Zlatna beležnica - Doris Lesing

Agora  (2010/1962)

"Dve žene se poljubiše i rastadoše."

Starenje. Roman, podeljen na pet celina. Crna, crvena, žuta i plava beležnica. Skelet ili okvir, "Slobodne žene". Zlatna beležnica. I glavna junakinja: Ana Vulf.

   

Doris Lesing opisuje "intelektualnu i moralnu klimu" jedne epohe. Sredina XX veka iz ženske perspektive. Levičarske, komunističke, komunističke-razočarane perspektive. Engleska = Velika Britanija. "Sistem", ipak, kao i danas, "identičan od Urala do Jugoslavije, od Minesote do Mančestera".

Ikonika

Nedostaje spektakl. To dolazi tek kasnije, sa Guyom Debordom. Posle ove knjige. Dugi, žensko-muški dijalozi. Nadmudrivanje. Gerhard Schröder tvrdi u knjizi: "Jasne reči" (2014) da se levica bori za novi i bolji svet, a desnica da očuva mir između klanova. Po Doris, slobodno tumačenje, levica se bori za slobodan i besplatan seks, a desnica da "Tom i Dik i Hari... spavaju sa nekom od ženinih prijateljica... pored toliko drugih." Sve u okviru kraljevske porodice.

Buchanan & Goodman

"...kako da se postavimo prema ovim događajima, Jugoslaviji..."? Da li da nam pošalju novoga Tita ili novoga Dražu? Ili i jednoga i drugoga, istovremeno.

Doris čita novine. Doris lomi klišee. Nestrpljiva je. "Spustio je ruku i počeo da se nadražuje." Doris zna da će muškarci, " od Urala do Jugoslavije, od Minesote do Mančestera", uvek da ostanu isti.

Ital

Doris ulazi u svoje junake, ulazi u svoj roman. Izlazi iz sebe. Muči se s romanom, junacima. Muči se sa samom sobom. "Nikad u životu nije bila toliko besna" (str. 483). I bolesna. I usamljena. "Ako sam se vratila na pastiše, vreme je da završim." (str. 501) Pomerena stvarnost.

"Nema me đavo odnese ako mogu da shvatim kako muškarac može imati zdrav odnos prema seksu, a da istovremeno ne može da govori ni o čemu, osim o sisićima, o trpanju i nabijanju i tako dalje. Nije ni čudo što svi Amerikanci imaju problema sa seksualnim životom."

Doris je antifeministkinja i feministkinja istovremeno. Muško-žensko. "Hvala Bogu da je tako" (str. 609).

Septembar, 2014

Kako funkcioniše muzika - David Byrne

How Music Works

Canongate  (2012)

"Some records (...most Oasis albums and Californification by the RHCP) were made so artificially loud that through the music seemed amazing on the first listen (it was louder, and more consistently louder, than anything else)" (strana 123)

Posle prepiske sa piscem Dave Eggersom, Byrne se odlučio da napiše nešto što neće da bude "aging rocker bio". I tako pisanje i muzika preživljavaju zajedničke trenutke.

Slažem se s onim što powerty tvrdi: "oduvek sam više voleo da čitam o muzici nego da je slušam". Pa i kad je u pitanju David Byrne, ko-autor masterpisa: "My Life in the Bush of Ghosts" iz 1981, zajedno sa Brianom Enoom. 

Vida Pavlović

Bez neke pre-terano-pre-ozbiljne namere. Da se jeftino okupa u memoarističkom moru sećanja, recimo. Byrne istovremeno roni kroz naučne i literarne opuse Josepha Campbella, Alana Lomaxa, Alexa Rossa, Johna Cagea, Dana Levitina, Olivera Sacksa i više od 40 godina vlastite prakse i karijere: u vazduhu i na točkovima. Turnejama, snimanjima, promocijama, kolaboracijama, naime. Ocean of sound, naime.  

