Good Pop Bad Pop: Predmeti moga života – Jarvis Cooker

 

Good Pop Bad Pop: Stvari moga života – Jarvis Cooker

Kipenheuer & Witsch - 2022

 

Sećam se kako sam kao student radio u očevoj firmi i da je jedan Francuz, tadašnji šef pogona, bacio u smeće prelepu kesu neke inostrane parfimerije. Čekao sam da izađe i pokupio kesu. U njoj sam nosio knjige i sveske na fakultet. Slabo ko je tada početkom 90ih nosio ruksak ili torbu. Svi smo nosili stvari u plastičnim kesama sa zapada. I bili fascinirani njihovim izgledom.  

Oduševljenje plastičnim kesama ne krije ni lider benda Pulp - Jarvis Cooker. I on ih je svojedobno skupljao i divio se njihovom dizajnu i natpisima na njima. U 400 stranica debeloj slikovnici za odrasle, „Good Pop Bad Pop“, nalaze se fotografije raznih predmeta, uglavnom ambalaže, ali i ručno pisane i crtane beleške kojima opisuje, po sopstvenom sudu, tekstove preko 40 pesama snimljenih sa bendom i solo.

Ne iznoseći eksplicitno o kojim pesmama je reč, taj zadatak pogađanja prepušta mašti i znanju čitalaca, obožavalaca i obožavateljki. „Do you remember the first time“, „Being followed Home“, „Sheffild: Sex City“, „Bad Cover Version“ samo su neke koje meni ovom prilikom padaju na pamet. Opisuje scene i doživljaje kada ga pijani radnici razbijači prate dok ismevaju njegov crni kožni mantil. On misli da je na sigurnom kada je ušao u autobus gradskog prevoza. Odgovara im nepristojno i tu kreću nemile scene. Album „Marianne Faithfull“ iz 1966 koji mu je poklonila prva velika ljubav i koji je kupila negde na rasprodaji. A za koji Cooker smatra da je posveta večnoj ljubavi njih dvoje i da na najbolji način odslikava obostranu vezu i strast. Nije ga nešto preterano volela. Nailazimo i na epizode kupovine jeftinih kompilacija koje pasionirani posetilac buvljaka, kao uostalom i druge predmete i ambalaže, revno skuplja i analizira. Tu je naprimer i lucidna analiza metamorfoze i evolucije žvakaćih i mentol bombona.

Čitajući ovo delo, postajemo svesnii da će Coca Cola i McDonalds, ne samo zahvaljujući snazi marketinga i umetnićkih dela Endija Vorhola, da nas nadžive. Celu našu kao što su nadživeli i prethodne generacije. I tu je možda ključ iza koga se krije sam naslov ove knjige. Šta je loše, a šta dobro? I objektivan i subjektivan sud. Šta je površina, a šta se ispod te površine krije.

S muzičke strane, iako se knjiga koja počinje sećanjima iz škole a završava prijemom na umetničku akademiju, nailazimo i na epizode iz kasnije karijere. Intervuom Jarvisa sa Leonardom Cohenom u kome ga učtivo i pažljivo opominje da ne pričaju o procesu nastanka pesama i hitova. Ili razgovorom sa snimateljem Steve Albinijem u pauzi produkcije albuma, gde se Albini grozi kada mu Cooker priznaje da jako voli pop muziku, za ovoga simbol svoga zla i svega naopakog u poslu i struci.

Kao osamnaestogodišnjak gurnuno je velikom učitelju i uzoru, Johnu Peelu kasetu Pulpa sa demo snimcima u ruke. Sledio je poziv za snimanje radio emisije i živi nastup. Na sledeće pojaviljivanje čekaće celih 13 godina. Jarvis za Peela kaže da ne postoje reči kojima može da se opiše njegov značaj za promociju i propagandu nezavisne i indie muzike. Drugih radio emisija na državnim stanicama sa takvim odjekom nije bilo.

Kako je Jarvis odrastao okružen ženama, primeti se da je pedantan, ne samo opservator nežnijeg pola i čovek koji zna i poznaje njihovu dušu i senzibilitet, nego i ispijač kafa i izgovarač najcrnjih misli i pesimističkih scenarija tipa dijagnoze, bolesti, umiranja, oživljavanja i drugih sličnih pošasti prošlog i ovoga milenijuma. Jarvis je u stanju da poput Trumana Capotea, trač i poluistinu, preobliči u veliku melodiju i umetnost. Pored žena, razume se jako dobro i u muški fudbal, da ostanemo do kraja pošteni.

