Ivan Ivačković - Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika

Laguna (2013)

"Ako je to rešenje/promeniću bravu na vratima/ako je to rešenje/oteraću te inatima
Al' ne znam kako /da te iz srca izbrišem/kad pomenu ti ime uzdišem
Ko duh iz lampe se pojaviš/al' nikad želju mi ne ispuniš/da iz mog srca ispariš

...

reci da je kraj/al' nesvesno/padam ti u zagrljaj" - Duh iz lampe/Jana

Istoriju muzike sa prostora bivše zajedničke države, mogla su da ispišu i imena: Padot na Vizantija, Doktor Spira i ljudska bića, White Rabbit Band, Sexa, Rokeri s Moravu, Trobecove krušne peći, Borghesia ili Bora Spuzić Kvaka. Bila bi daleko zanimljivija. Iako bi to danas retko ko hteo/mogao/voleo da kupi/čita/prizna? Ova knjiga uspešan je kompromis između komercijalnog, konvencionalnog i njihovih antonima. I po ko zna koji put, pitamo se, da li je i onda, 90 "i neke", kompromis bio moguć?

Treća knjiga novinara Ivana Ivackovica, hrabar je i mudar potez. Duh je napustio lampu. Na osnovu pročitanog, teško je proceniti da li je (danas) autora bolje oslovljavati sa "gospodine" ili "druže"? Ta (hrabra i mudra) perspektiva doprinosi izoštravanju slike i panoptikuma, zbog kojih je i posle dve decenije od raspada SFRJ jako teško nepristrasno pristupiti ovoj materiji, a ne nositi emitivni naboj i to samo zbog porekla sa ovog "trusnog područja". Pera, mača i tastature, latili su se i mnogi stranci, ali sa katastrofalnim rezultatima.

Slovenske antiteze u analizama karijera Vice Vukova, Bore Đorđevica i Prljavog kazališta, iako prividno zaokružene završnim rečima i pledojeima, ostaju nerešene. Moralna odluka je prepuštena publici, tj. publikama. Smehotresna je epizoda o ljubavi Dine Merlina prema partizankama i žalu što uniformisane cure "više ne prolaze našom ulicom". Kao što znamo, Dinu se želja konačno ispunula. Danas je Baščaršija puna partizanki. I kad je u pitanju politička korektnost, nešto što ne bi postojalo u definiciji popa, kad bi definicija popa postojala, zamka je u koju Ivačkovic, bar prividno, ne upada.

Koristeći izjavu Šabana Bajramovića: "Više volim da sam Ciganin nego Rom...", ovo prvo: "Cigan" konzekventno preovladava u celom tekstu kad se spominju "Romi" i romska kultura. Pravoverno, kao što to stoji i u imenu pratećeg benda Jimija Hendrixa: Band of Gypsys ili naslovu Bregovićevog albuma "Šampanjac za Cigane". 

Jana - Duh iz lampe

Ivačković je najnadahnutiji kad elaborira o Lepoj Lukić i Branimiru Štuliću. Prvom zbog inspirativne karijere, hitova i biografije, drugim zbog opsednutosti Beatlesima, hitova, odličnim ljubavnim i političkim tekstovima. Lider Azre je posle albuma "Kad fazani lete" izgubio brojnu publiku, ali učvrstio lični integritet, distancirajući se od kritike i oreola prolaznih zvezda. Tako da se sa ove vremenske udaljenosti čini da je jedini zasluženo ostao na pijedestalu koji je svojeručno i s puno muke izgradio. Za svako divljenje i poštovanje je njegova odluka da ne nastupa dalje. Principijelnost koja može još retkima da se pripiše. Možda još Oliveru Dragojeviću i Mišu Kovaču i njihovom odbijanju da pevaju u Srbiji.

Indikativan podnaslov "Jugoslavija i njena muzika" podvlači da se ovo publicističko delo ne bavi ni popom, ni domaćim kantrijem, a ni rockom i turbo-folkom kao njihovim podvrstama, nego kompletnom zvučnom podlogom države koje nema više na i u pasošima. Ima je na papiru, internetu, vinilima i kasetama, buvljacima i ko zna gde sve još, ali s tim probušenim pasošem može da se putuje jedino još u sećanjima.

