Plitko - Nicholas Carr

ili

The Shallows - What the Internet Is Doing to Our Brains

ili

Wer bin ich, wenn ich Online bin... ...und was macht mein Gehirn solange?

Karl Blessing Verlag/Random House(2010)

"plitko" - ... / "duboki uticaj na način čitanja" - Ziming Liu

 

Sa rapidnim rastom dostupnih informacija i korisnih (?) linkova, opada moć koncentracije i zapažanja. A ponekad radi i griža savesti dok umesto da se fokusiramo na radni zadatak i lično doprinesemo opštoj (?) dobrobiti, surfamo i pazimo da možda ne naleti šef ili ne promašimo stanicu na kojoj moramo da napustimo/promenimo sredstvo javnog prevoza. Ili griža savesti zbog protraćenog vremena koje ne provodimo sa najdražima.  

O tome koliko utiču na svest browseri i mobilne aplikacije; tek će da se piše. Nicholas Carr je u ovom, a i prethodnim delima (The Big Switch, Does IT Matter) načeo provokativnu temu čiji je moto počeo da razrađuje u članku za magazin The Atlantic: "Is Google Making Us Stupid?". Lično, mislim da nas internet i Google ne zaglupljuju u toj meri u kojoj se menja način razmišljanja i proces percepcije stvarnosti.

Pisanje blog postova je još jedan u nizu oblika "nezaboravljanja" i fabulisanja pročitanog. Bendove i muzičke albume koje sam nekad pamtio po omotima, recenzijama iz štampe, mestu i vremenu nabavke; danas "memorišem" uz pomoć ključnih pojmova, pojedinih reči iz pesama koje tražim posle po internetu; ako su u pitanju instrumentalna izdanja, onda moram da pronalazim "inteligentnije" metode. Koncerata se sećam uz pomoć digitalnih fotografija. I slično i tako dalje. 

Gumshen - Shine on you crazy diamond

Iluzija koju Carr preuzima iz Kubrickove Odiseje u svemiru 2001 i računara HAL koji čita misli astronauta Bowmana, ponekad prevazilazi zastrašujuce razmere kad vam recimo "zaboravni" Amazon u ličnom profilu preporučuje 5-6 knjiga koje ste već naručili i procitali ili koje bi zaista rado želeli u vašoj biblioteci. Tako i ako u "Plitko" ne nailazite na vama poznate "linkove" McLuhana, Kittlera, Kandela, naći će se mesto za njih u nekom od narednih štiva. Ono sto mora da se napomene je: ne razdvaja samo "razlika u godinama" između Carra i nabrojanih, nabrojane od Carra, nego i intelektualni domet nabrojanih. Carr ipak manje komplikuje.

Prednost "Plitko" u odnosu na nabrojane je u "plitkosti" i pristupačnosti. Stilu kojim servira temu. Aktuelnost je kod ovakvih esejističkih izleta uvek na potezu između zaustavljanja vremena bar do datuma objavljivanja, pa do beta verzije sledećeg operativnog sistema, nove generacije hardwarea i recimo napretka piksel rezolucije kojom vaš gadget raspolaže. Zasada. A kad počnu da nam ugrađuju čipove u podlakticu, umesto u lične isprave, verovatno će i ta priča da se apdejtuje u beskraj. 

Sun Kil Moon

Autoru je dva meseca, navodno, pošlo za rukom da isključi sve komunikacione uređaje osim onoga za pisanje. Pokušao, naravno, ne toliko uspešno, što i ne treba da mu se zameri kad je Nietsche u pitanju; pokušao da nam prenese ideju iz vremena prvih pisaćih mašina u ovo savremeno doba: "naš pribor za pisanje radi paralelno s našim mislima".

Istorije istraživanja mozga i psihe prepliću se sa pričama o Gutenbergovim problemima da finansira svoj proizvod, ali i o nastanku papira, alfabeta. Negde na pola knjige, enterijer se seli u domene multimedije i E-Books i to je, opravdano, to je onaj vremenski nesrazmer koji poslednjih pedeset godina odvaja od ostatka trajanja čovečanstva. Nešto se zaista promenilo u duhu i načinu na koji čula operišu sa organskim CPU, pa tako i percepcijom vremena. Ili je u pitanju samo diktat?