Tu je i detaljan opis pada sa prozora s visine od 6 metara kad je polomio kosti skoro cele desne strane tela i umalo prošao kao nesrećni bubnjar Soft Machinea, Robert Wyatt. Po svedočenju, niti je bio pijan niti je koristio bilo šta nedozvoljeno. Hteo je samo da fascinira osobu suprotnoga pola koja ga je fascinirala na toj žurci.

Nema puno muzičkih referenci koje bi ukazale na neke spolje uticaje, osim opštepoznatih stvari iz štampe. Jarvis voli Beatlese, Devo, Scotta Walkera. Sa ovim poslednjim sarađivao je na magnum opusu Pulpa, We love life. Ali to je verovatno ostavljeno za neki nastavak ove knjige.

Good Pop Bad Pop, spašava čast štampane knjige. Odlično opremljena knjiga, napisana o dobu pre revolucije interneta i mobilnih uređaja, bavi se predmetima koje odbacujemo ne razmišljajući o njima. Sve postaje virtuelno i sećanja i naši postupci su magloviti i kao u snu. Jedno je sigurno, PDF verzija knjige na računaru ili tabletu, teško da može da zameni taktilni osećaj dok listate i mirišete ovaj šareni karton i papir.

Nikome ne škodi kada o nečemu površnom kao što je pop, neko ponudi i ovako duboku misao i ovako veliki spomenik i delo, kao što je to uradio ovaj umetnik i pop stvaralac iz Šefilda. Lepo i skupo iskustvo. Čuvajte knjige, čuvajte svoju glavu, volite život. Obrnutim redosledom. 

           

Tenement Kid – Bobby Gillespie

 

Tenement Kid – Bobby Gillespie

Heyne Hard Core – 2021/2022

 

Jedna od najlepših pesama na albumu Primal Screama - „More Light“ (2013) je „Tenament Kid“. Istoimena knjiga  njihovog lidera Bobby Gillespieja doživela je pre izvesnog vremena veliki uspeh i nekoliko nagrada eminentnih muzičkih časopisa. Zasluženo.

Biografija Tenament Kid obuhvata period od rođenja maloga podstanara Gillespieja u Glasgowu, pa do objavljivanja legendarnog albuma Screamadelica 1991. godine. Kao takva može da se podeli u više celina. Detinjstvo, adolescencija sa prvim interesovanjima za pop muziku, vreme provedeno kao bubnjar u bendu The Jesus and Marry Chain i prva tri albuma Primal Screama.   

Prvi deo i nije toliko zanimljiv, jer svi mi koji potičemo iz radničkih porodica možemo da se pohvalimo istim stvarima. Povrede na fudbalu, dosadni časovi, razmišljanje o socijalnoj nepravdi, prve ljubavi. Tek kasnije vidimo da je razlog zbog koga je ovoliko prostora posvećeno ovoj temi, prvenstveno taj što je to ipak najlepši deo života. Valjda jer tada stvarno nismo imali pojma koliko je sve u nekoj stvari i koliko je nepremostive nepravde na ovom svetu.

Gillespiejev otac kao grafički i sindikalni radnik, dao je svom pulenu i njegovom bratu dobre osnove i dobru pripremu za ono što ih čeka u životu. Autor tvrdi da je taj period „tačerizma“ u Britaniji hteo da zacementira razlike između siromašnih i bogatih i da opravda beznadežnu bedu u kojoj se  ovi prvi nalaze. Teško je izvući se iz toga, naročito kad se ima na umu da je čak i pristup visokom školovanju određenim staležima bio ograničen do 50 i neke godine prošloga veka.

Drugi deo gde se Bobby aktivno zanima za pop, radi kao roudi zemljaka Altered Images, snima prvi singl sa The Wake i dane provodi po prodavnicama ploča i klubovima otkriva nam jednu sasvim drugu stranu ove zanimljive ličnost. Da li su u pitanju sećanja ili zabeleške to nikad nećemo saznati? Akribično tačno iznose se podaci kojima se razotkriva ne samo jedna buduća rock zvezda, nego i veliki poštovalac, fan i arhivar istorije popa. Pored relativno poznatih imena kao što su Thin Lizzy, Rocky Ericson i 13th Floor Elevator, susrećemo se sa gomilom manje poznatih, pa i opskurnih imena. Nečemo ih navesti da se ne uvrede.

