova sam davno prodao, kada su mi nedostajali novci za svadbu bivše svastike. Lik došao, dao pare i pitao me kako mogu da se odvojim tako lako od tolikih "dijamanata". Mogu, ja sam porodični čovek. Bio. Uglavnom Orbital je elektronsku muziku preveo iz klubskog u stadionski format i otvorio, da li je otvorio? Otvorio vrata svim tim Skrillexima, Guetama i ko zna kome još, zajedno sa Chemical Brothersima, Prodigy, Stereo MC, Junkie XL, Fatboy Slim, Orb i još par zvučnijih imena iz toga perioda. Stilovi su se menjali, Orbital ostali su verni sebi i pored James Bonda, u svoj format uvodili su vremenom druge novine, (n)ovotarije i snimali albume na kojima je uvek bilo bar nekoliko hitova. Po meni, to je idealna muzika za slušanje kod kuće, za bicikl ili automobil, već, zvuk im je prebogat i odvlači pažnju i spušta koncentraciju u saobraćaju. Ali za ispite ide. Nego da pojasnim. Nemam pojma ko su Orbital, da li su oženili starlete, veganeri i sl.? Jednostavno jako ih volim i pratim sve što izdaju i snimaju. I to mi je više nego dovoljno. Zdrav pristup pop muzici? A? A sada kratki izbor "Hitova".
Ima sam tu sreću i nesreću da živim na zapadu kada je istok goreo i kad se rađala veoma uzbudljiva muzika. Muzika kao beg od loših vesti i straha za svoje najbliže. Kada su svirale ratne trube i gitare zanemele, klinac iz Limerika sedeo je kod kuće i lečio se od astme. Računar i softwer i muzički hardware pravili su mu društvo. Nije to bila muzika za ples. Osim za one najmaštovitije. To što je tada stvarao, prelazilo je tokove i žanrove. To što je programirao i komponovao bilo je samo on: Aphex Twin. Sećam se kako su nam u kantini delili ručno otštampane flajere sa smešnim slovima. Prve zabave Svena Vaatha, nastupi Felixa, USURA, Dr. Albana i sličnih ekipa. Nije me preterano zanimalo, bilo mi je i preskupo, ali išao sam povremeno i na te zabave. I imao sreću da slušam AT uživo za pultom. Niko iz moga društva nije imao pojma o čemu se radi. Znam samo da su izašli, a tada se za par dimova... dobijalo i po 9 meseci zatvora. AT, to znaju svi koji ga znaju, u dvorištu kuće ima tenk. Za mixove i reklamne džinglove kasira relativno velike sume u tom domenu. I dalje je hiperproduktivan, ali slabo i retko objavljuje i nastupa. Gradi kult oko svoga opusa.
Šta je to što ga izdvaja od drugih producenata IDM? Teško je prosuditi i upravo to što je teško prosuditi je upravo to. Neopisivost. Od karnalnog i pračovečanskog, preko Odiseje u svemiru, pa do dana današnjeg i sutrašnjeg. Instrumentali i remixi na granici čula. Antologijski naslovi pesama iz njegovih datoteka nama verovatno ništa ne govore i ne znače. Samo on zna šta znače i može da ih katalogizira, nadam se. A sad mali izbor. Jako teško, jer nivo je visok. Skoro sve što je izbacio na tržište vredi slušanja. Pa makar i poklopili se ušima povremeno.
