Ian Morris  - Zašto vlada zapad?/Ko vlada svetom?

ili

Why The West Rules - For Now: The Patterns of History and What They Reveal About the Future

ili

Wer regiert die Welt?: Warum Zivilisationen herrschen oder beherrscht werden

 

Macmillan US/Campus Verlag (2010/2011)

“The farther back you can look, the farther forward you are likely to see.” - Winston Churchill

Ian Morris, britanski istoričar i arheolog, profesor na University of Chicago i Stanford University, pokušava da kvantizira i statistički obradi čovečanstvo, dosadašnje tekovine bazirane na varljivim tragovima koje su ostavili naši preci. Nemoguća misija na 616 stranica.

Dosadašnja istorijska kretanja, pojednostavljena u vidu mustri i obrazaca, mogu da se sagledaju na više načina, zavisno od perspektive i metode. Autor "Why The West Rules - For Now", kao naučne instrumente koristi biologiju, prirodnu radoznalost i sličnosti između pojedinih socioloških grupacija.

Holger Czukay

Saga kreće još iz perioda prvobitne podele na "istok i zapad", takozvanom "moviusovom linijom" koja seče Britansko ostrvo, polovi neravnopravno Evropu, Crno more i Kaspijsko jezero i završave se negde iznad današnje Indije. Pre otprilike 70.000 godina i oko sedamdesete stranice, Homo sapiens kreće na prvo putovanje sa obala afričkog kontinenta i u različitim fazama naseljava predele diljem planete. Takva zapadna kultura datira iz vremena pećinskog slikarstva od pre 12.000 godina. Za najstariju predstavu čoveka stvorenu ljudskom rukom, smatra se 33.3 grama teška figurica od mamutove kljove: "Venus iz Hohle Felsa".       

    

Centri moći i razvoja, pomeraju se u poslednjih 9600 godina. Oni sa zapada, kreću iz Bliskog istoka, preko Rimskog carstva na prelazu iz stare u novu eru, pa kontinentalne i ostrvske Evrope, sve do SAD-a 2000ih. Na istoku su ta kretanja nešto manje dinamična i izražena. Prebacuju se sa kontinentalnog Dalekog istoka na obalu i japanska ostrva u današnje doba.

Statistički gledano, oba pola se razvijaju ravnomerno od 14.000 pre nove ere, sve do nastanka modernih religija. Objašnjenja za analizu i matematicki postupak autor nudi tek u dodatku knjige, ali pitanje i dalje ostaje neodgovoreno. Iako za najvažnije faktore za proracun uzima: prosečnu potrošnju energije, organizaciju/urbanizaciju, vođenje ratova i informacione tehnologije, najvažnije merilo pominje samo jednom. Sreća pojednica. Izjava antropologa Marshalla Sahlinova iz 1969. godine u kojoj za "lovce i skupljače" kaže: "Najprimitivniji narodi sveta ne poseduju skoro ništa i uprkos tome nisu siromašni." Rade nedeljno između 21 i 35 časova.

Dalje stoji da se blaga prednost zapada, zasnovana na geografskim faktorima, topi na grafikonu u doba između 100. i 500. godine posle Hristovog rođenja, da bi istok prešao u prednost, koja traje otprilike sve do 1800. godine.

Zanimljiva je epizoda kad su Jezuiti uz pomoć znanja iz matematike i astronomije pokušali da prevedu u hrišćanstvo jednog od kineskih vladara. On to 1656. na jedvite jade odbija. I to u trenutku kad saznaje da je jedan od uslova da se odrekne svojih konkubina. I tako ostaje Budista. I ...

Avanture ruskih skupljača krzna i njihov dogovor sa Kinezima (17. vek) odredio je sudbinu Sibira i doprineo stabilizaciji i trajnom miru u tom delu sveta.

Sve to u današnje doba ostavlja prostor za niz naučnih spekulacija.     

Pokretačke snage za razvoj i ekspanziju i danas, kao i nekad, ostaju lenost, ratovi, trgovina, znatiželja...

Počevši od pre otprilike 1000 godina, moderni moreplovci i karavani prenose dobra s jedne na drugu stranu, prostitutke prenose venerične bolesti, podela ipak o(p)staje još dugo vremena. Da bi u današnje doba, npr. kineskom kupovinom američkih državnih obveznica, granica poprilično izbledela. Crte se više povlače na ekonomskom, vojnom i kulturnom, nego na geografskom planu.

