Tenement Kid – Bobby Gillespie

 

Tenement Kid – Bobby Gillespie

Heyne Hard Core – 2021/2022

 

Jedna od najlepših pesama na albumu Primal Screama - „More Light“ (2013) je „Tenament Kid“. Istoimena knjiga  njihovog lidera Bobby Gillespieja doživela je pre izvesnog vremena veliki uspeh i nekoliko nagrada eminentnih muzičkih časopisa. Zasluženo.

Biografija Tenament Kid obuhvata period od rođenja maloga podstanara Gillespieja u Glasgowu, pa do objavljivanja legendarnog albuma Screamadelica 1991. godine. Kao takva može da se podeli u više celina. Detinjstvo, adolescencija sa prvim interesovanjima za pop muziku, vreme provedeno kao bubnjar u bendu The Jesus and Marry Chain i prva tri albuma Primal Screama.   

Prvi deo i nije toliko zanimljiv, jer svi mi koji potičemo iz radničkih porodica možemo da se pohvalimo istim stvarima. Povrede na fudbalu, dosadni časovi, razmišljanje o socijalnoj nepravdi, prve ljubavi. Tek kasnije vidimo da je razlog zbog koga je ovoliko prostora posvećeno ovoj temi, prvenstveno taj što je to ipak najlepši deo života. Valjda jer tada stvarno nismo imali pojma koliko je sve u nekoj stvari i koliko je nepremostive nepravde na ovom svetu.

Gillespiejev otac kao grafički i sindikalni radnik, dao je svom pulenu i njegovom bratu dobre osnove i dobru pripremu za ono što ih čeka u životu. Autor tvrdi da je taj period „tačerizma“ u Britaniji hteo da zacementira razlike između siromašnih i bogatih i da opravda beznadežnu bedu u kojoj se  ovi prvi nalaze. Teško je izvući se iz toga, naročito kad se ima na umu da je čak i pristup visokom školovanju određenim staležima bio ograničen do 50 i neke godine prošloga veka.

Drugi deo gde se Bobby aktivno zanima za pop, radi kao roudi zemljaka Altered Images, snima prvi singl sa The Wake i dane provodi po prodavnicama ploča i klubovima otkriva nam jednu sasvim drugu stranu ove zanimljive ličnost. Da li su u pitanju sećanja ili zabeleške to nikad nećemo saznati? Akribično tačno iznose se podaci kojima se razotkriva ne samo jedna buduća rock zvezda, nego i veliki poštovalac, fan i arhivar istorije popa. Pored relativno poznatih imena kao što su Thin Lizzy, Rocky Ericson i 13th Floor Elevator, susrećemo se sa gomilom manje poznatih, pa i opskurnih imena. Nečemo ih navesti da se ne uvrede.

Veoma živa scena Škotske nalazi sebi velikog promotera u imenu Alana McGeeja, vlasnika Creation recordsa i budućeg menadžera Primal Screema.  

Veliki prijatelj Gillespieja nosio je jedno vreme na svojim leđima teret mnogih bendova, a među njima i The Jesus and Marry Chain brače Williama i Jima Reida. Kakofonija i lepe melodije, na tragu nespojivog, harmonija i magičnih produkcija Philla Spectora i ritmova recimo jednih Suicide, opšte su mesto danas u mnogim fonotekama i plejlistama 40, 50 i 60 godišnjaka. Bobby je jedno vreme bratske svađe trpeo na poziciji bubnjara, sve dok ga braća nisu doveli pred zid i zatražili da bira između njih i svog autorskog čeda Primal Scream. Sa žaljenjem, on se odlučuje za ovo drugo. Dobra odluka i za jedne i za njih. PS rastu, a Chainsi menjaju bubnjara sa ritam mašinom.