Overdose

Delovi izdvojeni i ispisani velikim slovima, verovatno će da budu zanimljivi publici od 11 do 33 godine. Realno, knjiga je napisana za publiku od 33 do 55 godina, a ako bi dalje išli sa klasifikacijom, za njen nastanak najzaslužniji su oni od 55 do 99 godina. Zato jer nismo slušali starije od 99 godina.

Da li vredi čitati? Vredi. Pamtiti? Možda, ali verovatno tek od sledećih izdanja. U ovom je zebeleženo da je Miladoyka Youneed makedonski bend, "Titanik" - iako objektivno najbolji u karijeri Rambo Amadeusa - "solidan...", jedan od najlepših albuma ikad - "Na svoji strani" Lačnog Franza - potpuno je izostavljen, Sarajevski Mik Džeger "doktor novoprimitivne etike na univerzitetu u Kostolcu"... Nadajmo se da će bar materijalne greške da budu ispravljene. 

Lacni Franz

Šta još da se doda? Turbo folk svoj uspeh i svoju žilavost duguje verovatno zahvaljujući takvom narodu i njegovoj "materijalnoj nadgradnji", a "duhovna baza" popa (i rocka) i pored velike Yu grupe, dolazi ipak iz inostranstva. Prvo Shadowsi, pa onda i Stonesi, čije pominjanje u knjizi prestajem da brojim od cifre trideset i tri tačke.

Šteta, Električni orgazam je mogao da postane domaći Primal Scream... Mislim da su za ovakav lom i rasulo na sceni, pomalo krivi i kritičari, kako u zemlji, tako i u ostatku slobodarskog i nesvrstanog sveta...

...kraj referata.

   

Januar, 2014

 

Tim Renner/Sarah Wächter - Wir hatten Sex in den Trümmern und träumten

Seks i snovi u ruševinama

Berlin Verlag (2013)

"Why assume you have only one soul" - Santiago Swallow (Kevin Ashton)

Najduži koncert na svetu, počeo je 05. septembra 2001 u crkvi St. Burchardija u Halberstadtu i trajaće sve do 04. septembra 2640. John Cageov Organ/ASLSP (As Slow As Possible).

Nova knjiga nekadašnjeg predsednika diskografskih kuća Universal Deutschland i Motor Music, Tima Rennera, nastala je u saradnji sa PR damom Sarahom Wächter. Bavi se, kako kaže podnaslov, "istinom o pop industriji". Renner, čovek bez formalnog obrazovanja, već četiri godine obavlja i dužnost profesora na Pop Akademiji pokrajine Baden Württemberg. Njegovo ispovedanje "istine" zavlači nas iz veoma specifičnog ugla i sa, kako se to na poslednjim stranicama ispostavlja, neskrivenim ciljem: primamljivanjem novih studenata. Agitpop publicistika.

Heino

Renner je u svojim prethodnim delima "Kinder, der Tod ist gar nicht so schlimm" (2004) i "Digital ist besser" (2011), pokušao da oslobodi decu od straha od manjka perspektive u muzičkoj industriji. Ohrabri ih da se suoče sa izazovima digitalizacije stvarnosti. Uz to, on i dalje smatra je uz talenat, netvorking i rad, neophodno poštovanje obrazaca i pravila koji su se kroz iskustvo pokazali proverenim u industriji zabave. Koristi se uglavnom živim i mrtvim primerima iz nemačkog govornog područja, ali ne zaboravlja da su najvažniji postulati kako se to radi, nastali u kolevkama lakih i teških nota, Americi i Britaniji.

"Prolivanje vrele krvi" tokom "seksa i snova u ruševinama", lajtmotiva preuzetog iz indie hita grupe Die Sterne, autorski duo opisuje u šest lekcija: Osobine, Neophodno, Profesionalci, Sistemi, Kanali i O budućnosti.

Veoma se koncizno priča o karizmi, prepoznatljivosti, čak i kad su u pitanju i estetski i fizički hendikepi (Eminem, Andrea Bocelli), originalnosti i upornosti, naročito posle padova sa velike visine (Madonna i neuspeh albuma Erotica, Mariah Carey i Britney Spears sa sličnim iskustvima).

