O Instagramu i telefonima, knjiga: Protiv pisane reči – Ian F. Svenonius

 

Protiv pisane reči – Ian F. Svenonius

Against the Written Word- Ian F. Svenonius

Akashick Books -2023

 

Ovaj put o muzici Iana F. Svenoniusa ne želim da trošim reči. Dovoljno je nabrojati imena: Nation of Ulysses, Make Up, Chain and the Gang, Xyz, Weird war. Dekontrukcija nasleđa pop kulture i pokoja teorija zavere uz salvu rifova i antologijske refrene. I Ianove knige eseja, nije ih mnogo, pa ma koliko se slagali ili ne slagali, u najmanju ruku zanimljive su, bar za moju generaciju 50 i nešto godišnjaka: The Psychic Soviet, Supernanatural Strategise for Making a Rock n Roll Group, Censorship Now!!, Against the Written Word. Skriveno blago.

O ovoj poslednjoj sada par reči. Na početku knjige stoji napomena da posle čitanja nema potrebe da čitate bilo šta drugo. Samoreklama. Tako je dobra, izađite na ulicu i učite se životu. Naspram ili protiv pisane reči koje zloupotrebljavaju generacije moćnika, vladara i zakonodavaca. U ovom slučaju protestanata i masona. Ovde moram da se nasmejem. I autoreklama kao umetnički čin.

I u ovoj knjizi isti autor priča o sprezi anglosaksonskih crkava, NATO pakta i obaveštajnih struktura da stvore svet po svojoj, a ne po božijoj slici. O svetu mašina. Prvobitna akumulacija kapitala, kako bi rekao onaj pijanac Marks i slobodna volja, kako vera uči. I rock and roll, koji razotkriva i razobličava. Ovde na pamet mi padaju Genesis P. Orridge, 50 Cent, Residentsi, Kiss i druge čuvene spodobe, draga bića skrivena i razobličena u svojoj nameri da se izdignu iznad situacije i zarade koji dolar pre nego što nestanu sa lica zemlje.

U četri dela, eseji o izvesnoj degenrisanosti shvatanja pisane reči, o kampovima gde rock zvezde dele iskustva sa publikom, erotskom životu mašina i reformi azbuke tj. abecede.

Pranje mozga, kotrola misli i pisanje pesama. Zaboravljanje čitanja. Šta sam sad hteo da kažem? Da - tu je priča o instagramu. Platformi za razmenu fotografija i sa samo jednom opcijom: dopada mi se. Ona je tako skučeno koncipirana i primitivna, da joj je čak i skrolovanje na računaru - problem. Tu je mobilni telefon, sprava uz koju idemo na spavanje, na kojoj čitamo, neizmerni izvor informacija i znanja. Naš nerazdvojni drug.

Rock kritičari, tema su koja se ponavlja i dotiče u više navrata. Govori se i o publici, koja žvaće, bulji u uređaje i male ekrane za vreme koncerata, razgovara se, gleda se okolo, ne i u binu. Tu su i izdavačke kuće, tonski inženjeri, fanovi, idoli i još pokoji sudionik scene koju nemilosrdno secira – ko? - autor. Svenonius, ako ste imali prilike da ga doživite na nastupu, zna da bude James Brown u jednom, a Johnny Lydon u sledećem trenutku. Njegova kameleonska pojava, snaga i moć, na nivou su jednoga Bowieja, iako više liči na našega Koju, a zašto ne i u komercijalnom smislu Bowie? Sloboda izbora rekao bih. Živi na putu, propoveda rock and roll, preživljava, bolje rečeno i tu više liči na našega Koju. Teški individualac.

U svojim traktatima i studijama opisuje svu brutalnost i bezobzirnost okoline u kojoj se kreće. Tu je žena samo objekat, muškarac, hm, organ, ljudska golotinja. Toliko skromnih fizičkih karakteristika, da  je muškarcu i ženi samo par poza omogućeno u činu vođenja ljubavi. Šta ti je priroda? Tu je i jedna paralela između savremenih turista i zapadnjačkog osvajanja teritorije. Objašnjenih na primerima lepota Venecije i preko 800 vojnih baza Sjedinjenih Država na ovoj planeti koje moraju da ispune svoju ulogu. Ovde na pamet mi pada Van Kreveld, izraelski vojni teoretičar koji je jednom prilikom naveo da su jedinice Wehrmachta zauzele Dansku za 17 dana, a pošto nisu poznavale teren, koristile su mape iz bedekera i štampanih turističkih vodiča.

Opet da se vratim na priču o tome kako je bog na osnovu svoje slike stvorio čoveka, a popularna kultura od čoveka načinila Frankenštajna. Teško da možemo da damo mašti toliko na volju, a da nam se stare dogme ne ispreče na putu. Narkokapitlizam na svakom koraku, stvara „nadčoveka“, onda ruinu od čoveka i kako sam danas čuo u crkvi „prvo dajemo zdravlje za novac, a onda novac za zdravlje“. Pre ili kasnije. Ili idete kod doktora ili kod sumnjivog tipa koji dila na uglu.