Prva dva albuma Screama, koji su dobili ime po jednom citatu pesme The Fall, koja je opet verovatno citat naslova knjige velikog Arthura Janova, prošli su u preispitivanju i reahiviranju američke psihodelije 60ih, soula, pa i savremenih kretanja na muzičkoj sceni Britanije 80ih. Glas publike i kritike, čuo se, nekad više, nekad manje, uglavnom pozitivan eho.

Tek pojavom acid housea i druženjem sa Andrew Weatherallom, DJom, producentom i kolekcionarom, pa Alexom Patersonom iz The Orba, Scream doživljavaju planetarni uspeh i pronalaze sebe i tu ova priča u knjizi nalazi svoj kraj. Primal Scream počinju da plešu. Nastavak verovatno sledi. Uskoro, pretpostavjam,

Ono što para oči dok čitate, bar meni kao zabrinutom i nekad savesnom roditelju neznalici, je koliko je opijata na domak ruke sve ovo vreme i koliko je sam Gillespie sa svojim kolagama zaglibio u tim sferama. Ono što na tren diže raspoloženje i ego, danima i godinama posle ostavlja posledice. U tom smislu knjiga je poštena i svako iz nje može da izvuče nešto za sebe. Bilo dobro bilo loše. A moglo je možda i malo više kritike na tu temu. Ali ostavimo se moralisanja i pridika. Neka nam je dragi roditelji dragi bog na pomoći

Još jedna na tu temu. Teško je pretpostaviti da je „to“ bila glavna inspiracija i pokretačka snaga i glavna tema „svega“. Gillespie kao romantičar, zaljubljeni princ i socijalista daleko je ubedljiviji, koliko se mi slagali ili ne slagali s njim.

Nešto što je počelo kao naivni dečački susred sa Jerry Dammersom iz The Specialsa, prvim koncertima, prvim boravkom u restoranu i susretom sa svojim uzorima, zaslužilo je ovako uglavnom lepu i iskrenu knjigu. A da je obožavanje na sceni obostrano, svedoči i detalj kada i onda  matori Neil Young za vreme snimanja spota za album „Raged glorry“ 90e, pita saradnicu da li je ono onaj lik iz Marry Chaina? Obaveštena faca.

Gillespie je stvarno ime i stvaran lik - rocker. Poželimo mu zdravlje i sreću i još mnogo dobrih albuma i knjiga u karijeri. I poručimo mu da nikad neće izgubiti više od svega onoga što je pre toga imao.              

 

 

Sklop crne kontrakuture – DeForrest Brown Jr.

 

Assembling A Black Counter Culture – DeForrest Black Jr.

Primary Information 2023

 

Knjige o elektronskoj i tehno muzici često idu toliko daleko i duboko u prošlost, a da opet ne daju konkretan odgovor na pitanje otkud i od kada je počeo i gde se nalaze izvori toga trenda, te mode, tih savremenih tokova kulture i umetnosti. Ono što me konstantno zbunjuje je da se sa razvojem muzičke opreme i industrije, javila potreba da se muzičari udalje od bluza, pravca koji je dominantan, ali i povezan sa jednom od najvećih tragedija u ljudskom rodu – robovlasništvom. Crnom mrljom u istoriji čovečanstva. Kako su dominantno belci, preuzeli ne samo top liste, kontrolu i tokove finansija, nego i celokupnu logistiku i industriju, javljaju se, povremeno, nekad jače, nekad slabije, crni glasovi, glasovi Afroamerikanaca i ljudi sa zapada, a afričkog porekla, da se stvari i autorstvo vrate u njihove ruke. Da i oni osete zasluge i blagodati nečega, talenta koji im je dragi bog dao u ruke, nečega što niko pre i posle njih nije stvorio i negovao. A što im je nepravedno oteto. Prevelike su njihove zasluge u razveseljavanju i rasplakivanju masa koje uživaju u ovom vidu kotrakulture.