Veštačka inteligencija, iako i dalje na neki način i s obzirom na krajnje domete, u povojima, preuzima kontrolu nad onom (inteligencijom) kojom kao biološke jedinke raspolažemo.

Možda je sve napisano ipak posledica želja jednog sveta i sistema da nastavi i ojača dominaciju nad drugim svetovima i sistemima uz pomoć tehnologije. Ako se neoprezno prepustimo toku (pod)svesti onda ni ovakva literatura ne pomaže? Ma neozbiljna rečenica.

"Software takes command". Na svu sreću jedan od bistrijih viceva u poslednjih par godina.

Ovo zvuči već malo bolje.

        

Februar, 2014

Koliko je dovoljno? - Robert & Edward Skidelsky

ili

How much is enough? The Love of Money and the Case for the Good Life

ili

Wie viel ist genug? Vom Wachstumswahn zu einer Ökonomie des guten Lebens

Kunstman/Penguin Group(2012/2013)

"Jer šta znači ogorčena težnja za napredkom, koji isparava u istom trenutku kad neko počinje da veruje  da ga je dostigao" - Papa Pavle VI, Octogesima Adveniens

 

Dovoljno za dobar život? "Zdravlje, poštovanje, sigurnost, međusobni odnosi ispunjeni ljubavlju i poverenjem, opšteprihvaćene norme koje bi trebalo da predstavljaju jedan dobar i ispunjen ljudski život." I nesreća koja se manifestuje u njihovom nedostatku.

Nezavisno od (geografskog) prostora i (istorijskog) vremena, prokleti, živimo u šovinističkom "sudaru kultura" koji se u ovom momentu, jedino kroz tržišna pravila i varljivu snagu međunarodnih ugovora ublažava i obuzdava.

Knjiga profesora ekonomskih nauka Roberta Skidelskyog i njegovog sina, Edwarda, profesora filozofije, pokušava da teorijski i praktično sagleda neke od aspekata svakodnevnih patnji i dilema koje muče građane razvijenih društvenih zajednica zapada. Ujedno kritikuje nezasitost, nemogućnost individue da sagleda stvarnost i kaže: "sad je dosta" ili "ovo mi je dovoljno".

Kritike kapitalizma i socijalizma, jednog od najvećih ekonomskih umova prošlog veka, Johna Meynarda Keynesa veže se za pogrešne procene budućnosti "naše unučadi"."Faustovska" sudbina, koja je Hrišćane i ostale vernike, u vidu "kreativnosti", odvojila od kultura predaka i naterala Karla Marxa da promaši datum i godinu još jedne apokalipse koja nam predstoji. Oslobađajuce ludilo koje dostiže vrhunac u "seksu, drogama, muzici, misticizmu, antiratnim nemirima i revolucionarnoj romantici" na trenutak, delovalo je kao momenat odluke. "Jednodimenzionalni čovek", Herberta Marcusea, lektira studentskih protesta sa obe strane železne zavese, propagirala je "represivnu toleranciju". "Konzum, reklame, masovna kultura i ideologija" konačno je porazila "jednodimenzionalnog čoveka". Dobila je najboljeg saveznika u vidu tehnološkog terora. "Tiraniji razmnožavanja" suprostavlja se jedino preverzija.

Od kraha 1960e, ne da se nismo nikad oporavili. Najbolji sinovi 1960ih nam danas kroje kapu pod kapom nebeskom. 

Glenn Jones - Of Its own Kind

Aristotel se bavio "neophodnostima" kao što su "obradiva zemlja, robovi za zemljoradnju, krov nad glavom, odeća, nameštaj". Sokrat je sa svojim sledbenicima stvari posmatrao i doživljavao asketski. Ipak, ni jedan od njih dvojice nije uspeo da prodre u suštinu nesrazmerne razmene stvarnih vrednosti, razloge zbog kojih se ciljevi pretvaraju u sredstva i sredstva u ciljeve.