Neka vam jedini doping u životu bude pop muzika i pop literatura. Ako ikako može. Biće knjiga i posle ove knjige. A. U pravu je Svenonius, ako i to nije negde video ili čuo ili pročitao pa nam prenosi dalje. Telefon je gnostika. Telefon nam daje ubrzanje. Telefon govori vašem automobilu gde da idete. Nalazi vam erotskog partnera ili partnerku. Telefon vam je kalendar. Govori vam koliko je sati.

Ian F. definitivno zna koliko je sati i da je došlo vreme za promene. On bi ako ne ništa bar da menja boju i formu oblaka. Koliko su snažne slike i asocijacije toga čoveka!!!

Nezasluženo anonimnog i nepoznatog širokim masama.    

 

Kad sam bio hodža – Damir Ovčina

 

Kad sam bio hodža – Damir Ovčina

Zwei Jahre Nacht – Damir Ovčina

Rowohlt 2016/2019

 

Ova knjiga je igra slučaja. A i rat je igra slučaja. Mnogo je toga istinitog u njoj. Šta je fikcija, a šta sećanje, a šta momenat istine? Teško pogoditi. Mene lično privukla je informacija da se na 700 i kusur stranica nemačkog prevoda, a i originala ne nalazi ni jedan glagol i ni jedno lično ime. Nije istina. A i istina je. Na pola puta smo. Tragedija koja se razvijala i rasla u svima nama.

Dosta je romana o ratovim i miru u bivšoj Jugoslaviji do sada izašlo. Ovo je jedan od najboljih do sada, ali nema sumnje da će neki u skoroj budućnosti da ga preteknu. Po težini i čitanosti. Tema je tek načeta. S druge strane neko ko ne zna gde su Lenjinova ulica, Ulica Bratstva i jedinstva, bivša zgrada slovenačkog Digitrona, šta je UPI, tome će možda sve ovo da bude previše i neće moći u ovoj kanonadi informacija i brutalnosti da se snađe. I pitanje je koliko će napisano da mu ili joj bude zanimljivo. Nesreća nije za čitanje u slobodno vreme.

Knjiga do u najsitniji detalj opisuje preživljavanje 18 godišnjeg mladića koji se igrom slučaja na početku rata u Bosni i Hercegovini posle smrti majke zadesio kod bake u sarajevskom naselju Grbavica. Ovaj deo grada, kao i delovi Dobrinje, Nedžarića, bio je pod kontrolom bosanskohercegovačkih Srba, dok su ostale delove grada držale jedinice pod kontrolom vlade Alije Izetbegovića. Kako ostajemo uskračeni za informaciju o imenu glavnog junaka, pretpostavljamo da je to sam autor romana i da budemo brutalni do kraja, radi se uslovno rečeno o pripadniku suprotne etničke skupine od one koja je tokom celoga rata kontrolisala Grbavicu. Ime i prezime kao pečat sudbine. Tako se u Bosni i Hercegovini i dalje pečatira. Ništa nije bolje nego pre.

Taj dečak, imao je ludu sreću da preživi. Šta ga je spasilo? Koja slučajnost? Karakter? Neosećanje ili osećanje nacionalne pripadnosti? Priča je stvarno neverovatna i kao takva mogla bi da bude jezički veoma blizu stvarnom toku događaja. To je tajna koju autor drži u sebi i deli je sa javnošču.

Poznato je da su tokom rata u Bosni i Hercegovini od manjinskih grupa i antiratnih osoba, formirani radni vodovi koji su kopali rovove, grobove, sklanjali leševe i obavljali slične poslove. Život u to vreme i kao takav, ništa nije vredeo ni za obične ljude u vrtlogu zbivanja, a o nesrećnim civilima nema potrebe da pričamo. Još je Branko Čopić pričao o metku lutalici iz onih drugih vremena.

Mnogo je epizoda, tragedije u ovoj knjizi, da može sve u jednom dahu da se izdrži. Dijalozi su toliko autentični da predstavljaju pravo blago i odjekuju u glavi. Činjenica je da su etnomotivi igrali veliku ulogu u toj četvorogodipnjoj stihiji iz koje su se ljudi jedva izvukli. Istorija i istorijska dešavanja duboko su usađena u prošle generacije, a ni nove nisu pošteđene toga tereta.

Da li je u pitanju prevod ili umetnička sloboda? Prodavnica Loris, ako me sećanje iz detinjstva nije izdalo bila je prodavnica sportske opreme, a ne optička radnja. Jezička zamka. Ona se nalazila na liniji razdvajanja dve strane. Sa Jevrejskog groblja i po Jevrejskom groblju, tuklo se svakodnevno. Naselje Aerodrom često se pojavljivalo u vestima iz rata. Na bošnjačkoj strani bile su ekipe CNNa, Reutersa, Euro Newsa i velikih svetskih informativnih agencija, pa smo nešto i mogli da slutimo. O Grbavici i srpskoj strani, zna se jako malo.  