DeForrest Brown Jr., teoretičar, praktičar, novinar i autor muzike, napisao je jednu knjigu koja obuhvata velike delove i periode razvoja tehna i njegove stilske sabraće. Ne tako apstraktno kao recimo Kodwo Eshun, da ga uopšte ili samo fragmentarno razumemo, nego prilično jasnim jezikom, strukturisano, autor nas prvo vraća u neka davna vremena Charlesa Mingusa, The Isley Brothersa ili početaka večnoga Lee Perryja, a zatim u proročke sfere i faze Drexcyje, Dopplereffekta. Naravno da ne izostaju ni Parlament ili Prince. Komercijalno i po globalnom značenju najpotentnije zvezde popa. Jer i tehno je jedan vid popa  Isto kao i rock and roll. I kao sva popUlarna muzika.

Sve to kako bi veliki industrijalac Henry Ford rekao “iz prve ruke”. Posebna poglavlja su posvećena japanskoj elektronskoj opremi, tehno transferzali Detroit – Berlin, kolektivu Underground Resistance koji su originali i originalni, a ipak nisu niodkuda. I oni su nečija deca i nečiji potomci. Autor izvore traži u proznim delima Amiri Barake i Du Boisa, opštim centrima i mestima, Afrodijaspore. Da li je u pitanju i Afrofuturizam ili nešto šire, odgovor stoji u kratkim analizama gde jedan od pionira tehno muzike Juan Atkins podseća na jedan od ogromnih literarnih uspeha i bestselera, knjigu Futureshock Alvina Tofflera. Mnoga Tofflerova predviđana su se danas pokazali tačnim, naročito u domenu sociološkoga razvoja ljduske zajednice. Atkins je zajedno sa Derrick Mayom i Kevinom Soundersom, kovao intelektualnu zaveru, analizirajući radove Giorgia Morodera i Tangerine Dreama i otkrivajući šta je delo njihovih predaka, a šta ovih muzičkih veličina. Ritam mašine, sekvenceri, MIDI uređaji, samo su početak onoga što danas vidimo i čujemo i šta nas okružuje.

Slušajući i osećajuči sjaj ispeglanih nota i produkcija, teško možemo da zamislimo u kakvoj bedi i kakvim getima su nastali neka od bazičnih dela tehna. Samo kako se izvući iz siromaštva i kako ponuditi kvalitetnu, a priuštivu zabavu.          

Knjiga je enciklopedijskog karaktera i zahvaljujući svojoj hronologiji, može da posluži i kao priručnik i kao podsetnik. Naročito mlađim generacijama. Mnogo toga smo već susreli, ako smo iole pratili muzičku štampu. A ako nismo utome bolje. Sve je skupljeno na jednom mestu.

Političke reference više služe da bi objasnile širi podtekst i konotaciju u kakvim vremenima je sve nastajalo. Tehnologija je gurala scenu, a onda se desilo i obrnuto. Potreba za boljim procesorima, hardwerom, povratna su veza između ova dva srodna pola. EDM se razvija i dalje, ali nema tako primarnu ulogu kao 90ih i 00ih godina.

Ovaj pamflet na nešto više od 400 stranica, brzo se čita, ali i zaboravlja. Zbog toga je lepo da ga posedujete i imate uvek pri ruci. Kad ne znate šta bi da slušate, okrenete neku stranu nasumice i kao ja npr. sada ulepšate vam dan sa X-101 i „What happen to a Peace“.    

 

 

Shivitti – Ka Tzetnik 135633 יחיאל די-נור

 

Shivitti – Ka Tzetnik 135633 יחיאל די-נור

 

Gruenner Zweig 250 – 1998/1987

 

Životna priča Yehiela De-Nura, rođenog 1909 godine i preminulog 2001e teško može da se rekonstruiše na osnovu dela koja je objavio pod pseudonimion Ka Tzetnik 135633. Posle dve nesvakidašnje godine provedene u koncentracionom logoru Aušvic i selidbe u Izrael, zapravo prvo u Palestinsku oblast, potom Izrael, počeo je da piše o pretrpljenim iskustvima. Na internetu stoji da su njegova i slična dela iz literature pod nazivom holokaust palp fikšn, jer pored ličnih elemenata sadrže i elemente fantazije. Za poštovaoce kontarkulture, ovaj skoro zaboravljeni autor je inspirisao knjigom „Kuća lutaka“ bend Joy Division i tekstopisca Iana Curtisa ne samo da pronađu ime za svoj projekat, nego i za brojne aosicijacije u njihovim pesmama.

