Palo Alto, Istorija Kalifornije, kapitalizma i sveta – Malcolm Harris

 

 

 

Palo Alto, A History of California, Capitalism and The World – Malcolm Harris

riverrun - 2023

 

O budućnosti kapitalizma, puno se piše, a jako malo zna. Odgovore na ovo pitanje tražimo u vestima, stručnim i knjigama iz popularne kulture, razgovorima sa prijateljima i poznanicima. Dok jedni vlastito nezadovoljstvo, nezadovoljstvo sa samim sobom, iskazuju izjavama da će na primer evro da propadne, rat da dođe i na naše pragove, drugi mudro ili bespomoćno ćute i čekaju nešto. Pojma ni oni nemaju šta čekaju. Ja radim, slušam muziku i čitam knjige. Raznorazne.

Šta o budućnosti planete, na primeru razvoja mesta gde se nalaze centar Silikonske Doline, HP, Tesla Inc., VMware, pa i severnoamerički tehnološki centri nekih od najvećih evropskih firmi kao što su VW i Bosch, misli autor i publicista Malcolm Harris pokušaće ukratko da sublimira ova kratka crtica o istoimenoj knjizi.

Živopisno mesto nastalo je na teritoriji gde je poput pogroma Jermena i nacističkog holokausta, sa lica zemlje izbrisano skoro pola od 300.000 severno američkih Indijanaca. U potrazi za dragim metalima i plodnom zemljom, doseljenici nisu birali mesto, oruđe i žrtve. A doseljenici su na početku dolazili mahom sa Starog kontinenta, potom i iz ostalih zemalja planete. Poznato je da su veliki deo tamošnje poljoprivrede kontrolisali Kinezi, pa je i taj trend uvođenjem restriktivnih zakona i polulegalno ukinut u prvoj polovini prošloga veka. Belci i dalje tamo vladaju. Demokratska bitka za jednakost i dalje traje.

Krajem XIX veka u Palo Altu osnovan je danas možda najznačajniji i najnavikaniji univerzitet na svetu Stanford. Njegov prvobitni razvoj nije tekao tako glatko. Porodične spletke, intrige, pa čak i ubistva pratile su dolazak prvih studenata. Danas se o tome naravno niti piše niti objavljuje. Više se diskutuje o levim strujanjima unutar ove institucije. Mnoge značajne ličnosti pohađale su Stanford University. Među njima ističe se npr. Herbert Hoover, republikanski političar i 31. predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Sa svojom diplomom iz Geologije, ušao je u rudarski biznis, a potom je stupio i na čelo brojnih drugih firmi i organizacija. Kako to u jednom životu sve ide.

Mestašce Palo Alto bilo je poznato i po pronalasku i proizvodnji katodnih lampi za pošte i svoju prednost u biznisu, sve do i sa pojavom poluprovodnika zadržalo je i do današnjih dana. Jedan od ključnih naučnika i pronalazača, William Shockley, radio je i živeo u tim krajevima.

Paralelno sa industrijskim razvojem, rasle su i cene nekretnina, tako da se taj deo Kalifornije danas smatra najskupljim delom planete za rad i život. Ko se ne razume preterano u ekonomiju, tehnologiju i nauku, u ovoj knjizi može da nađe kratke opise i uputstva na neke od danas gorućih tema daljeg razvoja privrede i društva. Pomalo senzacionalistički deluju delovi sa eksperimentima CIA. Između ostalih pominju se i riskantne avanture sa LSDom i veštačkom inteligencijom još tokom 50ih i 60ih godina prošloga veka. Posebno se izdvaja danas poznati program MKultra koji se bavio kontrolom ljudske svesti.

Harris opisuje brojne afere kojih nije manjkalo u ovom delu Kalifornije, a koje su nesumnjivo imale veliki odjek širom sveta. I Malkolm X i Crni Panteri boravili su tamo i širili svoje ideje kao i mnoge druge brojne organizacije. Borbe za ljudska prava, protiv rasizma, seksizma, homofobije, pa i alkohola, droga, tuča i stejdždajvinga na koncertima nalazile su tamo brojne pobornike i protivnike.

Sve je to kao što obično biva i naravno bilo povezano sa nekontrolisanim prilivom kapitala i investicija, nekad i sumnjivog porekla. Brojne kontradiktoronosti i deformacije bile su posebno vezane za period vladavine Ronalda Reagana, na šta ni sam Palo Alto, kao jezgro slobodoumlja, nije bio imun.

Tu negde na pola knjige, ovaj mali gradić počinje da prevazilazi svoje granice. Priča se širi na planetarni uspeh Bila Gejtsa, Gordona Mura i Stiva Džobsa. Najveći investitori i umovi njihovih kompanija prošli su kroz ovaj deo SADa. Ovim redom: 1. investitori, 2. umovi.

Mnoge firme iz tih krajeva danas ili ne postaju ili su marginalizovane, a bili su pioniri u industriji, npr. Xerox i 3Com. Kakve direktne veze imaju Foxcon, Kineska Komunistička Partija i Palo Alto, teško je proceniti, ali i sama knjiga kaže da se bavi i istorijom svetske ekonomije iz jednog ličnog ugla. Spominje se i tzv. „PayPal mafija“, društvo i ekipa bivših osnivača i šefova PayPala koji danas drže pod kontrolom veliki deo kompanija koje se bave novim tehnologijama. To su prijateljstva koja traju.