Knjigu nisam čitao u originalu jer mi nije bila dostupna, a i nemačko izdanje bilo je jeftinije. U tom izdanju nema objašnjenja za pojmove: „bolan“, „turci“ i „jaran“ i još po neki lokalizam, meni lično ne smeta, a ne bi škodilo za neko buduće štampanje da se strancima ponudi i dodatna informacija. Kad već želi svetu da se objasni to stradanje malog čoveka, da može malo više da se udubi u materiju.

Knjiga nije jednostrana, motivacije su razne, i trebalo bi pitati autora šta je ovim bolnim, na trenutke brutalnim i grotesknim spomenikom jednom vremenu hteo da objasni i postigne.

To objašnjenje i pojašnjenje verovatno će da bude tema i motivacija nekih od budućih dela.

U pitanju je da zaključim jedno veliko antiratna epopeja i pisani spomenik nepravedno stradalima. Autor je, iako nije na nama da sudimo, jedan izuzetno dobar čovek kome je dodeljena uloga da ovo napiše i objavi, i to ga je možda spasilo najgorega. Ako već moramo da verujemo. I ako nam osim vere ništa drugo ne preostaje.

Ljudi i dalje umiru zbog onoga što se tamo desilo u prvoj polovini 90ih. Blizu, a ipak neobjašnjivo. Čak i oni koji su bili daleko od ratnih zbivanja.

Gluvo bilo. I. Ne ponovilo se.

 

 

Estetika pop muzike – Diedrich Diedrichsen

 

Aestetics of PopMusic – Diedrich Diedrichsen

Polity Books - 2023

 

Postoje knjige kojima ništa ne možeta da dodate ili oduzmete. Svaka misao zacementirana je i samo oni najupućeniji mogu nešto posebno da izdvoje ili citiraju. Jedna od takvih knjiga je i poslednji esej na 150 stranica nemačkog rock kritičara i teoretičara kulture Diedricha Diedrichsena.

Često ponavljam da mi se jako dopada odrednica "pop muzika" za sve pravce i smerove krenuvši od jazza, bluesa, rokenrola, punka, tehno muzike... pa sve do u "ono" što nas čeka u budućnosti. Diedrichen tvrdi da je pop muzika i fetiš i da nije muzika i na vrlo sofisticiran i teoretski pokriven način objašnjava nam svoju ili možda posuđenu tezu.

On se koristi teorijama o industriji kulture Teodora Adorna, pa za svoje jezičke akrobacije navodi mnoge od savremenih postmodernističkih umova, sve da bi preslikao svet mode, tehnologije, performansa i čega sve nema u "pop muzici". Posle radija i bioskopa, pop muzika zajedno sa televizijom gradi drugi stub te industrije. Treći stub je internet i "outdoor" kultura sa video igrama, GPSom i svim novotarijama koje su se uselile u naše domove i naša dvorišta. Šta nam nudi budućnost? Na to nam i ova knjiga ne daje odgovor. Ali ona je dobra baza za dublja razmišljanja i predviđanja.

Pop muzika kao jedan vid kontrakulture, s jedne strane divergira i rasipa se u više pravaca. Sa druge strane, otvorenošću, kritikom, očevidnošću i masovnošću ona hrani i gura istinsku kulturu, da se i dalje razvija. Da i dalje postoji.

Evidentan je oprez pri navođenju primera kao što su Bo Diddley ili Billie Eilish. Autor je veoma oprezan i ne zanemaruje rubne grupacije, LGBT populaciju, manjine, Afroamerikance, Azijce... Naprotiv, daje im prilično veliku ulogu i zasluge u onome što su učinili da današnji svet kakav god da je, izgleda bolje i ravnopravnije od onih koji su mu prethodili. Ali i dalje mora mnogo da se radi. Znamo svi.

"Pop muzika" po Diedrichsenu i povezuje i miri i jeste i nije važna. S druge strane ona sa izvesnom dozom političke nekorektnosti i naivnosti postiže upravo ono što mene lično najviše fascinira. Ekskluzivna je i subverzivna.

I sam autor na kraju priznaje nemoć da će jednoga dana slika i ton da budu potpuni. Pop muzika če i dalje da se razvija i širi, a onaj siloviti materijalni udar koji je preživela s prelaskom sa ploča, diskova u digitalni format, preživeće zahvaljujući tehnologijama i jača i veća nego ikada. 

Ipak, živa svirka, masovni koncert, hepening, događaj, predstava, biće i dalje ono jedinstveno i neponovljivo. Neuspešan, ali jako važan pokušaj da se poremeti ono što nas religija uči da je čovek stvoren kao bogočovek, po božanskoj slici i prilici. I da nas u našim preispitivanjima vrati prvobitnim vrednostima kao što su humanost i negovanje iskonskih vrlina.