Nezaobilazni Bill Drummond (KLF), spominje se kao jedan od signifikantnih primera stvaranja velikih i nezaboravnih slika u kanonu, recimo dok prolaznicima pre nastupa čisti cipele. Nešto slično smo nedavno videli na TVu. Papa Franjo pere noge bolesnicima i zatvorenicima. O tome, koliko je generalno značajna pojava Rammsteina, moglo bi se duže raspravljati. Ipak, zanimljiva je epizoda u kojoj na samom početku karijere peku zanat posmatrajući minorne kantri pevače po zabitima Amerike. Naročito scena u kojo kauboj sa gitarom i iza mikrofona, prosipa sa pozornice seno i slamu po nezainteresovanim gostima.  

Robbie Williams manevriše između dve krajnosti: tokom nastupa na turnejama i promotivnim večerima i naslovnih stranica koje krase ekscesivne fotografije s njegovim likom. I jedno i drugo je iluzija koju zvezda i fanovi sprovode u realnost pod svetlima reflektora.  

  

Cro

U mašineriji koja se nenadano, ali zasluženo zatekla u kreativnoj i ekonomskoj krizi, veliku ulogu i dalje igraju menadžeri bendova, producenti, A&R's, marketing specijalisti i promoteri. Granice između indie i mejdžor lejblova, zahvaljujući međusobnoj razmeni (krađi) ideja, a i nekadašnjim buntovnicima, danas u ulozi distributera i njihovom sve većem uplivu, smanjuju se i nejasnije su nego ikada.

Muzičke kuće pokušavaju da, iako u tom procesu nimalo ne učestvuju, ugovorima iznude delove novca od prodaje rekvizita i ulaznica za koncerte. S druge strane, neki dovitljiviji izvođači (Radiohead, NIN, Bowie), uz pomoć advokata i savetnika, sami se staraju o reklami preko socijalnih medija, prodaji i izdavaštvu preko internet portala i virtuelnih firmi. Tako je Amanda Palmer preko Kickstartera umesto prvobitnih 100.000 dolara, za snimanje albuma u vlastitoj režiji, skupila od svojih fanova skoro 12 puta veću sumu.

Mejnstrim i andergraund otvaraju istovremeno nove mogućnosti i nedoumice. Od univerzitetskih katedri za pop, preko novih medija i Creative Commons licenci, pa sve do povratka starim i proverenim kanalima i tradicionalnim formatima (vinil, reklame na TVu).

Pop - kao format, izrastao je iz singlova. Preko albuma, pa kompilacija i sporednih uloga koje je doživeo u video klipovima, reklamama i filmovima, potpunog gubitka identiteta u eri techna, na neki način, prešao je pun krug pojavom softverskog džuboksa: Spotifyja i sličnih platformi. U svom tom izobilju i ponudi, danas su više nego ikad vazni: savet (kratka recenzija), momenat i inspiracija. A to retko kad potraje duže od tri minute. U popu!  

Bill Fay

Ono što prilično zbunjuje je da je ova knjiga, iako u knjižarama tek dva meseca i vredna čitanja, na neki način već prilično prevaziđena.

Pedesetogodišnji Renner i dvadesetsedmogodišnja Wächter, verovatno će u svom sledećem literarnom poduhvatu morati da potraže pomoć tinejdžera. Njih su ovaj put potpuno izostavili. 

Januar, 2014

 

Peter Behrens - Der Clown mit der Trommel/Meine Jahre mit Trio - aber nicht nur

Klovn sa dobošem/Moje godine sa Triom - ali ne samo (to)

Schwarzkopf & Schwarzkopf (2013)

"Sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva"

Za u-da-da-da-raljkama.

Meg White, bubnjarka White Stripesa, lupa jako jednostavno, ali njen partner iz "Dua", Jack White, kaže da su mnogi pokušali da sednu na njeno mesto, samo im nije uspevalo da održe ritam (na isti način). Otprilike kao Moe Tucker iz Velvet Undergrounda ili da budemo još maštovitiji, kao Karl Bartos iz Kraftwerka. Slična je situacija i sa Peterom Behrensom (1947), dobošarem tria Trio iz nemačkog mesta Großenknetener u pokrajini Donjoj Saksoniji.