Knjiga Shivitti dnevnik je Jehielovih 5 psihijatrijskih seansi sa danas zabranjenom supstancom LSD u holandskom gradu Leidenu. Svaki od ovih delova počinje citatom iz Davidovih psalmova. Autor opisuje terapije, svoje patnje i razgovore sa doktorima. Zatim kreću gorka sećanja i opisi njegovih tegoba. Godinama nije bio u stanju u spava po noći i postao je noćna ptica. Supruga Nina, teolog, nagovorila ga  je da potraži pomoć kod holandskih psihijatara, koliko je njihova kontroverzna metoda pomogla u lečenju, teško je proceniti.

Vizije svetla, religiozni motivi mešaju se sa sećanjima na stradale članove uže porodice, pre svega na stradalu sestru i majku. Ekspresionističke slike i opisi zločinaca koji hladnokrvno i bezosećajno izvršavaju naređenja nadređenih skup su svukova i slika koje su mu se u godinama najveće patnje urezali u sećanje. Koliko je on sam bio svedok tih užasnih događaja, tj. koliko su u pitanju doživljaji, a koliko događaji moraju mnogo bolje da znaju stručna lica. Ovako, u pitanju je litaratura koja po svojoj snazi nimalo ne zaostaje za recimo predstavnika uslovno rečeno druge strane i sa sličnim iskustvima sa opijatima Ernesta Juengera. Po mnogo čemu je i prevazilazi.

Da li je u pitanju stid što je ostao živ? Pa u knjizi stoji da su rabini savjetovali svoju pastvu da se ne suprostavljaju fapistima jer je to bilo jednako ravno samoubistvu, a to vjera zabranjuje. Da li je u pitanju čuđenje što je ostao živ? Auto sumnja, ali i veruje da je i on delom svojim ponašanjem odvukao misli zločinaca. I ovo je pretpostavka, nemojte puno zameriti ako grešim.

U jendom svedočenju kada u Poljskoj Esesovci izdvajaju Jevreje iz ljudske gomile i teraju ih da kopaju grobove, Jehiel kao da izlazi iz samog sebe i pretvara se u posmatrča i pripovedača. Promenom perspektive on pokušava da se priseti onoga što je zapalo u najmračnije uglove njegovog napaćenog uma.

Kako je u pitanju jako mala knjižica i ova preporuka će da bude kratka. Svakako da su i knjige Eli Vizela ili dokumentacije Gideona Grajfa ili nobelovca Imre Kerteša jako važna literatura na temu holokausta. Po mom skromnom mišljenju Ka Tzetnik 135633 im je ravan, a u dokumentarno fiktivnom tonu, možda ih na neki osebujni način i prevazilazi.

Sve ove stranice nastale su iz velike patnje i ljudskog jeda. Posvetite deo svog vremena i ovakvim stvarima u životu. Da vidite iz kolikog ljudskog mraka u stanju je da se dostignu ljubav, nada, vera i svetlost.        

Slušanje muzike koju su proizvele mašine – Richard Evans

 

Listning to The Music The Machine Make/Inventing pop 1978-1983 – Richard Evans

Omnibus Press – 2022 studijski

 

Zašto su autori i kritičari iz Britanije toliko fokusirani na britansku muzičku scenu, pitanje je za neku drugu i bolju priliku. Tamo se ogroman novac i dalje vrti oko popa, jaki su sindikati, scena je bogata i raznovrsna, engleski jezik je rašireni vid komunikacije u celom svetu.