Mercury Rev pratim od njihovih najnemirnijih perioda 1991, pa do smirenja. Dva glavna lika, radila su pre osnivanja sastava sa The Flaming Lips. A šta su radili? To se teško može zaključiti, neka radi mašta. Njihovi razvnojni putevi liče. Manje su produktivni nego The Flaming Lips, ali uslovno rečeno fokusiraniji. Sve je to jedan moderni Zappateskni izraz, pomešan sa tekovinama psihodelije 60ih i postpanka 80ih. Kako je napredovala tehnologija produkcije, tako se menjao i izraz uopšte. Ne sumnjam da su svirali krajem 60ih da bi možda završili na kompilaciji Nuggets i da se danas za njih ne bi skoro nigde čulo. Vreme igra svoje. Na koncertu s turneje The Secret Migration 2000 i neke, svučali su debelo, barokno i uvežbano. Stigli smo i da se slikamo s njima, ali fotografije su nestale negde. Apropo digitalizacija. Za sada toliko. Sledi lista, da ne lupetam i ne filozofiram previše:
The Flaming Lips su ako se ne varam, dugo vremena bili omiljeni američki bend pokojnoga Johna Peela. Čitao sam njihovu biografiju Jima DeRogatisa u avionu nekadašnjeg JATa na letu za Beograd. Ako se ne varam. I ničega se ne sećam. To se ne varam. Iskreno, njihovi tekstovi na granici nebuloznog, nastali su na nama nepoznati način. Znam da je bubnjar i multiinstrumentlista Steven Drozd dugo imao zdravstvene probleme. A lider i pevač Wayne Coyne je bio teški luzer u školi koga su svi zadrikivali i tukli dok nije postao poznat i slavan. Oklahoma je selo. Slične probleme u školi imali su i Kurt Cobain i Michael Stipe i mnogo drugi. Muzika je izlaz. Muzika je put. Čudne su teme i asocijacije u pesmama The Flaming Lipsa. Melodije krivudaju kod nesuđenih Pink Floyda novog vremena. Na koncertima umesto svinja na naduvavanje, skaču u ogromim providnim loptama. I oni. Kao da su znali da će da nam se desi Covid. Mogao bih još da maštam i pričam o ovom običnom i neobičnom bendu. A znate i čulu ste za njih svi. Mali izbor iz bogatog opusa sledi.
Nije tajna za one malobrojne koji me poznaju bolje nego ja sebe samoga, da su Red House Painters i Mark Kozelek lično, subjektivno, među mojim najomiljenijim i najcenjenijim pop muzičarima. Sećam se trenutka kada sam u ogromnom diskont super marketu koji je u međuvremenu bankrotirao, kupio bezimeni drugi album RHP, sa smeđim niansama i Rollercoasterom na omotu. Nisam imao sreću da ga gledam ni solo, ni sa bendovima. RHP je jedno vreme gurala britanska izdavačka kuća 4AD i nije da nije bilo još obožavaoca u mom gradu, ali jednom najavljeni koncert, bio je otkazan zbog navodnih zdravstvenih problema Kozeleka. A pretpostavljam da su prodali premalo ulaznica.
I njegov sledeći bend Sun Kil Moon, sledeo je dinamiku laganih, delimično akustičnih bravura. Tekstualno, prešao je put od lepih pop minijatura i epova, do 10 i 20 minutnih monologa u kojima više priča nego što peva, o životu, onome što ga okružuje i skoro pa repuje o nemilosrdnoj stvarnosti. Moram da izdvojim i scenu iz filma "Almost Famous" o turneji fiktivnog benda i doživljajima klinca rock kritičara. U tom filmu glumi i Kozelek. Satima sam premotavao DVD na mesto gde Kozelek peva uvod u "Tiny Dancer" Eltona Johna, a potom mu se pridružuje cela ekipa veselog tour autobusa. Teško mogu da objasnim šta je sve za mene taj lik čije ime provlači se i blati po štampi zbog optužbi nekih žena. Ako je to istina, neoprostivo je. S druge strane, pokušavam i dalje da ga idealizujem, jer njegove kompozicije, pomagale su mi da premostim neke jako teške