Season of the Witch, The Book of Goth - Cathi Unsworth
Nine eight books - 2023
Nekako imam potpuno drugačiju sliku o "gotičarima" u glavi, od ove prezentovane u "Sezoni veštica". Srednjovekovni autfit, korzeti, Vampirela frizure, u crno obojena kosa, crne nijanse svega, pa onda baršunasti motivi, to stoji i dalje i/ali, uglavnom, iznošene Corvus Corax i Deine Lakaien majice, Mange, stare i nove video igre, arkade, pa nešto kasnije - Molchat Doma i Lebanon Hannover fan pitovi, nova su poetika XXI veka sa relativno malo dodirnih tačaka sa 80im. Bliska srodnost sa obožavaocima "indastrijala", emo i EDMa uoči se pukim posmatranjem. Baš to. "Goth" je visoko erotizovani i stilizovani pokret mladih generacija onih 80ih, ali mnogo drugačije izgleda u ovim 20im. Upravo pišem o jednoj izuzetno - retro - temi nekad, temi koja danas kroji jednu od verovatnih budućnosti sveta koji nas okružuje.
Knjiga o kojoj ovde pišem bavi se: drugim starim i prastarim knjigama, filmovima sa VHS kaseta, politikom - Thatcherkom na jednoj, Raeganom na drugoj strani, fudbalom i fudbalskim tragedijama i na samom kraju - nit koja sve to povezuje - mračna muzika 80ih. "Goth".
Autorka Cathi Unsworth, poznata je još sa stranica generacija koje su čitale nedeljnike Melody Maler, Sounds. U međuvremenu počela je da piše krimi romane. Ovo joj je prvo delo bibliografsko-esejističkog karaktera. Za sebe kaže da je "gotičarka" iz ubeđenja.
Ukratko, bendovi Siouxsie and the Banshees, The Cure, Joy Division, Sisters of Mercy, Bauhaus, Theatre of Hate i mnogi drugi iz njihove generacije, sklopili su jednu distopijsku zvučnu sliku sveta koju možemo da uočimo i proučavamo u pisanim delima Kafke, E. A. Poa, Ballarda, Baudelairea, Mary Shelley, Emily Bronte... Gospođa Unsworth, u svom živopisnom stilu, trudi se da svakome od njih pokloni bar koju stranicu teksta i uđe dublje u genezu i poreklo ovoga pop kulturnog stila i fenomena.
S podjednakom strašću piše o filmovima B. produkcije, Russu Mayeru, Vampireli, Edu Woodu, kao i o "Nebu nad Berlinom" čiji režiser Wim Wenders kaže da ne može da zamisli taj grad bez Australijanca s britanskom adresom Nicka Cavea i njegovih Birthday Party i Bad Seedsa. On je i jedan od epizodnih junaka tog remek-dela po motivima priča Petera Handkea.
Još iz osnovne škole znamo da je gotski rani, srednji i kasni stil trajao od XII do XV veka i vladao arhitekturom i umetnošću toga perioda. Savremeni "gotičari", uzimaju od svakoga nešto pomalo. I od klasičara i od baroka i od postmodernista i ko zna koga sve ne. Allarounderi.
Unsworth je stvarno uložila ogroman trud. Dovoljno je samo pogledati ogromnu zahvalnicu na kraju ovog dela gde je stvarno "whoiswho" svetske pop i rock kritike. Nije joj bilo mrsko, osim po sećanjima, listati i kopati po starim muzičkim, umetničkim i modnim časopisima. Nedostaju ilustracije, ali jezik je sam po sebi upečatljiv i živopisan.
Posebno mi je drago što se ovde našlo mesto i za nepravedno zapostavljene bendove Cardiacs i Savages. Mnogo je likova poput pevača i poštovaoca opusa Brela, Greko i Kosime, Marca Almonda. Oni su možda marginalno zakačili "gotski" žanr i mnogi drugi ih stilski svojataju kao npr. šansone, post punk i šta sve ne i šta sve da. Smem da se usudim da prosudim da je ova knjiga daleko šira od onoga što nam njen naslov nudi. Pa i da je sam naslov kompromis i marketinški trik.
S druge strane, nešto mora da se učini, da se ovaj deficit klasifikacija u savremenom popu prevaziđe i razvoj ubrza i kontroliše. Iz nužde, ne iz diktata. Kako je lepo da i u tome možemo da dođemo do dobrog i kvalitetnog. Da se ne gubimo u prevelikoj i nesagledivoj ponudi kojom smo okruženi.
Kao što je neko rekao za pojma nemam šta, ne postoje dobro i zlo, nego samo red i haos. Unsworthova "Sezona veštica", odlično žonglira u haosu i gužvi i uvodi malo reda i opušta dok je čitamo. Nadam se da će ovo da se dopadne novim generacijama. Meni lično, skoro sve što sam pročitao, odavno poznato je. Lepo je podsetiti se. Još lepše saznati i nešto novo.