Knjiga je krcata detaljima, datumima, mestima i drugim pojmovima. Balkan se retko pominje i to na par mesta. Prvo: Milankovićevi-ciklusi čuvenog srpskog astrofizičara, onda "banditska Crna ruka" i atentat Gavrila Principa 1914. godine, pa bombardovanje kineske ambasade 07.05.1999.

ATR

Publici je mnogo prostora ostavljeno za zaključke. Ono što je trenutno najveći problem je to da se najviše novih informacija i dokaza o prošlim vremenima krije u slojevima zemlje ispod novogradnja tradicionalnih metropola. Do njih je jako teško dospeti na civilizovan način.  

Kako li će ovako ispisana istorija iz perspektive divljeg i intelektualnog zapada dalje da teče? Koje se (zapravo) pitanje krije u naslovu ovog dela?

Evo jednog mogućeg odgovora, pronađenog slučajno na internetu:

"Teško je predvideti kako ćemo proći u Kini, jer je svaka staza novo iskustvo i svaki bolid reaguje različito na drugačiju podlogu." (Kimi Matias Räikkönen)

        

Februar, 2014

Will Bingley/Anthony Hope-Smith  - Gonzo A Graphic Biography of Hunter S. Thompson

SelfMadeHero (2010)

"...a bum, a vandal, a thief, a liar, an addict, a freak, a psychopath..."

 

Gonzo, koji i nije bio gonzo/"gonzo". Nekad se plašio života. A nekad se život plašio (od) njega. Samoga. Nekad je pisanjem koračao ispred sebe, nekad iza. Sve dok (Sam) nije doneo odluku: "No More Games, No More Bombs, No More Walking, No More Fun... Relax-This won’t hurt". Težak zadatak za one koji život vole više iznad svega.

Blizu epicentra je diktafon. I jos bliže, pisaća mašina. Njen mehanički zvuk, dubina pritiska kojim tonu prsti i dužina vremena u kom se misao formira i transformiše; danas su arhaički obrisi na papiru koji gori. Kamikaze za oči. Word je ubrzao i uništio misao, dao joj looping, postao duhovni Tipp-Ex koji u virtualnoj memoriji krije pogrešne i izbrisane reči.

Reporter na licu mesta. Epicentar u epicentru.

Izdavač i agent Alan Rinzler, u uvodu grafičke biografske novele Gonzo, kaže da je Hunter S. Thompson (1937-2005) bio njegov najteži saradnik: "Visoko senzitivan i inteligentan posmatrač i kritičar društva, vlade, politike i žurnalizma". Nije bio produktivan, ali dok je radio, bio je vredan i precizan. U periodu dužem od deset godina, dok je gladovao i uzaludno tražio angažman, prekucao je kompletan roman Veliki Getsbi, F. Scotta Fitzgeralda da bi dostigao: "...mehanički osećaj, izbor reči, zvuk i ritam genija na delu...".

Dokumentarizam na narkoticima i alkoholu, struka u izumiranju. Danas muzičari na bini piju negaziranu vodu, pa su i novinari prisiljeni nekad da rade isto, a ređe, da se opijaju umesto bendova i tako... stvaraju urbane legende od, likova, koji, realno, to baš i ne zaslužuju. Političari su postali robovi spoljašnosti. Glasači robovi opni medija koje retko pucaju. Sigurnost i bezbednost. Hunter je, u prvoj liniji koju je neprekidno povlačio, bio neko ko se pod prisilom i sticajeom okolnosti prepuštao opasnosti i krajnostima. Bilo kad su u pitanju reportaže o Hell's Angelsima, borbi za vlast izmedju Nixona i Demokrata, kandidatura za šerifa u Aspenu, Kolorado...

...bio je svedok i učesnik stvarnih i izmišljenih događaja.

Osuđen na propast - još od dečačkih dana - znao je da život nikad neće biti lagan. Hemijom ga je terao od sebe i u sebe. Na publiku bacio plašt koji umesto da prekriva tamom i greje, rasvetljava.

Grubo rečeno, strip, nekad s puno slike, a malo teksta, nekad i obrnuto, s malo slike, a puno teksta, podseća na neke od najpoznatijih epizoda. Ako ste čitali "Gonzo: The Life of Hunter S. Thompson", gazde magazina Rolling Stone, Janna S. Wennera i Corey Seymoura, ona je to otprilike to i može lako da se prati. Inače deluje prilično isprekidano i slobodno interpretirano.

Kao što je to slučaj sa neubedljivom glumom inače ubedljivih Johnnyja Deppa i Billija Murraya, u biopicima, ekranizaciji dela Huntera, i ovaj put se pokazalo da je novinar-literata, literata-novinar, uspešno odbranio i autorski zaštitio pisanu reč od drugih oblika eksponiranja: filma, fotografije... pa i stripa.

