Zygmunt Bauman/David Lyon - Liquid Surveillance: A Conversation - Daten, Drohnen, Disziplin: Ein Gespräch über flüchtige Überwachung

ili otprilike prevedeno

Podaci, bespilotne letelice, disciplina: Razgovor o tekućem prismotru

Suhrkamp (2013)


 

"Jer se nadom spasosmo. A nad koji se vidi nije nad; jer kad ko vidi što, kako će mu se nadati?" - Rimljanima poslanica Svetog Apostola Pavla 8:24

"U osnovi i uopšte, verujem da se protiv velikih društvenih promena ništa ne može učiniti...ne verujem da politika utiče na istoriju... Takođe, ne verujem se postupci individue mogu primeniti na socijalna kretanja...tehnološki faktori i ponekad, doduše retko, religija." - Michel Houllebecq

  

Distanciranje, automatiziranje, (ne)sigurnost, (konz)umiranje, etika, socijalne mreže i asocijalni onlajn tretman u sledećih nekoliko redova...  

Debata dva sociologa i autoriteta u oblasti prismotra: Zygmunta Baumana i Davida Lyona, liči pomalo na svođenje računa ovog prvog i starijeg po godinama i iskustvu, ujedno medijski zastupljenijeg i poznatijeg u dvojcu. Misli francuskog literarnog virtuoza Houllebecqa, pojavljuju se negde u sredini knjige, da bi se njihovom pesi-mističnom tonu, negde pred sami kraj, David u nizu suprostavljanja javio i idejom Gramscisa da ljudi tačno znaju kako društvo funkcioniše, zbog čega se mi nikad jednostavno ne možemo smatrati žrtvama socijalnih struktura, bez obzira na njihov obim i njihovu moć. Akademska polemika u kojoj Zygmunt, čovek koji je doživeo dva društvena sistema u XX veku, mudro i shodno Gramscisu, ne otkriva sve karte.

Kako na koricama stoji, ovo delo je pored listanja Baumanove bibliografije i pokušaj sinhronizovanja ideja o panoptikumu u delu Faucaulta i Deleuzovih razmišljanja o društvu kontrole sa najnovijim dostignućima tehnike. Crvena nit razgovora je "tekuća prismotra" u vidu monitoringa, trekinga, ciljanja, osmatranja i klasificiranja, kontrole i sistematskog praćenja, kao "centralne dimenzije modernog sveta". Alati kojima se služe i naučnici. Brojni primeri, od društvenih i pretraživačkih mreža, preko mobilne telefonije i navigacije, pa do RFID čipova i QR sken kodova na robama široke potrošnje, kojima se informacije, skupljaju i vrednuju u kontrolnim centrima, samo su jedna od dve "oštrice noža" tehnološkog razvoja. Napredak sa sobom donosi neminovne izazove kako za demokratska, tako i za još uvek prisutna totalitarna društva. U analogiji stoji tako da pre izuma vozova i aviona nisu postojale ni železničke, ni avionske nesreće. Nevini (i neupućeni) će i ovaj put da stradaju. Cilj je da se "kolateralna šteta" minimizuje.

Panoptikumu, svevidećem oku "Big Brothera" koje nas ne gleda uvek, ali nas svest da ono postoji duboko uznemirava, suprostavljaju se pojmovi "Bannoptikuma" ili negativne tendencije izdvajanja nepodobnih, nižih slojeva sa manjom platežnom moći u primeru marketinga ili neprilagodivih imigranata u razvijenim društvima. Sledi i pojam Sineoptikuma kad "većina" posmatra "manjinu" na primerima TVa, strukturama savremenih kompanija... iako je to na neki način sve iscenirano i unapred planirano.

Cilj konzumiranja u društvu konzumenata nije zadovoljavanja potreba, čežnji i želja, nego da konzument "i sam postane roba i da svoju robnu vrednost povećava". Ništa novo, ali nije loše ponoviti.

Naročito se izdvajaju socijalne mreže kao vid druženja na daljinu, virtuelnim prijateljima i "lajkovima", druženje koje se teoretski ne može smatrati druženjem. Čovek u celom životu ne može da upozna više od 150 prijatelja. Pa i sama korespondencija vođena preko imejla, tema je koja otkriva sve draži i zamke pisane forme. Iako se sagovornici lično poznaju, videli su i sobe u kojima se nalaze računari na kojima pišu i sl. To je otprilike ta "tečnost" međusobnog "prismotra".