(Napisano na mobilnom uređaju. Mnogo grešaka. Who Cares? 😉)
Rise and Kill First/The
Secred History of Israel s Targeted Assassinations – Ronen Bergman
John Murray – 2018/2019
Blago rečeno, sukobe na Bliskom istoku, teško je razumeti
i opisati. Ako smo malo oštriji u prosuđivanju, ni kraj ni početak toga
bizarnog, krvavog, brutalnog, tinjajućeg rata između Palestinaca i Izraelaca, ne naziru se ni osete
bez obzira koliko pažljivo analiziramo tamošnje prilike i neprilike.
Knjigu izraelskog publiciste i stručnjaka za pitanja
špijunaže i politike na unutrašnjem i spoljnom planu, Ronena Bergmana, teško je
prosuditi, ako vam to kao i meni, nije struka. A. Pretpostavljam čak i ako vam je to struka i vezano za vaše
zanimanje. Zamišljena kao obimna dokumentacija sukoba između Jevreja i
Palenstinaca i susjednih naroda u tančine opisuje poimenice i po datumima sve
važnije događaje iz istorije tog užarenog regiona.
Klasične i neizostavne metode koje poznajemo iz
špijunskih romana i filmova, ovde ne izostaju. Prerušavanje, oponašanje
neprijatelja, rukovanje eksplozivnim sredstvima, praćenje i prisluškivanje i
čitava lepeza i dijapazon takozvanog „huminta“, kraljevske discipline ovde su
do najsitnijih detalja izneseni na sud javnosti i čitalaštva. Mnoge ličnosti iz
javnog i političkog života dva suprostavljena naroda, kao npr. tragično
stradali vojnik i premijer Jitzak Rabin i vođa PLOa Jassir Arafat, pojavljuju
se u sporednim i glavnim ulogama i na dosta ključnih mesta u „Ustani i ubij prvi“.
Stiče se utisak da se ciljanim ubistvima, bez obzira
koliko je to nekad očajnički potez vladajuće strane, ne može uvek odgovoriti na
terorizam i gerilski način ratovanja. Često su ciljevi vodeće strukture
suprotne strane. Ali odsecanje jedne vodeće glave, koje se na jednom mestu u
knjizi i bukvalno sprovodi, doprinosi tome da izrastu druge tri i novih pet i da se sukob
proširuje na širi teren.
Brojne civilne i vojne žrtve otežavaju proces pregovora.
Žal za izgubljenom decom, očevima, majkama, rodbinom i prijateljima, pa i nekim
skoro potpuno nepoznatim, ali nekako dragim osobama neizmeran je. Osveta, ma koliko
često se susrećemo s njom u brojnim religijskim i drugim delima, produbljuje
podeljenost i sukob i ne doprinosi rešenju ovog milenijumskog problema. Šta da se radi kada nemaš gde drugo i kad se boriš za goli život i opstanak?
Delo se više bavi razvojem i putevima kojima se kreću tri
i i više obaveštajnih agencija države Izrael. Navode se kriptična imena
pojedinih vodova kao što su „ptice“, „kolosi“, „bajoneti“ i sl. Koliko je
autoru bilo dozvoljeno da istražuje po tajnim dosijeima više država i da to
iznosi u javnost? To je veliko pitanje i nepoznanica. Mnoga imena stradalih poznata su iz
štampe. Nešto je nema sumnje, ostalo prikriveno i u magli. Tekst je gust i zbunjujući.
Taktika Izraelaca da protivnici Izraela bez obzira da li
se radi o bivšim pripadnicima nacističkog režima, palestinskim atentatorima ili
višim faktorima sistema neke od neprijateljski raspoloženih država, ne osećaju
sigurno ni na jednoj tački zemaljske kugle, donela je veliko poštovanje i
reputaciju njihovim organizacijama. Ali bilo je i jako mnogo grešaka i loših
poteza i toga ne manjka i autor se prilično duboko pozabavio tom stranom
obaveštajnog posla. I upravo u tom iskustvu je snaga ove veličinom male, a značajem velike države sveta.
Na jednom mestu dva agenta pričaju o broju zatvorenika
koji su stradali u izraelskim zatvorima. O tome kako se zločincima danonoćno
puštala muzika u ćelijama bez mogućnosti da zaspu. Koristile razne metode
izvlačenja informacija u ne tako davnoj prošlosti. Palestinci i njihove brojne organizacije i frakcije
bili su svesni da u svojim redovima imaju i izraelske doušnike, naročito na tlu
Evrope. Akcije su pripremane selektivno, u smislu da su pojedina odelenja
delovala apsolutno autonomno i da mnogi nisu znali do poslednjeg trenutka šta
je cilj i kada nešto mora da se desi. Slično je i na drugoj strani. Jedni uče od drugih.