Svojim delom i životom, pred savremenike i buduća pokolenja, postavio nerešiv zadatak. Što i ne bi trebalo tako teško da pada.

Čitati - original u originalu. Na američkom Engleskom. Nikakva korist od prepričavanja. OK (Computer), materijalna.             

    

Februar, 2014

John Lanchester  - Warum jeder jedem etwas schuldet und keiner jemals etwas zurückzahlt

ili

Whoops! Why Everyone Owes Everyone and No One Can Pay

ili

Zašto svako svakome nešto duguje i niko nikome ništa ne plaća nazad

Klett-Cotta (2012/2013)

"Situacija je donedavno bila ozbiljna, ali ne i beznadežna. Sad je beznadežna, ali ne više i ozbiljna."

 

Istorija i ekonomija u beskonačnoj knjigovodstvenoj bilansi. Autor bestselera "Kapital" u novom bestseleru objašnjava "kapital".

Finansijska kriza koja je pogodila svetsku ekonomiju u periodu od 2007. do 2010. godine, veza je između višestruko nagradjivanog romana "Kapital" (2012) i "Zašto svako svakome nešto duguje..." (2012). U prvom delu, bogati i siromašni stanovnici jedne londonske uluce, glavni su junaci koji igraju sporedne uloge u igri zvanoj ekonomija, dok drugo, na osnovu faktografije, činjenica i prikupljenog materijala, u vidu eseja pokušava da rasvetli neke aspekte globalne katastrofe.

Lanchester, kao neko ko dolazi iz sveta literature, novinarstva i izdavaštva, povlači paralelu između pojma vrednosti u finansijama i koncepta značenja u dekonstruktivizmu. Pravo značenje se po Derridi nikad ne može precizno locirati, stalno se pomera i menja. Proces koji je neprekidan i tekući, ali sa momentima u kojima dolazi do mirovanja i u kojima dolazi do propasti/propadanja - "aporie".

Teško je predvideti takve događaje, ali posledice su katastrofalne i pogađaju nedužne. U analizama koje im slede, kao po pravilu, otkrivaju se stare istine u kojima berza, banke, osiguravajuća društva, pa i pojedinci, menadžeri velikih fondova, vešto uspevaju da se izmaknu kontrolama državnih i međunarodnih aparata ili da ih izmanipulišu. Sve dok se situacija ne zaoštri i postane očigledna. Tad je obično prekasno, a novac i dalje nastavlja da cirkuliše u vidu neodoljivog opijata i droge.

I stvarno, zavodljivo deluju čak i suvi opisi i definicije: derivata, opcija, futuresa, hedgefondova, swapova, bondsa.

Lista trgovaca derivatima koji su u crno zavili svoje poslodavce, a neki poput čuvenog Nicka Leesona, uspeli i da potpuno unište kompanije za koje su radili, sigurno nije konačna. "Dotcom-crash" je progutao 5000 milijardi dolara kapitala investitora. I dalje važi kao najveće uništavanje novca svih vremena. Bankar koji je svojevremeno prozreo igru hedge fond prevaranta Bernarda Madoffa, umalo ostao bez posla. Madoff je sve do hapšenja 2008. bio zvezda među spekulantima i svojim klijentima je redovno isplaćivao između 10 i 12 posto sigurne rendite u relativno dugom vremenskom rasponu. Sve dok se nije ispostavilo da je u pitanju "front-running" trik vladanja poverljivim informacijama, prebacivanje fiktivnog kapitala s jedne na drugu stranu i isplaćivanje novca novih poverioca starim mušterijama.  

Iako se jedan deo knjige vrti oko primera koji su većini dugogodišnjih čitaoca dnevne štampe uglavnom poznati, a potom i pozajmljuje iz nekih skorih bestselera Neila Fergusona, George Akerlofa, Nassima Nicholasa Taleba, Daniela Kahnemana,... potom i Keynesovih klasika, Lanchesteru polazi za rukom da svoje izvore homogeno uveže i dostigne izvesnu dramatiku i napetost. Čak je i za delove preuzete iz Wikipediae ponekad potrebno prilično dobro oko, da ih prepoznate. Koncept dela sigurno nije da se podvrgava pažljivijem tretmanu i sudu profesionalnih kritičara. Koncept je verovatno sama publika.

Ne sme se ispustiti iz vida da je rok trajanja informacija kojima autor barata vremenski ograničen; neke se više i ne mogu proveriti. Kao svojevrsni "snapshot" trenutka nastajanja, knjiga i pored autobiografske i bibliografske vrednosti nudi jasan primer približavanja pisane reči širokom auditorijumu.