Spominju se i dela Götz Alyja i Susanne Heim koji ne razdvajaju striktno "politiku modernizovanja" od "politike uništavanja". U savremenim tendencijama vide tragove nečega za šta smo mislili da se više neće ponoviti, naime novi poredak u Evropi i neke stare ideje i sl...

Menadžment svođenja rizika na minimum, preko raznih skenera na aerodromima, CCTV kamera, bespilotnih letelica koje će uskoro da budu tako jeftine da će skoro svako moći sebi da ih priušti i bukvalno viri u komšijino dvorište. Tako da se, po Monahanu, kod ljudi javlja "strah od drugih" koji ujedno "ljude ujedinjava" u njihovom strahu.

Bauman ipak kaže da liste predloga koje dobija od Amazona nakon kupovine knjiga pogađaju njegov ukus i da ih koristi za dalje nabavke.

I poslastica za sami kraj, Lyon spominje priču teologa Miroslava Volfa, koga njegov nemacki učitelj teolog Jürgen Moltmann pita: "da li je kao Hrvat sposoban da zagrli jednog Četnika, dakle jednog rušitelja koji je njegovu zemlju opustošio." Kao Hrišćanin Volf "se nada da će se sablje pretopiti u plugove, ali će se istovremeno i pre svega zapitati kako pod carem živimo u odsustvu istine i prava..." Dalje mi je mrsko da prevodim...

... i sociolozi su ljudi koji ponekad upadnu u zamku ex-Yu marketinga.  

Ili kako kaže Houllebecq: "Prestar sam, ne prija mi i nemam volje da donesem konačan zaključak...."

   

Januar, 2014

 

Ivan Ivačković - Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika

Laguna (2013)

"Ako je to rešenje/promeniću bravu na vratima/ako je to rešenje/oteraću te inatima
Al' ne znam kako /da te iz srca izbrišem/kad pomenu ti ime uzdišem
Ko duh iz lampe se pojaviš/al' nikad želju mi ne ispuniš/da iz mog srca ispariš

...

reci da je kraj/al' nesvesno/padam ti u zagrljaj" - Duh iz lampe/Jana

Istoriju muzike sa prostora bivše zajedničke države, mogla su da ispišu i imena: Padot na Vizantija, Doktor Spira i ljudska bića, White Rabbit Band, Sexa, Rokeri s Moravu, Trobecove krušne peći, Borghesia ili Bora Spuzić Kvaka. Bila bi daleko zanimljivija. Iako bi to danas retko ko hteo/mogao/voleo da kupi/čita/prizna? Ova knjiga uspešan je kompromis između komercijalnog, konvencionalnog i njihovih antonima. I po ko zna koji put, pitamo se, da li je i onda, 90 "i neke", kompromis bio moguć?

Treća knjiga novinara Ivana Ivackovica, hrabar je i mudar potez. Duh je napustio lampu. Na osnovu pročitanog, teško je proceniti da li je (danas) autora bolje oslovljavati sa "gospodine" ili "druže"? Ta (hrabra i mudra) perspektiva doprinosi izoštravanju slike i panoptikuma, zbog kojih je i posle dve decenije od raspada SFRJ jako teško nepristrasno pristupiti ovoj materiji, a ne nositi emitivni naboj i to samo zbog porekla sa ovog "trusnog područja". Pera, mača i tastature, latili su se i mnogi stranci, ali sa katastrofalnim rezultatima.

Slovenske antiteze u analizama karijera Vice Vukova, Bore Đorđevica i Prljavog kazališta, iako prividno zaokružene završnim rečima i pledojeima, ostaju nerešene. Moralna odluka je prepuštena publici, tj. publikama. Smehotresna je epizoda o ljubavi Dine Merlina prema partizankama i žalu što uniformisane cure "više ne prolaze našom ulicom". Kao što znamo, Dinu se želja konačno ispunula. Danas je Baščaršija puna partizanki. I kad je u pitanju politička korektnost, nešto što ne bi postojalo u definiciji popa, kad bi definicija popa postojala, zamka je u koju Ivačkovic, bar prividno, ne upada.

Koristeći izjavu Šabana Bajramovića: "Više volim da sam Ciganin nego Rom...", ovo prvo: "Cigan" konzekventno preovladava u celom tekstu kad se spominju "Romi" i romska kultura. Pravoverno, kao što to stoji i u imenu pratećeg benda Jimija Hendrixa: Band of Gypsys ili naslovu Bregovićevog albuma "Šampanjac za Cigane". 