Krajem prošle godine pojavila se jako zanimljiva knjiga Richarda Evansa o razvoju popularne muzike sa pojavom novih muzički instrumenata, pre svega sintisajzera, a potom i sekvencera i drugih pomagala u studiju. I da nije toliko britanska, mogla je da bude i najbolja knjiga u širem smislu. Ovako ostaje da žalimo što ćemo na neko takvo integralno izdanje još da čekamo.

Kao što je i za očekivati, Evans, čovek koji vodi fan klub benda Erasure, a poseduje i zavidno iskustvo radeći za poznate firme i etikete kao što su MTV i Factory, piše o britanskoj sceni i britanskim top listama i počecima elektronike u tom domenu. U ovom 520 stranica dugom tekstu, nije mogao da izbegne uticaj Nemaca, kao što su DAF, Kraftwerk, Trio, Conny Planck, a ni Amerikanaca kao što su Sparks, Devo, Artur Baker i neki drugi drugi. Ipak, sve je to jedna „lokalna“ priča, priča likova iz iste ulice i koliko god se autor trudio da sagradi za čitače jedan objektivni svet sazdan od novinskih članaka, intervjua i slušalačkog iskustva, lokalno preovladava.

I. Sve je to jedan đavolji krug. Muzički sindikati brane prava radnika u studiju, tako da se npr. samo njihovi članovi mogu da pojavljuju u tada veoma popularnoj emisiji Top of the Pops. Emulatori, koji su na početku bili jako skupi, kao npr. Fairlight morali su da opravdaju sredstva uložena u njih. Posedovali su ih samo bogati, studiji i teški entuzijasti. Mogli su da oponašaju čitave orkestre i naravno da su se studijski muzičari osećali ugroženima. Rad u studiju bio je jako skup i zahtevan, tako da su ne retko originalni muzičari ustupali svoja mesta profesionalnim anonimnim kolegama, ili iskusnijim kolegama iz drugih bendova. Ili mašinama. Jako ilustrativan primer je album „Sweet Dreams“ Eurythmicsa na kome su uz duo Stewart/Lennox učestvovale i veličine poput Jaki Libezeita i Holgera Czykaja iz kelnskog benda Can i Roberta Goerla iz DAFa. Avangarda, anderground i mejnstrim, gurali su jedni druge, podele i granice u publici nisu važile i za autore i izvođače. Lično, zanima me da li postoji neko ko je u stanju da prati i sluša samo jedan pravac i jedan žanr.  

Sama elektronika svoj put ka top listama popločala je u megauspešnim singlovima Popcorn Gershona Kingsleya, Hot Buttera i albumima Wendy Carlosa. Ne mogu da se izmere hvalospevi naspram pionirskih koraka u nešto većoj meri Briana Enoa, koji je počeo na prvim albumima Roxy Musica, zatim solo i kao producent, i u nešto manjoj meri i stidljivije zvezde vične promenama i transformacijama - Davida Bowieja.

Dela naučne fantastike J. G. Ballarda su postajala deo virtuelne stvarnosti i svakodnevnice „The Normala, Bugglesa, Cabaret Voltairea, Joy Divisiona, Throbing Ghristlea“ pre nego što su neki drugi našli put do top lista i širih masa.

Nezahvalno je izdvajati imena iz ove knjige poimenice, stvarno je tu mnogo truda i rada više nego očigledno. Počevši npr. od analize skromnih i preskromnih Simple Mindsa koji nisu očekivali toliki komercijalni uspeh, pa recimo preko prikaza karijera Heaven 17 i Human Leaguea koji su od laika postali teški profesionalci. Veoma veliko mesto u knjizi zauzimaju Soft Cell koji su megahit obradom Glorie Jones „Tainted Love“ navukli armije tinejdžera na sintetizovani zvuk.

