Melvinse slušam skoro onoliko dugo koliko postoje, ali mi je tek sinoć pošlo za rukom da uočim i njihovu, kao recimo i kod Mike Pattona/Zorna - Klezmer komponentu. Jesu zabavljači koji iz nekog unutrašnjeg poriva, sa dva bubnjara, izvlače dugotrajnim i mukotrpnim usviravanjem maksimum iz instrumenata i njih samih. Neko mi reče usput da su prilično dobrostojeći - njihova stvar. A druge strane - na bini to izgleda kao da to svako može i svako zna. Eto šta ti je umjetnost.
Novi materijal sa onim staro-swanovskim taktom, kao u davna vremena u Egiptu, kaže da ni dalje nismo slobodni ni mi ni oni ni bilo ko drugi. I da je rad jedina sloboda.
Šarena publika, majice DRI, Nirvana, Sabbath, Doors, QOTSA, pa neka u suknji na volane, Buzzo u tokama crnogorskim ko Hendrix mijenja teme i rifove.
Toliko su veliki da nema čega da se plaše osim njih samih.
Došli malo u Evropu, zemlju predaka. Putujuća ekipa. Bilo i "naše raje". Ko i ja nekada u njihovo vrijeme. Ne h. da prostiš živu silu. Moje ovo, moje ono, moja ovo ... Našee... Nemere .. br(ij)e.
Dođi da ti pokažem ko je prava ... Mrškrčna... Izvini, ne mogu da ih gledam trenutno, nikoga, obožavam samoću i arhitekturu. Znaju sve, samo ne ono što se mora - budi ponekad čovjek.
No comments:
Post a Comment