Veoma živa scena Škotske nalazi sebi velikog promotera u imenu Alana McGeeja, vlasnika Creation recordsa i budućeg menadžera Primal Screema.  

Veliki prijatelj Gillespieja nosio je jedno vreme na svojim leđima teret mnogih bendova, a među njima i The Jesus and Marry Chain brače Williama i Jima Reida. Kakofonija i lepe melodije, na tragu nespojivog, harmonija i magičnih produkcija Philla Spectora i ritmova recimo jednih Suicide, opšte su mesto danas u mnogim fonotekama i plejlistama 40, 50 i 60 godišnjaka. Bobby je jedno vreme bratske svađe trpeo na poziciji bubnjara, sve dok ga braća nisu doveli pred zid i zatražili da bira između njih i svog autorskog čeda Primal Scream. Sa žaljenjem, on se odlučuje za ovo drugo. Dobra odluka i za jedne i za njih. PS rastu, a Chainsi menjaju bubnjara sa ritam mašinom.

Prva dva albuma Screama, koji su dobili ime po jednom citatu pesme The Fall, koja je opet verovatno citat naslova knjige velikog Arthura Janova, prošli su u preispitivanju i reahiviranju američke psihodelije 60ih, soula, pa i savremenih kretanja na muzičkoj sceni Britanije 80ih. Glas publike i kritike, čuo se, nekad više, nekad manje, uglavnom pozitivan eho.

Tek pojavom acid housea i druženjem sa Andrew Weatherallom, DJom, producentom i kolekcionarom, pa Alexom Patersonom iz The Orba, Scream doživljavaju planetarni uspeh i pronalaze sebe i tu ova priča u knjizi nalazi svoj kraj. Primal Scream počinju da plešu. Nastavak verovatno sledi. Uskoro, pretpostavjam,

Ono što para oči dok čitate, bar meni kao zabrinutom i nekad savesnom roditelju neznalici, je koliko je opijata na domak ruke sve ovo vreme i koliko je sam Gillespie sa svojim kolagama zaglibio u tim sferama. Ono što na tren diže raspoloženje i ego, danima i godinama posle ostavlja posledice. U tom smislu knjiga je poštena i svako iz nje može da izvuče nešto za sebe. Bilo dobro bilo loše. A moglo je možda i malo više kritike na tu temu. Ali ostavimo se moralisanja i pridika. Neka nam je dragi roditelji dragi bog na pomoći

Još jedna na tu temu. Teško je pretpostaviti da je „to“ bila glavna inspiracija i pokretačka snaga i glavna tema „svega“. Gillespie kao romantičar, zaljubljeni princ i socijalista daleko je ubedljiviji, koliko se mi slagali ili ne slagali s njim.

Nešto što je počelo kao naivni dečački susred sa Jerry Dammersom iz The Specialsa, prvim koncertima, prvim boravkom u restoranu i susretom sa svojim uzorima, zaslužilo je ovako uglavnom lepu i iskrenu knjigu. A da je obožavanje na sceni obostrano, svedoči i detalj kada i onda  matori Neil Young za vreme snimanja spota za album „Raged glorry“ 90e, pita saradnicu da li je ono onaj lik iz Marry Chaina? Obaveštena faca.

Gillespie je stvarno ime i stvaran lik - rocker. Poželimo mu zdravlje i sreću i još mnogo dobrih albuma i knjiga u karijeri. I poručimo mu da nikad neće izgubiti više od svega onoga što je pre toga imao.              

 

 

Sklop crne kontrakuture – DeForrest Brown Jr.

 

Assembling A Black Counter Culture – DeForrest Black Jr.