Kad je prvi put svirao sa svojim Talking Headsima u Nashvilleu, bili su najavljeni: "Punk rock comes to Nashville! For the first, and probably the last time!" U knjizi se nalazi i rukom iscrtan plan legendarnog kluba CBGB. I mnogo toga drugoga.

The Meters

I da "We're all Africans". Nekako, nije važno samo to čije si koncerte u životu odgledao, nego i gde se to desilo. "Poor Susan Boyle; I can identify."

I kao što kaže, novac i budžet, najograničavajuci su faktori u performansu. Za vreme solo turneje za album Rei Momo, krajem osamdesetih, skupilo se ipak dovoljno love i za plesačice i plesače. Koreograf  Noemi smislila je par veoma jednostavnih "pravila":

"1. Improvizuj pokrete uz muziku, dok ne dođeš do fraze u osam koraka. (u plesu, fraza je kratka serija koraka koji se mogu ponavljati.)

2. Kad pronađeš frazu koja ti se dopada, loop (ponavljaj) je.

3. Ako vidiš kod nekoga jaču frazu, iskopiraj je.

4. Kada svako ponavlja istu frazu, zadatak je gotov."

Neke od tvrdnji, u međuvremenu su postale postulati od kojih se veoma retko odstupa. Analogna i digitalna tehnologija oblikuju muziku, koja je po svoj prilici, danas postala konkretnija i ekstremnija nego ikada. Ali opet ne ekstremnija nego što će sutra da bude. (Tako je!)

Talking Heads, u mobilnom studiju "Record Plant Remote", snimili su neke od najboljih pesama: "Life During Wartime" i "Dancing for Money". 

Talking Heads

Za neki pop i dalje je važno poreklo i to odakle dolazi. New Orleans funk Metersa, nosi u sebi neizbrisive klice Kube, Haitija i izbegličke tuge. Brazilac Tom Ze u "Something Ain't Right" kombinuje groove sa ijexa ritmovima koje na zvonima i praporcima izvode face iz Candomblea, Afro regiona njegove otadžbine.

Ko pročita knjigu, naići će i na pregled raznih biznis modela za produkciju i plasman muzike. Licenciranje, promocija i sl. I mnogo toga drugoga. Konkretna muzika. I konkretna tišina.

UNESCO rezolucija iz 1969 garantuje ljudima i pravo na tišinu. Neprekidna muzika.

Buddha Machine, mali "music player" koristi slučajne algoritme da bi u kratkim serijama generisao beskonačne i neponovljive melodije. 

Buddha Machine

Između tišine i melodije, kao i uvek, nalazi se čovek koji pokušava da odgonetne jednu od večnih misterija: "Kako funkcioniše muzika?". Šta je melodija, a šta nije?

Facit: Byrne piše onako kako svira i peva. Zanimljivo i sofistikovano. Pitchfork kaže, da u kolaboracijama i saradnjima nije probirljiv. Za: "a bug of Doritos".

I tako pisanje i muzika preživljavaju zajedničke trenutke.Bratstvo i jedinstvo u "roamingu".

   

                                                 

Septembar, 2014

Po neverovatno tankom ledu: Razgovori 1971 - 2001 - W.G. Sebald

"Auf ungeheuer dünnem Eis": Gespräche 1971 bis 2001

Fisher Taschenbuch Verlag (2011)

"Kad se spustimo/kao kroz rešeto, duh je fini pesak/koji poziva na igru" - Reiner Kunze

"To znači da su Jean Paul i Kleist raspolagali s više jezika (reči), nego mi danas"

"Čak i u mom imenu želim da ugasim fašizam i koristim inicijale: W.G. Sebald stoji za Winfried Georg Sebald. Mrzim pranemačka imena i užasna mi je pomisao, da su pre svih Jevreji, na početku veka njihovoj deci takva imena davali da bi dokazali lojalnost Nemačkoj"

Intervjui autora "baedekera" za putovanje dušama nedužnih. Reči kao klizanje po veoma "tankom ledu".