Lepo je čuti i iz usta vlasnika-hipoteke-na-nekretninu, iskreno mišljenje o globalnim političkim i ekonomskim problemima kao što je recimo budućnost Evropske Unije i valute evro. Na vama je da procenite da li je u redu tražiti od nemačkog poreskog platiše da spašava zajednički novac, a istovremeno kao britanski građanin podržavati odluku vlastite vlade da i dalje koristi funtu. Iskrenost kao mana/vrlina.

Poruka i ideja knjige ostaju u samom naslovu. Čisti računi i pored svih aktiva i pasiva ovoga sveta ne postoje. Nadmudrivanje i kupovanje vremena zbog kojih koji će...

...ovakvi bestseleri uvek dobro da se prodaju i rado će da ih čitaju i Irci i Saksonci i Škotlanđani i Bavarci. A i poneki Slovenac, Srbin ili Hrvat.              

     

Neko će nešto i da nauči.    

Januar, 2014

Byung-Chul Han  - Transparenzgesellschaft

ili

Transparentno društvo

 

Matthes & Seitz Berlin (2012)

"Transparentno društvo je društvo bez pesnika, bez zavođenja i bez metamorfoze... pesnik... se protiv golih činjenica suprostavlja artefaktima i antifaktima."

 

Odstojanje i stid se ne uklapaju u sliku kapitala, komunikacija i informacija. Svet se ubrzano ogoljava. Prvo čitanje ide glatko, a posle drugog ništa nije jasno... ipak... "I like".

"Živim od onoga što drugi ne znaju o meni", citat Petera Handkea kojim počinje ovo kratko delo južno-koreansko-nemačkog profesora filozofije i teorije medija, sintaksom se, levo-desno-gore-dole, savršeno uklapa u kod kratkih rečenica koje se dugo čitaju i o kojima se razmišlja u nedogled. Kritika javnog života u kom svi manje više učestvuju. Neko manje dobrovoljno. Neko više dobrovoljno. Neko zlovoljno.

U suštini, ne bavi se ni manje ni više kvantitetom. Ni manje, ni više. Da konačno stane ova perverzija reči... Bavi se sveopštim trendom ogoljavanja.

Pridevi koji se najčešće ponavljaju u poglavljima: Pozitivno-/Izlagajuće-/Evidentirajuće-/Porno-/ Ubrzavajuće-/Intimno-/Informaciono-/Razotkrivajuće-/Kontrolisano-Društvo su opsceno, pornografski. Deluju nadmoćno u moru pojmova koji im se suprostavljaju, koje ogoljavaju. Fotošopirane guzice u tangama na twitteru u pauzi za ručak ne pospešuju lučenje pljuvačnih žlezda. Pogled kroz prozor na gradilište zaraslo u šikaru; daleko bolje utiče na apetit. 

"Ni istina, ni privid nisu providni. Potpuno providna je samo praznina. Da bi se proterala ova providnost, u protok se pušta masa informacija..." u kojoj se providnost i dalje nazire i koja i dalje uspešno krči svoj tok.

I vreme koje se provodi u pisanju ovog ne-prikaza je "vreme bez sudbine i događanja". Ono što budi nadu ostaje izgubljeno u prevodu i javnom prevozu (mestu čitanja knjige). Ne može ni da se objasni, ni opiše. To je ono što autor ne zna o sebi, papir i slova ne znaju o sebi. Tastatura i prsti ne znaju jedni o drugima. Razmišljanje bez računanja i logike, iako će i to jednoga dana da svedu na hemijski proces, proglase manje-više, zdravim, bolesnim, korisnim ili suvišnim. Suprostavljanje brutalnom sloganu berze singlova Meetic: "Jako je lako biti zaljubljen i ne patiti".

Digitalna fotografija je i pored sve granularnosti uništila negativ, postala pornografija koja zatire eros i seks. Postala izlog tela i duše. Na kojem stoji cena: ništa. "I like". Transparentnost svaku tajnu proglašava dijaboličnim i opasnim presedanom.

Telo postaje glatko meso. Kad svi saznaju tajnu. "I like".

Kraj teatarske predstave. Sloboda skida masku i istovremeni, ni manje ni više, žrtve/zločinci, prepoznaju je kao imaginarnog policajca, carinika, kontrolu. "I like".

     

    

Januar, 2014

HP Riegel  - Beuys

Aufbau (2013)

"živa supstanca ovog sveta"

 

Šaman, šarlatan, šaban?  