U dvanaestom veku Gratian konstatuje da nikad nećemo biti zadovoljni i da nema kraja našoj pohlepi. Indijske Dharmasutre postavljaju jasna pravila Dharmu (zakon), Arthu (blagostanje) i Kamau (žudnju) koje podelom na kaste uspostavljaju novu socijalnu realnost, igraju civilizacijsku i normativnu ulogu do današnjih dana. Nasuprot njih, ali i zapadnoevropskih tendencija ka impulsima uzdržanosti, u Kini se novac i zlato slave bez imalo stida. Knofučijanski ideali kaligrafski, pesnički i muzički obrazovanog službenika na kojima je carstvo baziralo svoju dominaciju, doživeo je kolaps u poslednjih godinama Qing dinastije.

Nagli demografski porast, doveo je, kako tamo, tako i ovamo i onamo, do potpunog poraza "dobrog života", tako da je svet, sve manji i manji, malo po malo, zajednički krenuo u potragu za njim ("dobrim zivotom").

Pojmom i definicijom sreće, bave se, do današnjih dana, svi. I to podjednako neuspešno. Moderne tendencije svode ih na statistički nivo, potrošačku korpu i metriku, po kojima recimo Luksemburg i Norveška imaju najpovoljniji odnos bruto proizvoda i indeksa sreće stanovništva. Dok se recimo Bugari, Srbi, Moldavci i Bolivijanci guraju pri samom dnu.

Vrteška se okreće oko moralnih i prirodnih granica ekonomskog rasta. Briga zbog zagađenja čovekove okoline usled neobuzdanog ekonomskog razvoja raste. Predlozi za obuzdavanjem uništavanja planete, kreću se u raznim pravcima. Neki poput kvota za ograničavanje emisija CO2, čijim bi se finansiranjem ujedno mogao uvesti minimalni dohodak, od oko 1500 Eura mesečno po glavi stanovnika Evropske zajednice, još su daleko od realnosti i podrške. Zauzvrat, ekonomski nerazvijeni delovi planete bi mogli ubrzano da koriste svoje industrijske i prirodne resorse za razvoj i zapošljavanje gladnog stanovništva. "Volja za moć. Pokušaj preocene svih vrednosti".

Roosevelt | Live at Electronic Beats Festival Prague

Zanimljivo je da su antisemita Ludwig Klages i bivši nacista Heidegger, neoficijalni začetnici modernog pokreta Zelenih.

I dok se bitka za harmoniju s prirodom i bolju društvenu stvarnost sa ulica preselila u parlamente i naučne institucije, čini se da pritisak na privrede razvijenih zemalja rapidno raste sa svih strana i iznutra. Iako neki delovi kontinenata, kao što je recimo Aljaska, usled klime i prirodnih resorsa, uvode kraća i fleksibilnija radna vremena, uz garantovanu nadoknadu, socijalne razlike između bogatih i (za)ostataka društva na primeru Britanije, rastu rapidno do grotesknih razmera. Indirektni i nelinearni sistemi oporezivanja luksuznih dobara, alkohola i duvana ne donose dovoljno novca u kase namenjene za zdravstvo i obrazovanje. Naročito su pogođeni radnici u sve brojnijem uslužnom sektoru.

Internacionalna trgovina iz nekad komplenetarnog prelazi u agresivni kompetitivni oblik. Realni dohoci ne dostižu ni izbliza nivo kojim bi pokrili smanjene cene finalnih proizvoda iz fabrika preseljenih u Aziju. Dok se neki nadaju da je digitalna tehnologija instrument koji je kapitalizam nehotice stvorio za samouništavanje, religija iz pragmatičnih razloga brani pravo individue na privatnost i imovinu. Zbrka raste i prosečan čovek se sve manje u njoj snalazi. 

Container - Dripping

Sve(t) je ipak i dalje u rukama staloženih knjigovođa. Rat u računovodstvu.        

