Saturday, May 10, 2014

Haneke o Hanekeu - Razgovori s Michelom Cieutatom i Philippeom Rouyerom

Haneke über Haneke

Alexander Verlag (2013)

"Shvatite da na filmu ništa nije teže prikazati, nego prikazati čoveka" - Georg Seeßlen

"Ja uopšte ne živim. Nikad nisam znala šta je život. Tražim život. Pored tebe." - Ingeborg Bachmann

Michael Haneke, Austrijanac, pozorišni, TV i filmski režiser. Oskarovac, Zlatna palma, doduše pod stare dane, ali ipak. Oskarovac, Zlatna palma. Napustio studije filozofije, zato jer ima lošu memoriju. Pamćenje ga, opet, neverovatno služi dok francuskim profesorima Cieutatu i Rouyeru do najsitnijih detalja opisuje nastanke i realizacije svojih malih remekdela. Ideje koje su ga vodile i vode. Svetlo, zvuk, slike, kompozicije, dispozicije. Umetnost i život u stapanju.

Knjiga po kojoj se mere sve druge knjige razgovora sa režiserima je Truffautova: "Le Cinéma selon Hitchcock" (1962/1962). Režiser Truffaut ispituje režisera Hitchocka o tajnama zanata. Znalačka pitanja i magični odgovori i objašnjenja. Nešto što se vidi, ali u brzini, ne primećuje. Ubrzava i usporava - disanje i rad srca. U bioskopu.

"Haneke o Hanekeu", naravno, i zbog vremenske distance, ali i zbog nove, kapitalistički razorne, perspektive u kojoj je danas jako teško biti inovativan i svež, na celuloidu i/ili digitalnoj traci, a ne biti iz Azije ili Afrike; "Haneke o Hanekeu" vrlo je blizu, da po otvorenosti, informativnosti i kao dokument nove ere - dostigne udžbenički, pa i kultni nivo - " Le Cinéma selon Haneke".

Haneke poput zen majstora "sedme umetnosti" priča o svojim manama, kako mora da se petlja u posao svim članovima ekipe u pripremama i na setu, kako uvek zna tačno, koji pokreti i koji uzdasi glumaca moraju da zacementiraju zamišljenu scenu. Bez dobrog scenarija nema dobrog filma. I bez, skoro pa, apsolutne kontrole. Po Hanekeu.

Scenograf Christoph Kanter, prešao je 60.000 kilometara kroz zabiti Severne Nemačke, da bi pronašao idealne kulise za "Das weiße Band". Film čija se radnja odvija u protestantskom selu, par godina pre početka Prvog svetskog rata. Po nekim tumačenjima, a Haneke to svojoj publici uvek dozvoljava, čak je i poželjno, moguće (nepronađene) ubice i zločinci iz filma (su) prikazana deca toga vremena. Anticipira se ono što su kao odrasli ljudi činili 20 i 30 godina kasnije. I na kraju balade, kulise su pronađene, ali krov dvorca, morao je da se menja i dorađuje u digitalnoj postprodukciji. Čemu toliki trud? Ko to vidi?

Haneke priča kako on sam intenzivno, godinama, decenijama - planira, ali veoma brzo - snima. Svojim studentima na Bečkoj filmskoj akademiji, savetuje da moraju sami da pronađu svoj put, izraz. Da se manje bave teorijom, više praktičnim radom.

Sva dela opisana su do najsitnijih, ponekad i najbizarnijih detalja. Hanekeu je recimo za film "Amour" bilo važno koje će, knjige i kako da budu poređane u regalima, iako se ni u jednoj sceni jasno ne vide njihovi naslovi. Junaci iz filma u film nose ista ili slična imena. Iako su teme nekad dijametralno različite.

Publika masovno napušta projekciju kada novčanice u WC šolji ispira voda iz vodokotlića. U jednoj sceni umiru ribice. Samo na platnu. U stvarnosti samo jedna nije preživela snimanje. ("Der siebente Kontinent")

Na kraju "Cache", u masovnoj slici ispred škole, medju đacima vide se i sinovi junaka Majida i Georgesa, ali od buke, niko ne čuje o čemu razgovaraju. Haneke "zna" o čemu razgovaraju, to stoji u jednoj verziji scenarija, ali to nikome, pa ni vlastitoj supruzi, kaže, nije odao. Neka svako izvuče svoj zakljucak. Sloboda?