Priča je smeštena u 5 godina u kojima su časopisi NME, Melody Maker, Smash Hits, pa i-D, Face i još par drugih nedeljno i mesečno pokudama i hvalospevima obasipali singlove koji su dospevali u njihove redakcije. Od kritike prvog velikog koncerta Duran Durana sa heavy metal gitarama i solima na klavijaturama, pa do „pljuvanja“ singla „Blue Monday“ New Ordera, koji je danas već antologija, vidi se da pravilo da je i najgora kritika bolja nego nikakva kritika i uvek više pomaže nego što odmaže. Tada napominjem, nije bilo interneta. Novine, small talk i TV su bili glavni izvori informacija.

Dalje. Za veliki uspeh Tubeway Armyja i Gary Neumana zaslužne su delom i veoma uspešne provokativne kampanje njihovih etiketa. A čovek je slučajno čuo zvuk klavijatura u nekom studiju i odlučio da ih primeni. U moru imena koja su utisnuta u temelje i moje mladosti moram da izdvojim band Japan, Jansena, Barbierija, Karna i Sylviana. U više navrata knjiga se bavi i njihovim razvojem i putem od tinejdžerskih zvezda do ozbiljno shvaćenog benda. Lične trzavice su ih nažalost odvojile od veće publike, ali brojni projekti i solo albumi potvrdili su njihov barokni talenat i težak rad.

Tu su o Orchestral Manouvers in the Dark koji na nagovor prijatelja počinju da se ozbiljno ponašaju i kulturno oblače. Više pošalica nego pesma „Enola Gay“ postala je veliki hit, a njihovi albumi stvarno obiluju kvalitetom i za ozbiljnija slušanja. Moda je bila i ostala veoma bitan i važan deo koncepta mnogih likova na bini.

Zabavna je i donekle dobro poznata priča da je iza „projekta“ Silicon Teens i megauspešne obrade „Memfis Tennesee“ stajao sam samcat likom i bradom Daniel Miller vlasnik etikete Mute Records. Kada je stigao poziv za nastup na Peel Show i Top of The Pops, nekako se skupila ekipa za scenu, sve je bilo jedna velika šarena laža. Čitava priča o dva mladića i dve devojke iza imena Silicon Teens.

Ako se samo podsetimo kako su Ultravox divlje i raznovrsno zvučali sa vokalima Johna Foxxa da bi prešli u hladnu i softistficiranu elektroniku sa Midgo Ureom na mikrofonu, a potom krenuli opet nazad ka gitarama i koncertnom zvuku, vidi se koliko je varijacija moguće izvesti upotrebom električnih klavijatura. Brian Eno je jednom čak predvideo da će gitare da nestanu i da će sve preuzeti mašine.  Danas kad vidimo liste hitova na Spotify i Apple music vidimo da nije bio daleko od istine. I zaista mašine i algoritmi produciraju i komponuju zvuk iza koga se kriju svezde Disneya i K-Popa. Navlačeći i najveće skeptike da poslušaju ove surogate.

Poslednji deo knjige bavi se 1983om godinom, kada su u jednom periodu na američkoj top 40 bila 18 imena sa britanske scene. Amerikanci su prihvatali sve redom jer se zna da su oni bili taj inicijalni eksploziv koji je aktivirao ovaj vid kontrakulture u nebrojeno mnogo različitih pravaca. Može se reči da je osnova do pojave sintisajzera bio bluz, možda je bio country, rok end roll. Mašine i tehnologija  ponovo su izmešale karte. One i danas diktiraju pravce i razvoj popularne muzike.   

Na kraju, pridružio bi se mišljenju velikih autoriteta Simona Reynoldsa i Diedricha Diedrichsena. Sve je ovo bio i ostao pop. Iz najvećih grešaka i zabluda nastaju hitovi sledećih generacija. Generacija koje dolaze za nama i iza nas.

Pop will survive.