        

Februar, 2014

Da li je to moje telo? - Kim Gordon

ili

Is It My Body? Selected Texts

Sternberg Press/Institut für Kunstkritik Frankfurt am Main (2014)

"What have I got/That makes you want to love me?/Is it my body?/Or someone I might be?/.../Who I really aaaaaaam?" - Alice Cooper

 

"Bass players do it deeper." Knjiga eseja i intervjua, kritičarke umetnosti (Artforum), basistkinje (Sonic Youth) i vlasnice modne kuce (X-Girl), ne otkriva puno novih detalja o njenom bendu, pa ni o njoj samoj... (p)a ni o propalom braku sa gitaristom Thurstonom Mooreom (osim mozda detalj da su imali "katoličko venčanje"). Tri-četiri sata čitanja, prelaze u dodatnih četiri-pet sati razmišljanja...  vikendom naravno.

Kao u većini sfera života, svetom popa vladaju muškarci raznih seksualnih opredeljenja. Bivša "tomboy", Kim Gordon, pre nego što je uzela bas gitaru u ruke, bila je samo jedna u nizu devojaka sa fantazijom. Na bini je prvi put osetila "uzvišeno stanje žene" posmatrajući ljude koji je gledaju: "- is she realy that sexy?" Dopalo joj se da iz vlastitih slabosti, gradi vrline.

Ključni tekst cele knjige, meditiranje o pesmi Alice Coopera "Is it my body" u kojoj zvuk, "sirov, primalan i bučan", koncizno adresiranim tekstom p(r)oziva "belu, izgubljenu, tinejdžersku" publiku u potrazi za "seksualnim identitetom". Kraj utopije i opraštanje od 60ih. "Seksualni frikovi" (Iggy Pop, Alice Cooper), rasni nemiri i koncerti MC5, the Art Ensamble of Chicago, Archie Sheppa i Sun Ra. Potom priča o umetniku Mikeu Kelleyu (Destroy All Monsters, Poetics), sve do čuvenog pletenog omota za album Sonic Youtha: "Dirty" "Hug me, I'm Dirty". "Rock music is all about represion... The music is all about refusing to be repressed".

Alice Cooper

 

U eseju "American Prayers", Kim kroz bledunjave površine brendova "Mickey Mousea, Marilyn Monroe i Coca-Colae" kreće u ironični pohod i obračun koji se zaustavlja na imenima um"et"nika Pettibonea, Kelleya (opet) i Ourslera, čiji radovi (po njenom shvatanju) više pripadaju literarnoj tradiciji Melvillea i Twainea, nego tada (1985) aktuelnog figurativnog slikarstva. Zanimljivo je i podsećanje na scenu El Eja i The Crampse (originalno iz NYC), "horror rock" T.S.O.L.-a, 45 Grave, Christian Death i The Gun Cluba. Slede citati The Adolescentsa i Saccharine Trusta: "we don't need freedom/freedom is what ruined your brain/with creativity drugs and pain". Bendova koji su preuzeli motiku u svoje ruke, sa vlastitim izdavačkim kucama, fanzinima, infrastrukturom i tako se oprostili od '60s i "Mickey Mousea, Marilyn Monroe i Coca-Colae."

Opisi alternativnih rock klubova i prostora u NYC kao što su (bili) "The Kitchen ili Fashion Moda" osim slike enterijera, pomalo elitistički nastrojeno zahvataju "non-art-world" publiku. Za koju se hladno konstatuje da rado posećuju "chic" mesta i da je jedino što znaju to da bi trebalo tamo da budu.

Kim se kreće u širokom dijapazonu i luku tema i ličnosti, od Elvisa, Cohrana, Janis, Hendrixa i Neil Younga pa do James Chancea, Rhys Chatama, Glenna Brance i Keith Levenea. Preko Warhola koji je to sve na neki način povezao, ujedno i omogućio produkcijom prvog album najvećih od svih: Velveta. "To dominate by submission". Sve naravno posmatrano kroz prizmu seksualnosti, novca, publiciteta i željom za "dominacijom".

Body/Head

Kad na početku intervjua sa Mike Kelleyom, Kelley pominje magazin "Interview", Kim uz osmeh odgovara: "Well, I hope you're getting paid well". Tu postaje jasno da se od same umetnosti i popa ne može živeti tek tako. I ceo razgovor protiče u podtekstu, za insajdere verovatno provokantno i u domenu tračeva. Spominju se uzgred rečeno Caren Karpenter, Chuck D, Lydia Lynch, "How many Goos would you like?"... Sve dok partnerka ne prekida sa: "... Do you think that's enough interview?".