Dugogodišnji profesor novije nemačke literature u istočnoengleskom Norviču, Winfried Georg Sebald, ili kako mu je pasošu stajalo - W.G. Sebald - ostavio je iza sebe, kvantitativno skroman autorski opus. Kvalitativno, četiri knjige proze: "Vrtoglavica. Osećanja", "Raseljenici", "Prsteni Saturna" i "Austerlitz", bili su više nego dovoljni, da se pre iznenadne smrti (automobilska nesreća + infarkt) 2001, njegovo ime spominje u kontekstu kandidata za Nobelovu nagradu. Zasluženo. A znamo da je to u današnjem, politički korektnom računanju vremena, prilična retkost.

Listanje i čitanje podobno-nepodobnih-dvadeset razgovora.  Period od trideset godina. Na početku ove posthumno objavljene kolekcije, priča kreće od diskusije o delima Carla Sternheima i Karla Krausa, da bi se ubrzo posle, težište prebacilo iz naučne, u literarnu perspektivu - na stvaralački opus Sebalda. I to hronološkim redosledom. Sebald suvereno stoji iza onoga što je objavio na papiru i rekao sagovornicima. I sam način na koji se izražava, stil; konvergiraju iz intervjua u intervju; iako se partneri menjaju. I sve više, i više, izgovoreno, formom i misaono - podseća na ono što je u izvesnim i odgovarajućim trenucima zabeležio rukom.

The Caretaker

Pisao 2-3 stranice dnevno. Od četvrtka do nedelje. Po 10 časova rada. Koristeći pauzu u radu na univerzitetu.

Već iz samih, precizno intoniranih podnaslova, naziru se niti koje se motaju i obmotavaju oko misli i motiva čoveka koji je veći deo života i karijere proveo na britanskom ostrvu. Dobrovoljno stranstvovanje. Fizičko i neprekidno udaljavanje od subjekta: identiteta, u jednom trenutku i posle dugo vremena, prebacuje ga (udaljavanje) u sami centar. Subjekta: identitet.

U i na delu, melanholičan, dokumentaristički, istrajan, precizan i mračan, u direktnom ophođenju prijatan i otvoren, Sebald nehotice gradi kult i misteriju oko svoje skromne ličnosti. Piše - zbog "slave i novca". Bori se uzaludno. Protiv epiteta koji su mu nadenuli Amerikanci i Englezi: "dobri Nemac".

Ne štedi se u oštrini s kojom se obračunava sa vlastitom prošlošću (rođen 1944) i prošlošću svojih sunarodnika - "prošlošću koja se trajno potiskuje". Državom u čije temelje su ugrađeni milioni ljudskih leševa. Državom iskompleksiranom zato što je u prošlosti imala svega nekoliko kolonija. Očajem zbog posleratne sociološke "homogenosti" stanovništva, OČIGLEDNO dostignutom, nacionalsocijalističkom ideološkom ZASLEPLJENOŠĆU. 

Mark Knopfler 

U svojim rukotvorinama, poput Thomasa Bernharda, koristi "periskopsku perspektivu" naspram vlastite autobiografije, odaje poštu Kafki, Robertu Walseru, Jean-u Ameryju... citira, deklamuje, fotografiše kamerom, rečima, dokumentuje i (nekad više, nekad manje, nekad i uglavnom - nikako) izmišlja.   

U trajnom "strahu od melodramatičnog", konstantno meri "težinu življenja", prekriven "ogromnom mrežom satkanom od bola" i konstatuje da "realizam ipak nije dovoljan".Ponekad. U proputovanju. I u mestu.

Komično i u očajanju. Svet ostaje zabeležen u reči i fotografiji. Na internetu. Hartiji i ekranu. Pisci često vide i dalje i bolje od naučnika i političara. 

Primer: Peter Handke. 

Problem: niko ga ne razume.Ni oni što ga vole, ni oni što ga preziru. A tek oni koji nikad nisu čuli za njega.

Sebald je poklekao pod vlastitom snagom i težinom. Sudario se sa granicama ovozemaljskog. I postao nehotice: velikan jedne epohe.

                                                 

Septembar, 2014