Funny Games U.S

Kao nesuđeni pijanista, koristi se klasičnom muzikom i kao zvučnom podlogom i kao motivom i strukturom po kojima uspostavlja ritam, kompozicije, radnju, pa i za prikrivanje grešaka. Tako recimo u "Der siebente Kontinent", u sceni "groblje automobila", čuje se Alban Berg, koji opet citira Bachov koral, otprilike prevedeno: "Dosta je, Gospode, ako ti se dopada, ipak me ispregni" ili u originalu "Es ist genug, Herr, wenn es dir gefällt, so spanne mich doch aus."

Haneke misli da su njegova dela više refleksija zapada i savremenog načina života i da su problemi "trećeg sveta" druge prirode, pa tako i manje bliski i neshvatljiviji "drugoj" publici.

Fassbindera ceni zbog radnog morala, ali tvrdi da mu se njegovi filmovi ne dopadaju i to pre svega zbog toga što u kastingu meša odlične glumce, sa diletantima, koji su uglavnom njegovi prijatelji. Haneke čini usluge prijateljima samo u privatnom zivotu, ne i na i u filmu. U "Fraulein" pokušao je svesno da snimi svog "anti-Fassbindera". Naročito motivisan posle razočarenja zbog naglašene sentimentalnosti "Die Ehe der Maria Braun".

Hanekea jako nervira žalenje za samim sobom.

I "danas ne ide tako često u pozorište. Jednostavno, to ga previše često razočara."

(Ne)običan lik koji stoji čvrsto na zemlji, uglavnom. Kristalno jasno se izražava, ali opet ostavlja prostor za špekulacije i interpretacije. Pomalo sve to izgleda kao da se dobrovoljno zaglavio u nekoj sceni svog omiljenog filma: "Ogledalo" - Tarkovskog. I gura po svom.

"Cosi fan tutte"

Maj, 2014

Friday, May 09, 2014

Ne zanima me, ali da dokažem, to ne mogu - Frank Spilker

Es interessiert mich nicht, aber das kann ich nicht beweisen

Hoffmann und Campe (2013)

Pevač, gitarista, autor, (anti)lider i vođa, hamburških Die Sterne i njegov literaturni prvenac. Na koricama knjige stoji natpis "Roman". Harizma? Kao takva? Ne zanima ga, ali da dokaže? To ne može. Verovatno.

Spilker je, možda i verovatno, jedan od najboljih nemačkih tekstopisaca među muzičarima i najbolji autor među (re)interpretatorima. Što ne znači, da je ujedno, manje dobar muzičar i manje dobar interpretator. Iako to sve ponekad i skoro uvek, zvuči, kao da mu je puna kapa svega.

Njegov bend Die Sterne, previše su Nemci da bi bili internacionalni, čak su previše Nemci da bi bili poznati, priznati i popularni u Nemačkoj, previše Nemci, da bi bili Nemci. Ujedno, sadržajem, stavom, a i po zvuku, tako su internacionalni i univerzalni, da je veoma teško. S njima? Bilo gde? I. Bilo kuda? Krenuti. Zavoleti ih. Ali ako vam je tako nešto pošlo za rukom, da ih zavolite, nekako i na jedvite jade, onda vam je svaki njihov novi korak, snimak, nastup u komšiluku - važan. Pa i neke stare stvari koje ste hiljadu puta preslušali, ali ih još niste otkrili. Čine vam se poznatim i nepoznatim. Bliskim i udaljenim. Istovremeno.

I tako su ležerni, bistri, pametni, mladi (iako nisu više mladi, jer ni vi više niste mladi), očajni (u svom očaju)... i ko zna šta još? I šta ne? Više. Kao što i sami u jednoj staroj stvari kažu: "Hiljadu godina posle, još uvek ništa nije jasno/osim da je polako svima postalo svejedno/Šta se desilo na početku" ("Anfang verpasst"/"Propušten početak"). I naravno da vam nije svejedno kad tako nešto čujete.

Literarni debi pevača Die Sterne, nije prošao slavno u dnevnim onlajn i oflajn publikacijama. Prošao je neslavno. Kod kritike. Priča o grafičkom dizajneru koji osmišljava omote muzičkih albuma i koji usred hronične besparice, gubi krov nad glavom, koga ostavlja voljena osoba i koji u konačnoj završnici, umalo, gubi i samu glavu - u prenesenom značenju i jeste priča u prenesenom značenju. Priča u potrazi za značenjem. Nema tu velike gestikulacije, efekata, postprocesinga. Jednostavne konstrukcije, ispaljene iz glave u ekran, očigledno nisu previše ni ulepšavane ni poružnjavane. Autorski ujednačenim ritmom i tuti tuki, teku, kao i dani ispred tastature. TV-a.