periode lične prirode, a slušao sam ga i kad sam bio neizmerno srećan. Uvek sam ga slušao i uvek mogu da ga slušam. Koliko god te spore melodije i te slike koje nalazimo u njegovoj lirici i pažljivo selektovanim obradama, šire jedan uslovno rečeno, deprimirajući dijapazon, Kozeleka možete da slušate i dok radite i dok spavate i dok nemate prebijenu u džepu. Njegov pospani glas je melem za ljute rane. Nije to muzika za milionere i džet set. Sve je to jako lepo i životno. Za nas obične junake epizodnih uloga u dramama koje niko nikad neće gledati. Kozelek je živi mit. A sada jedan kratki izbor iz njegovog zavidnog opusa:
Red House Painters/ Sun Kil Moon/ Mark Kozelek
Summer Dress
Japanese to English
Katy Song
Brown Eyes
New Jersey
Between Days
Damian
Carry me Ohio
Jesus Christ was The Only Child
Tonight the Sky
Sam Wong Hotel
That Bird has a Broken Wing
Richard Ramirez has died Today on naural Causes
Cry me A River Williamsbourg Sleeve Tatoo Blues
Last night I rocket a Room Like Elvis and Had Them Loughing like Richard Pryor
Kad pop rock kritičari pređu u zonu fikcije ili autobiografskih dela, često to zna da bude razočarenje. Jednostavno, popularna muzika toliko uđe u pero, da je teško promeniti svet svojih junaka i uvući ih u tišinu iz koje izranjaju dijalozi i opisi prirode i njenih zvukova.
Sasha Frere Jones piše o muzici od 1994e godine i malo je reći da visoko cenim, kako njegove pismene predloške tako i bend Ui, koji sam imao sreću da vidim uživo pre dosta, dosta godina. Toliko sam se odvažio, da sam u jednom trenutku lično, poslao mu mejl sa izrazima poštovanja, na šta mi je jako drsko odgovorio. Neka ostane na tome.
Jonesovo prvo prozno delo, nastalo je na nagovor njegove prve supruge, koja je, ako sam dobro shvatio, tragično izgubila život u borbi sa kancerom. Jones, otac dva već zrela dečaka, piše o svom životu, životima svojih prijatelja, od rane mladosti i prvih sećanja, pa sve do 2020 godine. Radnja je nelinearna, podeljena u kratke isečke, malo novoga, malo staroga i malo onoga između. Dok se na kraju sve kockice ne slože.
Ako vas zanima Jones, prvenstveno kao novinar NYT, Newyorkera i drugih časopisa, ovde nedvosmisleno nalazite na razmišljanja o njegovom shvatanju popa. Ono je negdje na liniji koju slede CondeNast i donedavno internet magazin Pičfork, gde se sa istim rečnikom i intenzitetom piše o najpopularnijem mejnstrimu kao i najbizarnijim i najnepristupačnijim delima, recimo, noise karaktera. Jones voli hip hop, tj. rep, a njegovi tekstovi o Mariah Carey i Withney Houston sada su već antologijskih dimenzija. Pohvale dolaze sa svih strana, recimo i od takve veličine u pop žurnalizmu kakva je Greil Marcus. U jednom trenutku, to je detaljno opisano, i sam Princ ga poziva da prisustvuje njegovom koncertu s nizom zahteva. U jednom trenutku Jones napušta ložu i odlazi po pivo, nesvesan da ga Prinčevo obezbeđenje posmatra. U istom trenutku gorile dolaze po njega i izvode ga iz dvorane: alkohol je zabranjen. Tako, od reportaže i susreta - ništa.
Jones piše i o svojim roditeljima, velikoj ljubavi prema ocu i majci. Borbi za održavanje na njujorškim ulicama, koje su po njemu, gle čuda, dobre za vaspitanje dece. Relativno mnogo ženskih imena, govore da Jones gaji dobre odnose sa suprotnim polom. Ne samo zahvaljujući tome što je -bas- gitarista post rock benda sa sofistikovanim krugom obožavalaca, nego i nesumnjivim ličnim kvalitetima, rečitosti i manirima. A da je nešto lep i privlačan? I nije.