Jana - Duh iz lampe

Ivačković je najnadahnutiji kad elaborira o Lepoj Lukić i Branimiru Štuliću. Prvom zbog inspirativne karijere, hitova i biografije, drugim zbog opsednutosti Beatlesima, hitova, odličnim ljubavnim i političkim tekstovima. Lider Azre je posle albuma "Kad fazani lete" izgubio brojnu publiku, ali učvrstio lični integritet, distancirajući se od kritike i oreola prolaznih zvezda. Tako da se sa ove vremenske udaljenosti čini da je jedini zasluženo ostao na pijedestalu koji je svojeručno i s puno muke izgradio. Za svako divljenje i poštovanje je njegova odluka da ne nastupa dalje. Principijelnost koja može još retkima da se pripiše. Možda još Oliveru Dragojeviću i Mišu Kovaču i njihovom odbijanju da pevaju u Srbiji.

Indikativan podnaslov "Jugoslavija i njena muzika" podvlači da se ovo publicističko delo ne bavi ni popom, ni domaćim kantrijem, a ni rockom i turbo-folkom kao njihovim podvrstama, nego kompletnom zvučnom podlogom države koje nema više na i u pasošima. Ima je na papiru, internetu, vinilima i kasetama, buvljacima i ko zna gde sve još, ali s tim probušenim pasošem može da se putuje jedino još u sećanjima.

Overdose

Delovi izdvojeni i ispisani velikim slovima, verovatno će da budu zanimljivi publici od 11 do 33 godine. Realno, knjiga je napisana za publiku od 33 do 55 godina, a ako bi dalje išli sa klasifikacijom, za njen nastanak najzaslužniji su oni od 55 do 99 godina. Zato jer nismo slušali starije od 99 godina.

Da li vredi čitati? Vredi. Pamtiti? Možda, ali verovatno tek od sledećih izdanja. U ovom je zebeleženo da je Miladoyka Youneed makedonski bend, "Titanik" - iako objektivno najbolji u karijeri Rambo Amadeusa - "solidan...", jedan od najlepših albuma ikad - "Na svoji strani" Lačnog Franza - potpuno je izostavljen, Sarajevski Mik Džeger "doktor novoprimitivne etike na univerzitetu u Kostolcu"... Nadajmo se da će bar materijalne greške da budu ispravljene. 

Lacni Franz

Šta još da se doda? Turbo folk svoj uspeh i svoju žilavost duguje verovatno zahvaljujući takvom narodu i njegovoj "materijalnoj nadgradnji", a "duhovna baza" popa (i rocka) i pored velike Yu grupe, dolazi ipak iz inostranstva. Prvo Shadowsi, pa onda i Stonesi, čije pominjanje u knjizi prestajem da brojim od cifre trideset i tri tačke.

Šteta, Električni orgazam je mogao da postane domaći Primal Scream... Mislim da su za ovakav lom i rasulo na sceni, pomalo krivi i kritičari, kako u zemlji, tako i u ostatku slobodarskog i nesvrstanog sveta...

...kraj referata.

   

Januar, 2014

 

Tim Renner/Sarah Wächter - Wir hatten Sex in den Trümmern und träumten

Seks i snovi u ruševinama

Berlin Verlag (2013)

"Why assume you have only one soul" - Santiago Swallow (Kevin Ashton)

Najduži koncert na svetu, počeo je 05. septembra 2001 u crkvi St. Burchardija u Halberstadtu i trajaće sve do 04. septembra 2640. John Cageov Organ/ASLSP (As Slow As Possible).

Nova knjiga nekadašnjeg predsednika diskografskih kuća Universal Deutschland i Motor Music, Tima Rennera, nastala je u saradnji sa PR damom Sarahom Wächter. Bavi se, kako kaže podnaslov, "istinom o pop industriji". Renner, čovek bez formalnog obrazovanja, već četiri godine obavlja i dužnost profesora na Pop Akademiji pokrajine Baden Württemberg. Njegovo ispovedanje "istine" zavlači nas iz veoma specifičnog ugla i sa, kako se to na poslednjim stranicama ispostavlja, neskrivenim ciljem: primamljivanjem novih studenata. Agitpop publicistika.