Sve u svemu, jako mnogo podataka i opširno iznošenje
činjenica, pa ko se i kako snađe? Impresivni taktički uspeh i katastrofalne strategijske greške dovele
su verovatno i do ovoga šta se dešava poslednjih nekoliko dana i nedelja.
Namerno ne prepričavam. Samo u par uopštenih crtica
pomirujem se sa poražavajućom činjenicom da stvarnog i bar delimično pravednog rešenja za lep, pristojan
i miran život u predivnom Izraelu i/ili predivnoj Palestini i kako već volite
da zovete ove predele (Svetoj zemlji!), trenutno nema i što je jako poražavajuće, neće biti u skoroj
budućnosti. A. Nadam se da nisam u pravu. Zanimljiva knjiga. Sve je jasno i ništa
nije jasno. Polemika će još dugo da bude i još dugo će da traju. Nevinih žrtava
na sve strane. Nemojte svojim sudom da povredite i uvredite nekoga ko u ovom
trenutku jako pati.
Ljudsko rasuđivanje čudna je stvar. Dva psihijatra, po
nekim statistikama, u 50% slučajeva definišu različite dijagnoze. Cifre su i u
nekim drugim oblastima ljudskog života i delovanja često poražavajuće. Čitavi
timovi, naučnika, delioca pravde, stručnjaka svih mogućih profila, sastaju se
godinama s ciljem da bar deo svoga posla standardizuju i učine manje osetljivim
na greške i spoljnje i unutrašnje faktore. A faktora koji prozrokuju takozvani
šum oko stvarne informacije, često, nebrojano je mnogo. Počevši od dana u
nedelji, vremenskih neprilika i prilika, pa sve do ličnih problema, aspiracija
i senzibiliteta.
Dobitnik Nobelove nagrade, Danijel Kaneman, u jednom od
svojih prošlih dela, bavio se istraživanjima oko brzog i sporog razmišljanja i
konotaciju u svakodnevnom životu. Novo delo ide korak dalje. Potraga za
singularnim odlučivanjem i definisanje i otklanjanje faktora koji pri tom
smetaju.
Današnji sistemi odlučivanja, oslanjaju se dobrim delom
na statističke metode i procene, merenja, analize. Činjenica je da što je više osoba
koje donose odluke, sve postaje difuznije i vreme protiče inetnzivnije i odluke
su sve kontradiktornije i upitnije.
Pristrasnost je nemoguće eliminisati. Ona dolazi iz same
ljudske prirode. Zato definisanje opših obrazaca sa pravilima i crticama koje
moraju da se slijede, iako zadire u oblast ljudske individualnosti i neopozivih
sloboda, mora da se bar u nekim sferam života uvede. Higijena odlučivanja stvarno
je veliki balast za mnoge koji moraju da se bave tom temom. Stoga, jasno je da
i mi koji donostimo svakodnevne odluke na ličnom planu i oni koji to rade u ima
nas i u ime drugih u velikom sistemima, organizacijama i državama, moramo da
budemo svjesni koliko je to važno za lično i kolektivno dobro.
Sve mora, ne baš preterano ažurno, ali dovoljno
pregledno, da se ažurira i protokoliše. Greške, šumovi, neizbežni su, ali
moramo da se naviknemo na njih, da ih prihvarimo kao takve i da budemo manje
senzibilni zbog toga što ih primećujemo i što nas lično pogađaju.
Autori od grupnog gađanja vojnika u metu, stvaraju nauku
i rezultate ispitivanja primenjuju na razne druge sfere života i stvaralaštva.
Šum mora da se razloži na svoje sastavne faktore da bi ga lakše uočili,
otklonili i preduhitrili. Um mora da radi i funkcioniše.
Subjektivno odlučivanje na primeru zapošljavanja radnika
može da donese do niza pogrešnih koraka neke firme. S druge strane, mi sami
moramo da budemo u stanju da dokažemo suprotno i da dokažemo da su naši
poslodavci bili u pravu kad su nas zaposlili.
Ako pristupimo problemu objektivno i sa više strana i iz
više perspektiva, uz poštovanje zadatog vremena i zadataka, možemo vrlo lako da
postanemo, ako ne efikasniji ono korisniji.
Moramo ipak da se pomirimo s tim da sposobnost predviđanja
varira od osobe do osobe i da je usko povezana s kvalifikacijama i iskustvom.
Zanimljiva knjiga, koja postavlja više pitanja, nego što
nudi rešenja. Pa ko voli, neka izvoli.