Kad je u pitanju muzika, Jones kao kolekcionar, opisuje prilično ubedljivo face iza pultova record shopova i kupce CDova i vinila. Namrgođena lica menjaju boju tek kad nalete na nešto retko i što još nemaju tj. ne poseduju. Jones povremeno je i DJ i zagreva publiku pre koncerata. Voli, opet voli, kako disco tako i andergraund scenu, a propuštenu priliku da Ui nastupe kao predgrupa Pixies nakon njihovog prvog EPja, naziva s pravom uspelom, jer prema njima ne oseća ništa. Ako se dobro sećam. Čitam u metrou i pazim da ne propustim stanicu.
Psihički problemi, vjerovatno burn out, koje, ko zna zbog svega ne i čega sve da - oseća, svakodnevnica su na zapadu i o tome postoji par živopisnih delova. Verovatno borba i nastojanje da se svaki put dostigne više i bolje, a i neka bolna iskustva iz detinjstva, učinili su svoje. Teška je situacija u "industriji kulture" kako to lepo naziva Adorno. Ako vas ne zanima kreativno pisanje o popu, pop kao muzika i kontrakultura uopšte, teško da će ova, ne tako opsežna - knjiga da vas zadovolji. Možda se i varam.
Jones je u tom izvesnom mikrokosmosu izgradio ime, ne samo i delimično zahvaljujući svome, u nekom trenutku, prekinutom školovanju i savetima oca Copywritera i nesumnjivim talentima koje poseduje. U pitanju je ogroman trud, jer samo ko je pokušao jednostavno da piše o tako kompleksnim stvarima kao što je šoubiznis zna i shvata koliko je to teško i kolika je konkurencija kad izađete na ulicu punu frikova i poluostvarenih faca.
Jones je, kad se sve sabere i oduzme, napisao jednu veoma ličnu knjigu. Naravno da je dosta toga ostalo neizrečeno. Ovo pišem kao fan, ali ne želim da vas preopterećujem. Nađite negdje u biblioteci knjigu i pročitajte, možda tek onda shvatite šta želim da vam kažem.
Kratke priče nisu tako popularne kao romani. Zašto?
Stvarno nemam pojma. Možda zbog toga što su neke bolje od drugih, a dele iste
korice knjige. Često im nedostaje homogenost i ujednačenost. Osamdesetgodišnja
Amerikanka Joy Williams, osvojila je sa svojim romanima i zbirkama brojne
nagrade u svojoj zemlji. Ipak, ostala je relativno nepoznata u našim prostorima.
Na njeno ime, naleteo sam u jednom od intervjua Jonathana Frenzena. Čudio se
što nije popularnija. Gledao sam malo po internetu i neleteo na brojna
poređenja i preporuke. Te Bernhard, Čehov, Carver i mnoga druga imena.
Knjiga „Poseta privilegija“ na svojih skoro 500 stranica,
skup je kratkih objavljenih i neobjavljenih storija u periodu od 1972 do 2015e
godine. Jezik i izraz, menjali su se i nisu. Krajnje jednostavno doticanje
složenih tema, koje i onima sa ograničenim poznavanjem engleskog, ne pretstavlja
veliki problem.
Junaci priča, uglavnom su žene, deca, psi, starci i
poneki muškarac. Dijalozi, na samim počecima, bili su živopisni i puni slika
svakodnevnice, da bi se u poslednjoj fazi ograničili više na poznate fraze. A
komentari u propratnim rečenicama, objašnjavali su, a i nisu objašnjavali, o
čemu se tu radi. Sami naslovi pogađali su u sredinu mete. Ne može se reći da je
sve ostajalo nedorečeno, ali misterija postoji i s pravom se Williamsova
svrstava u nekim prikazima u gotski minimalizam. Zanimljivo je, negde pred
kraj, spominje se eBay, ali sve ove tehnološke novotarije i internet i google i
mobilni uređaji, kao da nikad nisu ni postojali i ne postoje. Priče su izvučene
iz običnih života i imaju izvesnu dozu čežnje i melanholije za prirodom i
vremenima kada sve je bilo humanije i ljudskije.