Heino

Renner je u svojim prethodnim delima "Kinder, der Tod ist gar nicht so schlimm" (2004) i "Digital ist besser" (2011), pokušao da oslobodi decu od straha od manjka perspektive u muzičkoj industriji. Ohrabri ih da se suoče sa izazovima digitalizacije stvarnosti. Uz to, on i dalje smatra je uz talenat, netvorking i rad, neophodno poštovanje obrazaca i pravila koji su se kroz iskustvo pokazali proverenim u industriji zabave. Koristi se uglavnom živim i mrtvim primerima iz nemačkog govornog područja, ali ne zaboravlja da su najvažniji postulati kako se to radi, nastali u kolevkama lakih i teških nota, Americi i Britaniji.

"Prolivanje vrele krvi" tokom "seksa i snova u ruševinama", lajtmotiva preuzetog iz indie hita grupe Die Sterne, autorski duo opisuje u šest lekcija: Osobine, Neophodno, Profesionalci, Sistemi, Kanali i O budućnosti.

Veoma se koncizno priča o karizmi, prepoznatljivosti, čak i kad su u pitanju i estetski i fizički hendikepi (Eminem, Andrea Bocelli), originalnosti i upornosti, naročito posle padova sa velike visine (Madonna i neuspeh albuma Erotica, Mariah Carey i Britney Spears sa sličnim iskustvima).

Nezaobilazni Bill Drummond (KLF), spominje se kao jedan od signifikantnih primera stvaranja velikih i nezaboravnih slika u kanonu, recimo dok prolaznicima pre nastupa čisti cipele. Nešto slično smo nedavno videli na TVu. Papa Franjo pere noge bolesnicima i zatvorenicima. O tome, koliko je generalno značajna pojava Rammsteina, moglo bi se duže raspravljati. Ipak, zanimljiva je epizoda u kojoj na samom početku karijere peku zanat posmatrajući minorne kantri pevače po zabitima Amerike. Naročito scena u kojo kauboj sa gitarom i iza mikrofona, prosipa sa pozornice seno i slamu po nezainteresovanim gostima.  

Robbie Williams manevriše između dve krajnosti: tokom nastupa na turnejama i promotivnim večerima i naslovnih stranica koje krase ekscesivne fotografije s njegovim likom. I jedno i drugo je iluzija koju zvezda i fanovi sprovode u realnost pod svetlima reflektora.  

  

Cro

U mašineriji koja se nenadano, ali zasluženo zatekla u kreativnoj i ekonomskoj krizi, veliku ulogu i dalje igraju menadžeri bendova, producenti, A&R's, marketing specijalisti i promoteri. Granice između indie i mejdžor lejblova, zahvaljujući međusobnoj razmeni (krađi) ideja, a i nekadašnjim buntovnicima, danas u ulozi distributera i njihovom sve većem uplivu, smanjuju se i nejasnije su nego ikada.

Muzičke kuće pokušavaju da, iako u tom procesu nimalo ne učestvuju, ugovorima iznude delove novca od prodaje rekvizita i ulaznica za koncerte. S druge strane, neki dovitljiviji izvođači (Radiohead, NIN, Bowie), uz pomoć advokata i savetnika, sami se staraju o reklami preko socijalnih medija, prodaji i izdavaštvu preko internet portala i virtuelnih firmi. Tako je Amanda Palmer preko Kickstartera umesto prvobitnih 100.000 dolara, za snimanje albuma u vlastitoj režiji, skupila od svojih fanova skoro 12 puta veću sumu.

Mejnstrim i andergraund otvaraju istovremeno nove mogućnosti i nedoumice. Od univerzitetskih katedri za pop, preko novih medija i Creative Commons licenci, pa sve do povratka starim i proverenim kanalima i tradicionalnim formatima (vinil, reklame na TVu).

Pop - kao format, izrastao je iz singlova. Preko albuma, pa kompilacija i sporednih uloga koje je doživeo u video klipovima, reklamama i filmovima, potpunog gubitka identiteta u eri techna, na neki način, prešao je pun krug pojavom softverskog džuboksa: Spotifyja i sličnih platformi. U svom tom izobilju i ponudi, danas su više nego ikad vazni: savet (kratka recenzija), momenat i inspiracija. A to retko kad potraje duže od tri minute. U popu!  

Bill Fay

Ono što prilično zbunjuje je da je ova knjiga, iako u knjižarama tek dva meseca i vredna čitanja, na neki način već prilično prevaziđena.

Pedesetogodišnji Renner i dvadesetsedmogodišnja Wächter, verovatno će u svom sledećem literarnom poduhvatu morati da potraže pomoć tinejdžera. Njih su ovaj put potpuno izostavili. 

Januar, 2014