The Jesus Lizard Sunday You Need Love

Period od 1981 do 1986, bio je dovoljan da gitarista Trioa Kralle Krawinkel i vokalni interpretator Stephan Remmler na osnovu autorskih prava i nekoliko internacionalnih hitova zarade dovoljno maraka, odnosno evra za pristojnu penziju. Karma bubnjara Behrens,a bila je u nešto drugačijoj konstelaciji, ne samo da nije bio koautor pesama, nego se svojedobno njegov klovnovsko minimalistički pristup, kako sviranju svedenog seta udaraljki, tako i harlekinskim scenskim nastupima, nije dovoljno ozbiljno shvatao i nagrađivao. Tako da se ova hit-knjiga sećanja, napisana "u saradnji" sa Klausom Marschallom, može posmatrati kao iznuđeni pokušaj popravljanja mršavog žiro računa ove neobične i nesrećne ljudske pojave. Iz minusa u plus. Više od nule.

Silberbart

Otac američki GI meksičko-indijanskog porekla i majka Nemica, prepustili su ga još kao malo dete hraniteljskoj porodici u kojoj se učio radu i disciplini. Toplinu roditeljskog doma, kako tvrdi, nikad nije osetio na istinski način, tako da i sam oseća problem u komunikaciji sa bližnjima. Danas ga pamte po "busterkeatonski" odsutnom pogledu na nastupima. Pored diplome nastavnika fizičkog, poseduje i certifikat za klovnove stečen na šestomesečnom kursu u Italiji. Priznaje da ga je smeh ipak nekad znao da savlada, pa je tako okretao leđa publici i krio svoje zadovoljstvo posle uspešnih improvizacija svojih kolega na bini.

U potrazi za nečim novim, iskustvo člana vašarskih i svadbenih kapela, menja za nesigurnost u kraut rock formaciji Silberbart, da bi vrhunac proživeo u prvoj polovini osamdesetih sa Triom. Autističkoj art pop pojavi, koja je na krilima uspeha NDW-a (Novi Nemački Talas) doživela uspon, vrhunac i pad, kako na profesionalnom, tako i na personalnim nivoima.

Veliku pomoć u danima proboja, pružio im je legendarni producent Klaus Voormann, poznat i kao basista Lennonovog Plastic Ono Banda i ... On je posle odgledanog performansa prepoznao kreativni potencijal i posle 23 odbijenice, omogućio da dobiju ugovor kod Phonograma.

Los Paul - Trio

Behrens se ne seća faktografije i pojedinih detalja, koliko sažima utisake o turnejama, provodima, snimanjima, nastupima na TVu. Primećuje kako su zvezde drugačije u ophođenju na bini, sa novinarima i fanovima i u privatnom životu. Kao primer navodi alkoholizirane opijatske noći provedene sa Austrijancem Falcom i lutanja po minhenskim i bečkim diskotekama... Posle(dica) uspeha, i sam se po teretom frustracija navlači na inhaliranje heroinskih isparenja, "jer venu čuva samo za medicinski personal". Iz narkomanske krize ga izvlače kolege bubnjari, pokazujući ne samo poštovanje za njegov rad, nego i esnafsku kolegijalnost.

Posle Trioa, sledi singl-stvarnost-usamljenost. Do današnjih dana borba za opstanak, protiv prestanka i nestanka: filmske uloge, biro za nezaposlene, razne tezge, mjuzikl, talkshows, socijalni angažman i degažman, kafane i pop. U jednom periodu zabavlja ga da radi kao animator u cirkusu, prikraćuje vreme slepstikom, deci i odraslima koji čekaju u redu za kartu. Druži se i svira sa punkerima. Za dvoje vlastitih potomaka nikad nema vremena.

Peter Behrens

Pre nego što se tužna priča privremeno završi i okonča opisom omiljenih pesama iz karijere, na tipično nemački način Behrens svodi bilansu: "Zadovoljan sam mojim nezadovoljstvom."

Znači da ne postoji strah od budućnosti, kao kod onih koji su hronično nezadovoljni svojim zadovoljstvom.  