Prva polovina knjige obiluje rečenicama koje počinju,
više sa „The“ nego sa „A“. A mnogo je i onih na „She“, mnogo više nego sa „He“.
I upravo ta prividna lakoća zbunjuje, ali i ne smeta. A i iziskuje visoku
pažnju jer se naizgled svakodnevne slike iz porodičnih života i malih
tragedija, lako mogu transponirati u socijalnu i političku kritiku trenutka u
kome su nastajale. Stvarno, puno je tu univerzalnog i objašnjava zašto se Amerikanci
osim za Jegermajster i neke skrivene kutke Evrope, jako malo zanimaju za
ostatke sveta.
Tu je i mala geografija Sjedinjenih Država koja nam
predstavlja stereotipe i neke od karakteristika saveznih država. Verujte mi, ne
zanima me previše, a nije ni previše daleko od onoga što čujem po Evropi.
Williamsova spominje i Tagoru i Čehova i Janačeka,
umetničke uzore, negde u poslednjim pričama. Tako verovatno pokazuje da njen
ispečeni zanat ima i predistoriju i podlogu. Sama forma i formula, menja se. Često
pred sami kraj priče, nalazimo i ushićenje kako je autorka uspela dobro da
zakuva atmosferu između svojih junaka pa im postavlja u poslednjim komentarima nerešivi
zadatak. Nešto što bi kao čitaoce nateralo na dalje razmišljanje. Ali vremena i
nema, sledi sledeća priča, sledeća zagonetka.
Kao kod Carvera, ili kod nama poznatog Valjarevića, tu su
„ljudi za stolom“ koji sede i pričaju i evociraju uspomene na neka, verovatno
srećnija vremena. Inače, ne tako očigledno, ali u dubokoj slutnji, puno je tuge
i emocije i neke mračne patine u opisanim slikama i scenama. Mnoge junake
nagriza zub vremena i svesni svoje neminovne prolaznosti, okreću glave jedni od
drugih i pričaju o svojoj deci, srećnim danima i sve je to prosto neverovatno. Kao
da nikad bolje bilo nije.
Ljudi gledaju u predmete, predmeti u ljude i na svu sreću,
radi se samo o pisanom tekstu. Dubokom trenutku intime koje autorka, slično
jednom drugom velikom ženskom imenu s tih prostora Anne Proulx deli sa nama.
Ako je ovo ipak deo, projekcija jedne stvarnosti, moramo,
stvarno moramo da pokažemo saosećanje sa napisanim. I sa osmehom pružimo ruku nepoznatom
čoveku koji živi u ovom delu i kroz pisanu reč pokušava da uspostavi kontakt s
nama. Prijateljska literatura. Oda čoveku i prirodi.
Mercury Rev pratim od njihovih najnemirnijih perioda 1991, pa do smirenja. Dva glavna lika, radila su pre osnivanja sastava sa The Flaming Lips. A šta su radili? To se teško može zaključiti, neka radi mašta. Njihovi razvnojni putevi liče. Manje su produktivni nego The Flaming Lips, ali uslovno rečeno fokusiraniji. Sve je to jedan moderni Zappateskni izraz, pomešan sa tekovinama psihodelije 60ih i postpanka 80ih. Kako je napredovala tehnologija produkcije, tako se menjao i izraz uopšte. Ne sumnjam da su svirali krajem 60ih da bi možda završili na kompilaciji Nuggets i da se danas za njih ne bi skoro nigde čulo. Vreme igra svoje. Na koncertu s turneje The Secret Migration 2000 i neke, svučali su debelo, barokno i uvežbano. Stigli smo i da se slikamo s njima, ali fotografije su nestale negde. Apropo digitalizacija. Za sada toliko. Sledi lista, da ne lupetam i ne filozofiram previše:
