Istorija kosti – John Lurie
Random House – 2021
Muziku Johna Lurieja i njegovog sastava The Lounge Lizards teško je žanrovski svrstati. Možda, najbolje je poslužiti se opisom iz pera legendarnog kritičara Lestera Bangsa: „Istraživanje nove teritorije koja leži negde zapadno od Charlesa Mingusa i istočno od Bernarda Hermanna“. Dakle jedan slikoviti džezirani saundtrek s buntovničkim kolektivnim stavom, kreiran u Njujorku između 78e i 98e godine prošloga veka.
To je ujedno i glavna tema memoara lidera ove formacije, Lurija, koji se ujedno, uspešno oprobao i kao glumac glavnih i sporednih uloga u filmovima Jarmusha, Scorsezeja, Wendersa, Davida Lyncha, Roberta Benignija. O detinjstvu, odrastanju, maloletničkoj delikvenciji, lakim i teškim porocima, ljubavima i prijateljstvima, slikarstvu, dakako, da ima dosta reči, ponekad i razglabanja. Autor je prilično pošten prema publici, nepoštedan prema samom sebi. Razotkriva najtamnije strane svoje kompleksne ličnosti, pa i kvari auru kojom je okružen njegov, ne tako veliki, ali snažan opus.
Lično, sećam se kako sam prvo, uz radio, pa i vinile i kompakt diskove, svoje adolescentske i odrasle dane proveo družeći se zvucima Lizardsa, Defunkta, Ulmera; na nivou incidenta je i poseta trima uzastopnim, polupraznim, bioskopskim projekcijama filma: „Pod udarom zakona“, gde se zatvorenici Lurie, Tom Waits i Benigni, uz nezaboravne dijaloge, u begu, probijaju močvarama Luizijane.
Knjiga, verovatno je posvećena generaciji današnjih 40, 50 i 60ogodišnjaka, mada i mlađi mogu da nađu nešto za sebe. Naročito u opisima dekadentne scene i zabava Njujorka gde se između ostalih pojavljuju Warhol, Madonna, Basquiat i mnogi drugi. Jean Michel Basquiat, rano preminuli umetnik, spavao je u trenucima oskudice i anonimnosti na podu Luriejevog apartmana, zajedno su slikali, detaljni su i tužni opisi poslednjih susreta i same sahrane na kojoj je pristup bio dozvoljen samo velikim likovima iz tog surovog, hm, biznisa.
Lurie je odrastao u Masačusetsu, na jugoistoku Sjedinjenih Američkih Država. Potiče iz mešane katoličko jevrejske porodice, majka mu je bila rođena Velšanka, da i to pomenemo, lečeni alkoholičar. Bez oca, ostao je rano, u adolescentskim danima. Mlađi brat, Evan, bio je pijanista i orguljaš u zajedničkom bendu, jedina osoba čije je muzičke preporuke ozbiljno i redovno prihvatao.
Alt i sopransaksofon, bili su jedine stvari koje su ga ozbiljno zanimale u mladosti. Živeo je od socijalne pomoći, praktično na ulici, družio se sa obojenim klincima, migrantima, bavio sitnim kriminalom, policija ga je danonoćno pratila.
U Njujorku, družio se sa raznoraznim svetom, nije baš potpuno jasno kako je uspevao da se materijalno održi. Zna se kako je tamo. Može se pretpostaviti da je postojala izvesna solidarnost u krugovima u koje je postepeno ulazio. Snimao je i režirao amaterske filmove („Čovek u orbiti“). Za njih tvrdi i da nisu bili tako loši, iako improvizacije i s minimalnim budžetima.