Decembar, 2013

 

Slavoj Žižek - Quer durchs Reale

Kroz realno u potpunosti/Razgovori sa Fabienom Tarbyjem

Passagen Verlag (2010/2012)

"Moj vlastiti projekat je uvek bio da se vratim filozofiji."

Genetski modifikovana levica. Gledano iz laičke paralakse. Po-vršni/-grešni pop prikaz.

Običan čovek (, ne filozof,) ne može ni ovaj put da se otme utisku da se kod Žizeka mnogo toga dešava u "pseudo" spektru i ispitivanju terena/izdržljivosti tokom praćenja teksta. U trenucima kad se približava(mo) opipljivijem, konkretnijem zaključku ili kad ga u ovom slučaju/delu (pot)pitanjima na tanak led "realnog" pokušava da navede filozof Fabien Tarby, dešavaju se po pravilu nagli obrti, okretanje "bezopasnijim" temama kao što su seks, filmovi, dnevna politika, bestseleri... što je i najuzbudljiviji deo prilikom čitanja (za običnog čoveka, ne filozofa). Posle tog obavezno sledi padanje intelektualnog pritiska u minus beskonačno, načeta misao se do sledećeg poglavlja samozaglavi u domenu provokacije/spektakularnog. PR-ovokacija je definitivno teren na kom se Žizek odlično snalazi, ono zbog čega je ovaj šezedesetčetverogodišnji Slovenac popularan i van dometa svoje struke, a prilično omražen i osporavan u delu akademske zajednice.

Sam tvrdi da je jedan od limita njegovih dosadašnjih istraživanja paralaksa, antidijalektika, šta god mu to značilo.

Najkonkretniji je po pitanjima svog porekla i fenomena intimnog doživljaja socijalizma i razbijanja Jugoslavije (iznutra?). Ti su mu odgovori nekako i najbliži opšteprihvaćenim važećim stereotipima zapadnjačkog društvenog ambijenta. Koji ga zbog tih stavova verovatno i glanca u zvezdicu na mamuzama svojih kaubojskih čizmama.

Dobar sluh, vid i njuh u svakodnevnoj komunikaciji van granica jugoistočnog Balkana mu ne može niko osporiti. Istančanim čulima se i sam diči kad opisuje vožnju taksijem negde u Indiji; kad mu vozač postavlja zagonetku na koju on uspešno i ekspresno replicira: "Sigurno poznaješ čuvenu fotografiju Gandija, starog Gandija, kad ide od sela do sela u svojoj jednostavnoj odori i sa svojim štapom? Šta to znači?" "To je skroz jasno. To znači da želi da ga u sledećem selu mladi momci jebu u dupe. Inače to mora sam sebi da učini, svojim štapom, naravno." Taksista zaustavlja vozilo, izlaze obadvojica, da bi ga, kako se ispostavlja simpatizer lokalnih komunističkih gerilaca, Naksalitista, očigledno umoran od politički korektnih priča turista o multikulturalizmu oberučke prigrlio k sebi.

Na početku filozofskih raspredanja, Žižek divani o psihoanalizi i pojašnjava Lacanov ključ za čitanje, koji i nije ključ u kome čita dela drugih autora, nego možda samo gledanje kroz raster, ključaonicu iz različitih perspektiva, da bi posle i samog Lacana i njegove učenike napao u nekim stavovima. Hegela dalje čita kroz Lakanovu ključaonicu, da bi posle kroz Hegelovu ključaonicu čitao druge (Deleuzea npr.), da bi, kad mu dosadi, krenuo da se igra (rečima): "histeria-history" i drugim čigricama i doskočicama... Teoretska istraživanja nalaze potvrdu u kvantnoj mehanici, u kojoj nije moguće odrediti na kojoj se poziciji nalaze talasi/delići čestica. Ko se (bolje) razume u materiju (ja ne), taj će verovatno da se propituje kroz pojmove "imaginarnog, realnog i simboličkog", recimo u kontekstu "vernosti", kako u filozofski sledbeničkom, tako i u drugim aspektima "imaginarnog, realnog i simboličkog" zivota. Ako život može da se poveže sa "imaginarnim, realnim i simboličkim".