I lepo je nekako pored sve teorije umetnosti i teorija ženskog/muškog tela, saznati da bubnjar Steve Shelley vozi kombi polako, a bivši muž na isti način kao što muči svoju gitaru (vozi).

Kraj je rezervisan za kafenisanje sa slikarkom, muzičarkom, novinarkom (Spex) i teo(rio)loškinjom Juttaom Koetther: "saloon-ish style". 

Kim Gordon/Jutta Koether

 

Sve je to lepo uobličio, editor, profesor Branden W. Joseph, autor odlične biografije: "Beyond the Dream Syndicate: Tony Conrad and the Arts after Cage" (2008).

Ko voli "a guitar out of tune", voleće i ovu knjigu.

Will Gompertz  - 150 godina moderene umetnosti, na prvi pogled

ili

What Are You Looking At?: 150 Years of Modern Art in the Blink of an Eye

ili

Was gibt's zu sehen?: 150 Jahre moderne Kunst auf einen Blick

 

Dumont (2012/2013)

"Belo na belo"(1918)/"Crni kvadrat"(1915) - Malewitsch

 

"Wreckers of Civilisation". "Čisto slikarstvo" (po Picassu) posmatrač procenjuje na osnovu kvaliteta "boja, linija i forme", a ne po iluzionističkoj varci. Alkoholizirani Pollock je na svojim platnima pokušao da prikaže "univerzalnu istinu". Rodčenko je "priveo slikarstvo logičkom kraju". "Sve je gotovo. Svaka površina je jedna površina i nema potrebe da se više drugačije predstavlja". I tako (sve) dalje i dalje...  

Najnovija generacija britanskih umetnika, odrasla je uz izjavu nekadašnje premijerke Margaret Tatcher: "Nešto što se zove društvena zajednica - ne postoji". Svako mora da se brine sam o sebi. 1988. godine, posle zajedničke izložbe "Freeze", postalo je jasno da će sudbinu vezanu za novac, estetiku, političke stavove... morati da izraze i preuzmu u ruke direktno kroz njihova dela. Preduzetnički, individualno. Damien Hirst je možda bio najdirektniji i najuspešniji od svih. Kao jedan od danas materijalno najbogatijih stvaraoca, promenio je pravila igre, septembra 2008., zaobišavši galeriste i galerije, direktno iz ateljea (pre)dao kući Sotheby's u Londonu 200 svojih radova i na aukciji "zaradio" 100 miliona funti. Kako se nekako baš u isto vreme desio krah velike banke Lehman Brothers, koji je u do tada neviđenu krizu povukao dobar deo finansijske elite, sumnja se da je ta suma ikad u potpunosti isplaćena. Pored državnih institucija, većina kupaca potiče naime iz tog miljea. Vest je ostala zabeležena.

Po Willu Gompertzu, autoru knjige o poslednjih 150 godina u modernoj umetnosti, to je bio kraj jednog doba kapitalizma, a ujedno i kraj jedne ere o kojoj je napisao delo. Kako su neposredno, sve do 1989, tvorci postmoderne revidirali sve dotadašnje tokove i izrazili razočaranost utopijskim idealima i društvenim promenama koje su inicirali njihovi prethodnici u struci, nauci i tehnici, tako su njihovi naslednici sveli svoje stvaralaštvo na stepen u kome je "nesigurnost jedino što je sigurno".

Ipak, i za jednima i za drugima ostaju mnoga svedočanstva koja će da traju kao vaza iz dinastije Han koju Ai Weiwei ispušta iz ruku. Krenuvši od ranijih epoha i stilova: pra-impresionizma (1820-1870), pa sve do konzumske groznice pop-arta (1956-1970), velikih gestikulacija apstraktnog ekspresionizma (1943-1970). minimal arta (1960-1975), krize identiteta postmoderne (1970-1989), igre misli konceptualne umetnosti (1952-do danas), svet se zaustavio u ogoljenim težnjama za slavom i/ili bogatstvom današnjih dana. 