Joseph Beuyce (1921 -1986) je napustio fluxus istog trenutka kad mu je pristupio. Do kraja života, trudio se da svojim likom i delom ujedini umetnost i politiku koristeći performans, vajarstvo, crtanje, teoriju, antropozofiju, prosvetu. Ni muzika nije bila pošteđena. Počevši od saradnje sa danskim kompozitorom i orguljašem Henningom Christiansenom u instalaciji EURASIENSTAB (Štab Evroazije) (1967 - 1968 ) pa sve do singla "Sonne statt Reagan" sa nemačkim Dylanom Wolfom Maanom i nemačkim Stonesima - BAP. "Sonne statt Reagan" ili u prevodu, "Sunce umesto kiše" je nevešta igra reči Reagan - regen (kiša). Kruna svega bio je nastup ispred 300.000 slobodarskih demonstranata 1982 u Kelnu. Allstar band pevao je na bis "Knocking on Heavens Door", a Beuys je, pošto nije znao tekst i po svedočenju lidera BAPa, Wolfganga Niedeckena, ponavljao "nack, nack, nack". Nevešto.

Joseph Beuys- Sonne statt Reagan

I ritam i ton knjige na 516 stranica teksta, plus objašnjenja, zahvalnica i index, prilično se polemički i bez posebnog pijeteta odnose prema stvarnoj i fiktivnoj biografiji jednog od, ako ne najboljih, ono najpoznatijih svetskih, evroazijskih, evropskih, srednjeevropskih i nemačkih imena umetnosti prošlog veka. Što se kao neki opšti utisak ne moze uskladiti sa utiscima i doživljajem aktivnog posmatranja nekih monumentalnih dela po dimenzijama i/ili sadržaju.

Neki aspekti stvaralastva kao centralna nit se provlace kroz celokupnu karijeru Beuysa:

Čoha - materijal ili "antiteza pop-kulture" koji "istovremeno kriju u sebi potencijale sećanja na nemačku prošlost i stoje kao primer sive monotonije socijalističkog sveta", deo izmišljene ili duhovno proživljene "sage o Tatarima" u koju mnogi obožavaoci i eksperti i danas slepo veruju.

Joseph Beuys - Schamanismus und Materialismus       

Antropozofija - učenje Rudolfa Steinera (1861 - 1925 ) bazirano na ranohrišćanskom učenju Gnostika, delima Goethea i Nietzschea i teoriji evolucije Darwina i Naeckelsa, pa i okultnim iskustvima teozofije i Rozenkrojcera, uočava se recimo u teoriji "socijalne plastike". Pa i umetnikovog političkog angažmana koji se u praksi neslavno završava konstatacijom da su njegovi "Zeleni" postali stranka kao i sve ostale. Sve to unosi dozu zbunjenosti u (pr)oceni da li je Beuys religiozni ili ateistički umetnik. "Pojam Hrista i njegova simbolika, krst, podloženi ezoteričkim tumačenjima, zbog kojih hrišćanske crkve vrlo kritički posmatraju antropozofiju i odbacuju je kao jeres" javljaju se često u delima Beuysea.

Mast - na početku primer/princip fluxusa u vidu korišćenja svakodnevnih materijala, a na kraju misaona premisa: "u telu sagorena organska energija koja oslobađa dinamički potencijal".  

Pumpa za med i margarin - "suprotno od krute tehnologije, simboli fluidnog procesa razmišljanja". Med kao "duhovna hrana za kosmos". "Med nije proizvod ljudske sposobnosti. Razmišljanje koje proizvodi ideje" (vrlo slobodno prevedeno).

Joseph Beuys meets Andy Warhol

Susreti sa ratnim veteranima i bivšim saborcima, intervjui za najvažnije svetske časopise i izdanja provincijskih škola, susreti sa desničarima, levičarima, svađe u rektoratima, druženja sa običnim ljudima i bogatim mecenama, likovima iz vrha politike i ekonomije, pa i ženama. Sve je to pokušaj dostizanja širokog auditorijuma. Pa i marketing i smisao za biznis.

Beuys će još dugo vremena da bude tema polemika. Ali teško da će neka od njih da dokuči dubinu i sveobuhvatnos ideje obične sijalice u koju je autor nabio limun, kao bateriju koja se menja svakih 1000 sati. Tiraz 200 komada - Kapri baterija. Izložena u galerijskoj vitrini, pored para četki... koje čega...

Joseph Beuys - Ja Ja Ja Ne Ne Ne (1968)

...što čištačica, iz "neznanja", svakog trenutka može da ukloni, odnosno uništi.

    

Januar, 2014