Izvlačenje iz konteksta i retekstualiziranje, nesto u čemu je poetski gledano Žižek majstor, zbunjuje npr. kada na jednom mestu govori o Hegelu i kraljevima koji su samo kraljevi i ništa više, a potom nekih 60 stranica kasnije o ukidanju klasa, kasti koje bi po nekoj negativnoj logici morale da budu klase, kaste i ništa više. Ali to je samo razgovor. Francuska revolucija, koja naravno nije bila krvava, posmatra se sa znatno manje kritičnosti od recimo Njegoševe kulturne i oružane borbe za slobodu, koja je odjedanput nelegitimna, iako znamo da gandijevske metode nisu tada puno pomagale protiv osmanlijskih vladara.

I sam na neki način skriboman, primećuje da je Derrida pisao knjige po stilski istom dekonstruktivističkom obrascu i zbog toga je mogao tako mnogo da piše. Po običaju, stari favoriti: Mao, Lenjin, Staljin, spominju se sa manjkom kritičke distance i perverznom dozom nostalgije, dok je Chavez, verovatno zato što se ne zna u koju fioku njegov simptom da se smesti - mit za porugu.

Kontingencija, kao jedna polovina definicije slučaja, koji opet može da se tumači i kao slučajnost po Žižeku apsolutno postoje, što mogu da potvrde i učenja savremene nauke. To njegov veliki prijatelj Badiou osporava svodeći, prosto rečeno sinhronicitet, na matematičku formulu. I po pitanju religije, ubeđeni ateista neprekidno priča i izlaže svoje poglede, očigledno u pokušaju da zaustavi vreme -neprestanom pričom. Kritički posmatra svaki fetiš kao oblik odnosa prema predmetima. Tvrdi da za njega novac ne poseduje nista magično.

Politika. Po Hegelu deo istinitog univerzuma, ne nečega lošeg, beskonačnoga, nečega što se stalno i iznova pronalazi. Konačno i priznanje frustracije da je u današnje doba, paradoksalno, teže nego ikad pronaći nešto novo, nešto za sta se isplati boriti. I tu je Žižek jednostavno ono što najbolje ume, neko ko interpretira i ne pronalazi ništa novo u shvatanju večnosti u njenom večnom ponavljanju. Neko ko sa džepnom lampom hoda po antikvarnicama sećanja. Neko ko često ubode dobro pitanje, ali retko i tog pitanja dostojanstven odgovor. U najboljem slučaju izleti mu neka efektna doskočica, aforizam ili reklamni moto.

Iz ove perspektive mu izgleda tragikomično to što je pripadao "Liberalno-Demokratskoj" partiji i usput upoznao većinu političara sa slovenačke političke scene. Svi do jednog su korumpirani i verovatno nesposobni. Na pitanja domaćih novinara odgovara provokativno. Recimo da je njegov politički ideal "Pol Pot". Napadaju ga kod kuće i s leva i s desna i iz centra. "Nacional-nihilist". Nihil-nacionalist. On potom poznatim dijapazonom đonova pokušava da nagazi (u Francuskoj popularnog) Kusturicu, potom i (ne u Francuskoj popularnog) Njegoša. "Državni režiser". Pri tome ne govori o ulozi koju sam igra ili režira? Verovatno slabljenje/kontrolisanje levice, s leva i s desna i iz centra. "Levica 20. veka kao čist državni socijalizam je prošlost. Stvari moraju iz osnova da se započnu." Džaba ste rušili.

Razvodnjanje: Lars von Trier, Sloterdijk, Debord, Lynch, Kung Fu Panda, Avatar, Star Wars, bioskop koji najviše od svih umetnosti nosi "hegelovsku dimenziju nesvesnog.", Cassavetes, Kieslowski, Hitchkok, Karadžić (ne u Francuskoj popularan), Bigelow, Lanzmann, Coppola...

Žižeku se između pomisli o životinjama koje nisu ništa drugo, nego nego ljudska bića, samo preobučena u životinje i ljudima kao maskiranim životinjama, ipak odlučuje za ovu prvu.

"Čovek je životinja kojoj je potreban gospodar". (Kant)

Sa ovakvim Žižekom, definitivno: "A new world is" not "possible". Što možda za njega i nije tako loše. Ako se ne varam, to mu i jeste trenutno cilj.   

   

   

Decembar, 2013