Primary Information 2023

 

Knjige o elektronskoj i tehno muzici često idu toliko daleko i duboko u prošlost, a da opet ne daju konkretan odgovor na pitanje otkud i od kada je počeo i gde se nalaze izvori toga trenda, te mode, tih savremenih tokova kulture i umetnosti. Ono što me konstantno zbunjuje je da se sa razvojem muzičke opreme i industrije, javila potreba da se muzičari udalje od bluza, pravca koji je dominantan, ali i povezan sa jednom od najvećih tragedija u ljudskom rodu – robovlasništvom. Crnom mrljom u istoriji čovečanstva. Kako su dominantno belci, preuzeli ne samo top liste, kontrolu i tokove finansija, nego i celokupnu logistiku i industriju, javljaju se, povremeno, nekad jače, nekad slabije, crni glasovi, glasovi Afroamerikanaca i ljudi sa zapada, a afričkog porekla, da se stvari i autorstvo vrate u njihove ruke. Da i oni osete zasluge i blagodati nečega, talenta koji im je dragi bog dao u ruke, nečega što niko pre i posle njih nije stvorio i negovao. A što im je nepravedno oteto. Prevelike su njihove zasluge u razveseljavanju i rasplakivanju masa koje uživaju u ovom vidu kotrakulture.

DeForrest Brown Jr., teoretičar, praktičar, novinar i autor muzike, napisao je jednu knjigu koja obuhvata velike delove i periode razvoja tehna i njegove stilske sabraće. Ne tako apstraktno kao recimo Kodwo Eshun, da ga uopšte ili samo fragmentarno razumemo, nego prilično jasnim jezikom, strukturisano, autor nas prvo vraća u neka davna vremena Charlesa Mingusa, The Isley Brothersa ili početaka večnoga Lee Perryja, a zatim u proročke sfere i faze Drexcyje, Dopplereffekta. Naravno da ne izostaju ni Parlament ili Prince. Komercijalno i po globalnom značenju najpotentnije zvezde popa. Jer i tehno je jedan vid popa  Isto kao i rock and roll. I kao sva popUlarna muzika.

Sve to kako bi veliki industrijalac Henry Ford rekao “iz prve ruke”. Posebna poglavlja su posvećena japanskoj elektronskoj opremi, tehno transferzali Detroit – Berlin, kolektivu Underground Resistance koji su originali i originalni, a ipak nisu niodkuda. I oni su nečija deca i nečiji potomci. Autor izvore traži u proznim delima Amiri Barake i Du Boisa, opštim centrima i mestima, Afrodijaspore. Da li je u pitanju i Afrofuturizam ili nešto šire, odgovor stoji u kratkim analizama gde jedan od pionira tehno muzike Juan Atkins podseća na jedan od ogromnih literarnih uspeha i bestselera, knjigu Futureshock Alvina Tofflera. Mnoga Tofflerova predviđana su se danas pokazali tačnim, naročito u domenu sociološkoga razvoja ljduske zajednice. Atkins je zajedno sa Derrick Mayom i Kevinom Soundersom, kovao intelektualnu zaveru, analizirajući radove Giorgia Morodera i Tangerine Dreama i otkrivajući šta je delo njihovih predaka, a šta ovih muzičkih veličina. Ritam mašine, sekvenceri, MIDI uređaji, samo su početak onoga što danas vidimo i čujemo i šta nas okružuje.

Slušajući i osećajuči sjaj ispeglanih nota i produkcija, teško možemo da zamislimo u kakvoj bedi i kakvim getima su nastali neka od bazičnih dela tehna. Samo kako se izvući iz siromaštva i kako ponuditi kvalitetnu, a priuštivu zabavu.          

Knjiga je enciklopedijskog karaktera i zahvaljujući svojoj hronologiji, može da posluži i kao priručnik i kao podsetnik. Naročito mlađim generacijama. Mnogo toga smo već susreli, ako smo iole pratili muzičku štampu. A ako nismo utome bolje. Sve je skupljeno na jednom mestu.

Političke reference više služe da bi objasnile širi podtekst i konotaciju u kakvim vremenima je sve nastajalo. Tehnologija je gurala scenu, a onda se desilo i obrnuto. Potreba za boljim procesorima, hardwerom, povratna su veza između ova dva srodna pola. EDM se razvija i dalje, ali nema tako primarnu ulogu kao 90ih i 00ih godina.