The Beatles

Najveći deo opisanih dela nalazi se u galerijama Pompidou, Guggenheim, MoMA (NY), Metropolitan Museum of Art (NY) i Tate (Lo). To je okruženje u kome se nekadašnji medijski direktor ove poslednje navedene ustanove najbolje snalazi i čijoj se potencijalnoj publici obraća.

U priči koja opisuje i obilazi istoriju moderne i postmoderne umetnosti, pokušava da se objasni šta sve umetnost može da bude i zašto je to baš tako. Kompozicija kreće od "Fontaine" (1917), "Ready-made" remek-dela Marcela Duchampa koje je poznato samo po "replikama", fotografiji i nije sačuvano u "originalnoj" verziji. Lažno potpisani pisoar, kupljen u prodavnici vodoinstalaterskog materija, predstavljao je oproštaj i poslednji pozdrav objektu nastalom veštim potezima umetnika. Prelaz objekta u ideju. Uz Duchampa, po Gompertzu, rame uz rame po važnosti za tok istorije, stoje: Gustave Courbet, Claude Monet, Pablo Picasso, Frida Kahlo, Paul Cezanne i Andy Warhol.

Pored "Fontaine", čitavih opusa i pokreta, izdvajaju se dva (tri) ključna momenta u poslednjih vek i po'. Cezanne, po Davidu Hockneyu, prvi umetnik koji je za slikanje koristio oba oka, prvi je počeo da slika u više dimenzija: "Mrtva priroda sa jabukama i breskvama" (1905) i pejzaž "Mont Saint-Victoire" (1887).

Sledi čuveni "Crni kvadrat" (1915) Kasimira Malewitscha ruskog i sovjetskog genija supermatizma i konstruktivizma. Potreba za razmišljanjem se ukida. "Crni kvadrat" je crni kvadrat.

 

Malewitsch

Poslednji, jako upečatljiv momenat/susret, je (momenat) kad mladi i anonimni Robert Rauschenberg kuca na vrata ateljea tada svetski poznatog Willema de Kooninga i moli ga, sav u strahu, moli ga da mu pokloni jedan svoj crtež koji bi on izbrisao gumicom: "Erased de Kooning Drawing" (1953). Svrha te "vežbe" nije bio dadaistički akt uništavanja, nego pronalaženje puta i načina na koji bi nešto tako uvrstio u svoju seriju "belih crteža". Čin, preteču minimalizma i performanca, uvećao je sam de Kooning, "poklonivši" jedan od svojih najdražih crteža, nacrtan olovkom i ugljem. Ugalj se naročito teško otklanja sa papira.

Pikaso je izjavio da su mu četiri godine bile potrebne da nauči da slika kao Raphael, ali čitav život da nauči da slika kao dete. Veliki drugar i gospodin, branio je od umetničke okoline, golu nevinost slika bivšeg "carinika" - Henri Rousseaua, koga su usled "nesavršenosti" stila i tehnike, ismejavale kolege. Sud vremena, kritičara i tržišta, doneo je odluku da su dela samoukog hobi umetnika, svojevremeno bez kontakata i boemskog staža, vrhunci naivne umetnosti i postimpresionizma.  

Roxy Music

Knjiga je odlična za podsećanje, kao podsetnik; za uvod, loženje i sportski pregled najvažnijih momenata; za podsticanje na razmišljanje i za ne razmišljanje; razbibrigu. Pamćenje razlike između Maneta i Moneta, Edouarda (1832-1883) i Claudea (1840-1926). Zapravo i nije tako velika razdaljina između plakata Jeffa Koonsa i Ciccioline "Made in Heaven" (1989) i Gustave Courbetove "L'Origine du monde" (1866), Banksyjeve "Sweeping It Under the Carpet" (2006) i Matisseove "Životne radosti" (1905/1906). Na trenutak zaustavljeno vreme, a zatim ubrzano pušteno da još brže i dalje teče. Praznik za čula.

Zašto se u knjizi našlo mesto za braću Chapmen i Marcusa Harveya, a ne za COUM Transmissions, Gerharda Richtera, Toulouse-Lautreca i Bečki akcionizam, verovatno nije pitanje ukusa i nepoznavanja, nego poslovni i marketinški potez autora ovog bestselera.                   

        

Februar, 2014