Prvi koncert The Lounge Lizardsa desio se 4. juna 1979 godine, nije tačno rečeno na kojoj lokaciji u Njujorku. Tu upoznaje atraktivnu i energetičnu Leisu koja ga vodi u Mudd Club i Studio 54. Brian Eno i David Bryrne, između ostalih, bili su ludi za njenom pojavom. Navlači ga na teške narkotike i s povremenim prekidima, bori se decenijama sa zavisnošću. Ne može se reći da su opisi tih agonija naročito efektni i potrebni. Zaprepašćuje činjenica koliko se dan danas uspeva da priseti mnogih detalja iz tih dana. Jer kad bežiš od stvarnosti koja te okružuje, dospevaš u neko drugo stanje svesti, kako možeš da zapažaš i pamtiš šta se desilo?
Debitantski album The Lounge Lizards za EG, pun je pogodak, nastupi su rasprodati, kreću i međunarodne turneje. Međutim, Lurie, bori se i sa hroničnom besparicom, tako da, više iz nužde, nego iz želje, pa i spontano, kreće glumačkim stopama. Fotogeničan, sa svojom visinom od 185 i vitkom figurom, pa i karakterističnom bojom glasa, prvo kreće da glumi samog sebe, u filmovima Jarmusha, pa kod Wima Wendersa. U jednom trenutku u nebesa ga diže i režiser Werner Herzog kao najboljeg „prirodnog“ glumca. Jedan novinar tvrdi na konferenciji za štampu da ga kao dobrog muzičara cene svi glumci i kao dobrog glumca cene svi muzičari, što je, morate priznati, izuzetno priznanje.
„Čudnije od raja“ i „Pariz Teksas“ osvajaju velike filmske nagrade u Kanu. Postaje zvezda autorskog filma. Manje i veće veze s devojkama, odvlače ga od muzike i posla. Ime Liz zabeleženo je među najvećim ljubavima, čini se da je Lurie nije tako lako prežalio ni dan danas.
Nema puno priče o snimanju „Pod udarom zakona“. Za razliku od Benignija, Tom Waits Louriju mnogo manje prija, čak štaviše, jedna Waitsova pogrešna reč: „Nigger“, zauvek hladi vezu između ova dva muzičara. Njihovi putevi se ipak ukrštaju, tako da čak u jednom telefonskom razgovoru Waits Luriju saopštava da dele zajedničkog „stalkera“. Veoma ubedljiva epizoda u kojoj lažni doktor ubeđuje Lurija kako je Waits propao otkako se oženio i glumi... Bukowskog.
U Japani Lizardsi 1986 snimaju živi album „Big Heart“. Menjaju se postave sa izuzetnim muzičarima među kojima se izdvajaju Arto Lindsay, Marc Ribot, Anton Fier, Curtis Fawlkes. Sve zvučna imena.
Lurie istražuje egzotične ritmove i zvukove, mešaju se tu Karibi sa Saharom, bluz sa neočekivanim komičnim pauzama. Tvrdi da publika zna za postojanje tih viceva, ali da se često na pogrešnim mestima smeje. Sam, oduševljen je Nusrat Fateh Ali Khanom i često koristi neke slične detalje za svoje solističke izlete pod vlastitim imenom i kao Marvin Pontiac.
„Istorija kosti“ nije velika literatura, pre dokument kojim se opisuje stvaralački proces i okruženje iz koga su nastala neka dela i poduhvati. Ophrvan porocima i bolestima, Lurie, uspeva da smogne dovoljno snage da ponovo ukaže na neke klasične greške struke, rasvetli put saznanja svojim poštovaocima, možda i pomogne nekome na početku karijere. Prava je šteta što ga danas tako retko susrećemo i ako ne zbog ničega drugog, vredi investirati malo slobodnog vremena u čitanje ove knjige.
I za kraj. Coltrane jeste ogromno i nezamenljivo ime istorije saksofona, Lurijeva inspiracija i uzor. Postoje ipak istorije i pre i posle Coltranea, da ne kažemo i pre i posle Lurieja. Opet, čitajte i slušajte Lurieja. Posvetite pažnju vlasniku jedne intimne, ali svake pohvale vredne „istorije kosti“.
No comments:
Post a Comment