Ovaj pamflet na nešto više od 400 stranica, brzo se čita, ali i zaboravlja. Zbog toga je lepo da ga posedujete i imate uvek pri ruci. Kad ne znate šta bi da slušate, okrenete neku stranu nasumice i kao ja npr. sada ulepšate vam dan sa X-101 i „What happen to a Peace“.    

 

 

Shivitti – Ka Tzetnik 135633 יחיאל די-נור

 

Shivitti – Ka Tzetnik 135633 יחיאל די-נור

 

Gruenner Zweig 250 – 1998/1987

 

Životna priča Yehiela De-Nura, rođenog 1909 godine i preminulog 2001e teško može da se rekonstruiše na osnovu dela koja je objavio pod pseudonimion Ka Tzetnik 135633. Posle dve nesvakidašnje godine provedene u koncentracionom logoru Aušvic i selidbe u Izrael, zapravo prvo u Palestinsku oblast, potom Izrael, počeo je da piše o pretrpljenim iskustvima. Na internetu stoji da su njegova i slična dela iz literature pod nazivom holokaust palp fikšn, jer pored ličnih elemenata sadrže i elemente fantazije. Za poštovaoce kontarkulture, ovaj skoro zaboravljeni autor je inspirisao knjigom „Kuća lutaka“ bend Joy Division i tekstopisca Iana Curtisa ne samo da pronađu ime za svoj projekat, nego i za brojne aosicijacije u njihovim pesmama.

Knjiga Shivitti dnevnik je Jehielovih 5 psihijatrijskih seansi sa danas zabranjenom supstancom LSD u holandskom gradu Leidenu. Svaki od ovih delova počinje citatom iz Davidovih psalmova. Autor opisuje terapije, svoje patnje i razgovore sa doktorima. Zatim kreću gorka sećanja i opisi njegovih tegoba. Godinama nije bio u stanju u spava po noći i postao je noćna ptica. Supruga Nina, teolog, nagovorila ga  je da potraži pomoć kod holandskih psihijatara, koliko je njihova kontroverzna metoda pomogla u lečenju, teško je proceniti.

Vizije svetla, religiozni motivi mešaju se sa sećanjima na stradale članove uže porodice, pre svega na stradalu sestru i majku. Ekspresionističke slike i opisi zločinaca koji hladnokrvno i bezosećajno izvršavaju naređenja nadređenih skup su svukova i slika koje su mu se u godinama najveće patnje urezali u sećanje. Koliko je on sam bio svedok tih užasnih događaja, tj. koliko su u pitanju doživljaji, a koliko događaji moraju mnogo bolje da znaju stručna lica. Ovako, u pitanju je litaratura koja po svojoj snazi nimalo ne zaostaje za recimo predstavnika uslovno rečeno druge strane i sa sličnim iskustvima sa opijatima Ernesta Juengera. Po mnogo čemu je i prevazilazi.

Da li je u pitanju stid što je ostao živ? Pa u knjizi stoji da su rabini savjetovali svoju pastvu da se ne suprostavljaju fapistima jer je to bilo jednako ravno samoubistvu, a to vjera zabranjuje. Da li je u pitanju čuđenje što je ostao živ? Auto sumnja, ali i veruje da je i on delom svojim ponašanjem odvukao misli zločinaca. I ovo je pretpostavka, nemojte puno zameriti ako grešim.

U jendom svedočenju kada u Poljskoj Esesovci izdvajaju Jevreje iz ljudske gomile i teraju ih da kopaju grobove, Jehiel kao da izlazi iz samog sebe i pretvara se u posmatrča i pripovedača. Promenom perspektive on pokušava da se priseti onoga što je zapalo u najmračnije uglove njegovog napaćenog uma.

Kako je u pitanju jako mala knjižica i ova preporuka će da bude kratka. Svakako da su i knjige Eli Vizela ili dokumentacije Gideona Grajfa ili nobelovca Imre Kerteša jako važna literatura na temu holokausta. Po mom skromnom mišljenju Ka Tzetnik 135633 im je ravan, a u dokumentarno fiktivnom tonu, možda ih na neki osebujni način i prevazilazi.

Sve ove stranice nastale su iz velike patnje i ljudskog jeda. Posvetite deo svog vremena i ovakvim stvarima u životu. Da vidite iz kolikog ljudskog mraka u stanju je da se dostignu ljubav, nada, vera i svetlost.