"Spikerka predviđa porast broja novorođenčadi u Hamburgu krajem sledećeg leta. Daljinski opet ne funkcioniše. Ustajem i izvlačim utikač."

Kraj kratkog i bolno skromnog romana. U negativnom smislu. Skromnog. U pozitivnom smislu. Bolnog.

"In Einer Nacht Wie Dieser"

Maj, 2014

Sunday, May 04, 2014

Deca komunizma II - Ljudi novog doba - Milomir Marić

Laguna (2014)

"Sklonite tog ludaka" - Tito

"To je sudbina svih malih na velikim svetskim utakmicama" - Milomir Marić

U drugom delu Dece komunizma, našlo se malo više mesta za kulturne delatnike, razočarane heroje, naučnike; u zoni sumraka, sistema koji je na svetskoj i lokalnoj pozornici, zvanično poklekao početkom devedesetih. Kako su npr. problemi seksualno-emotivne prirode, generala Ljubodraga Đurića, naterali Tita da na Šestom kongresu KPJ, 1952., izgovori istorijsko: "Sklonite tog ludaka!"? Ali i ta se kobna greška u koracima mogla ispraviti "pošto se presavije tabak i napiše nešto protiv smenjenih Aleksandra Rankovića i Ćeće Stefanovića".

Ponekad čoveka savladaju emocije. A to nije dobro. Ponekad se pitam da li žeđ za prosipanjem slavenske krvi potiče od slavenskih plemena - samih ili je možda uvezena s neke druge strane sveta? Zapada, severa, juga... Ili iz nekog drugog, trećeg sveta i/ili vremena?

Svojevrsnu genezu događaja iz bliske istorije Jugozapadnog Balkana, nudi autor knjige, prvobitno objavljene pre dvadeset i sedam godina, u poglavlju "Mučne osamdesete". Opet, kao da (ni)je slutio da će da dođu još mučnije "devedesete". Pa... Kao da se u umornim rečima Dragane Popović Glomazić sluti kraj svega: "Osećam se promašeno. Nisam više ni lepa, ni hrabra, ni rečita." Umor od uzaludne borbe? Putovanja? Režiser Lazar Stojanović stiže do Nepala, slikar Radovan Hiršl na ostrvo Gou, "beogradski mladić po imenu Milan Oklopdžić... na Zapadnu obalu Amerike". Intelektualna prethodnica milion(im)a, nas, manje intelektualno, više - radno sposobnih - koji smo ih nasledili. Onih koji po Davidu Albahariju više "ćute ili izgovaraju tek najnužnije reči".

Kozmetika - Ona hoće sve da zna

Propast političke elite? "Ono što je u Americi porodica Kenedi, to su u Sarajevu Dizdarevići."

Opisane su sarajevske muke, po Sidranu "Emira buržujčeta, ministarskog deteta", odraslog na "Gorici među fakinima". I samog Sidrana, koji je ušao u džamiju samo jednom. "Da džepari". I Noga, opet po Sirdanu "jednog od najautentičnijih pesnika Sarajeva." Svojevrsna geneza uspona i propasti sredine u kojoj je 1969 "400 pesnika" učestvovalo u poetskom maratonu koji "je trajao punih 69 sati."

"Zar da se ljutim što mi u svakoj javnoj kući ne daju ljubav!" (Nogo)

Veliki režiser Bata Čengic, za vreme zimske olimpijade, Orvelove 1984., dobio je zadatak: "Čistim sneg!"

Radovan Zogović, dr. Vladimir Dedijer, Ćanica Opačić, Ante Topić Mimara, Ljubiša Ristić, Žilnik i Makavejev, pisali su i stvarali istoriju/povijest države koja je nestala, isparila. Istoriju koja nestaje. Kako danas ili sutra, čitati, pričati i prepričavati nešto što ne postoji? Ili će, iz preventive, da bude zabranjeno.

Talking Heads - Road to Nowhere

Onaj ili ona, ko ili koja - proživi još nekoliko decenija, mogao bi ili mogla - da se posluži stavom i gardom, generala, nadrealiste, pisca, diplomate i razočaranog revolucionara ("u mraku"), Koče Popovića: "Šta 'oćeš?" ("Ništa. Samo da vas vidim.") "Zašto? Šta imaš da vidiš! Jednog pogrbljenog starca s velikim nosom!"