Knjiga se završava nizom pitanja. Šta nam u daljoj i bližoj budućnosti sledi, to ni ona ne može da odgovori. Iskreno, nisam nešto oduševljen ponudom. I srećan sam što ne živim tamo.

To sam znao i bez ove knjige zvučnog naslova. Možda me daj bože zdravlja kao turistu jednog dana put navede i tamo. Niko ne zna.  

          

 

Some Bizzare – Usklađene deformacije/Čudan i prelepi svet Some Bizzarea – Wesley Doyle

Some Bizzare – Usklađene deformacije/Čudan i prelepi svet Some Bizzarea – Wesley Doyle 

Conform ro Deform/The weird and wonderfull World by Some Bizzare – Wesley Doyle 

Jawbone - 2023 

Svet britanskih nezavisnih muzičkih izdavačkih kuća od 80ih pa na ovamo, promenio se i početničke muke kao i u svakoj drugoj industriji skupo se plaćaju. Cena koju su zajedno sa svojim bendovima platili i ljudi sa i oko lejbla Some Bizzare velika je i neizmeriva rečima. I najveća prijateljstva su pucala usled nemaštine, neiskustvai materijalnih neprilika. Knjiga o kojoj je ovde reč, kolaž je intervju sa nekim od važnijih imena koje je oko sebe okupio i kako je znao i umeo, vodio Stevo Pierce, entuzijasta, samouki DJ, na početku golobradi dečak, a zatim godinama sve starija i starija, ukratko brzostareća osoba, neviđene energije. Posao se ovde bazira na ljubavi prema inovativnoj muzici, da bi kasnije, sa rastućim problemima te ljubavi bilo sve manje i manje, a bitka za većim brojem prodatih nosača zvuka sve veća, brutalnija i nemilosrdnija. Nema sumnje, njegov muzički ukus i marketinške sposobnosti bili su i ostali nesprorni. Smisao za ekonomiju i pregovaranje sa nekim od distributerskih divova kao što su WEA, Universal, Mercury i drugi, bili su skromnih dimenzija i dohvata. Razumljivo, reč je o nezahvalnoj sredini. Intriga i materijalnih problema sa kojima su se susretali Mark Almond i Soft Cell, The The, Swansi, Einstuerzende Neubauteni, Psychic TV, Coil, B-Movie, Foetus, Test Dept, Cabaret Voltaire, The Grid svakako nismo svesni dok uživamo u njihovim albumima. Oni nisu preproducirani, urađeni su jako profesionalno, sa merom i iznad nivoa koji bi mogli materijalno i relano gledano da pokriju veći deo tržišta željnog jeftine zabave i nesvesnog troškova koji su stvarno bili nesagledivi. Mora ipak da se izdvoje neki, jer veći su gurali manje. Soft Cell sa hitom Tainted Love, bio je na prvom mestu lestvica popularnosti u 17 država. Da su samo znali i na b stranu stavli neku vlastitu kompoziciju, a ne još jednu obradu, danas bi Dave Ball i Marc Almond bili srećniji i materijalno obezbeđeni penzioneri. Knjiga obiluje anegdotama, sam Stevo, bio je majstor situacije i inspiracije, u ugovore je stavljao i žive patke, zaista i još poneku šaljiviju stavku. Bio je veran, ne i osetoljubiv. Najduže je sarađivao sa Almondom, ali ni on nije mogao više da ga shvata i podržava, pa ni sam sebi ne može da objasni razloge zbog kojih se nije ranije odlučio na rastanak. Prve dve trećine knjige su jako lepa sećanja, dok kasnije kreću kuknjave i optužbe. Neubauteni tvrde da su prodali više od 100.000 prva četiri albuma na Some Bizzare, dok druga strana na hiljadu listova materijala tvrdi da su im ovi i dalje dužni. Mora se ipak potcrtati, sve je to u nekim fer tonovima. Nadajmo se da će ubrzo da se slože suprotstavljene strane. Producent Flood kaže da je jako lepo bilo raditi u studiju sa autodidaktima i da je FM Einheit, ili Mufti iz EN, bio jako precizan i konzekventan dok je ritmički opsluživao kompresor i beton. Michael Gira iz Swansa je osećao bliskost sa Stevom koji kao i on potiče iz radničke porodice i čiji je otac kao i sam Michael radio dugo vremena kao građevinski radnik. Teško je zamisliti i poverovati u Stevovu ideju da su Psychic TV ili Coil bili u stanju da isporuče novi Dark Side of the Moon. Po svedočenjima, imali su ne samo elitnu grupu fanova i obožavaoca. Albumi su nastajali u hodu, a 250.000 funti dila sa mejnstrim kompanijama, topile su se vrtoglavom brzinom. Novac je odlazio mnogo brže nego što bi se vraćao. Zapravo odlazio je u nepovrat. Moram da priznam, ovih dana uživam u solo albumima Almonda, lika koji je po karmi i oreolu skoro pa na nivou jednog Morrisseya. I njemu je publika ostavljala svakodnevno bukete cveća ispred vrata. I on ima jako istančan ukus i podjednako voli balade Brela, Vadima Kozina, književnost Batailea, kao i šansone, vodvilje, kabare, putuje svetom i polusvetom, provocira i edukuje. I ja volim polusvet, ovako sa donekle sigurne poludistance. Nije nimalo lako. Matt Johnson ili The The vukao je lejbl sa uspešnim albumima, ali i neretko radio upravo suprotno od onoga što su mu savetovali menadžeri. Tako da se nije mnogo razlikovao od ostatka SB repera. I jesu svi pomagali jedni drugima i sarađivali jedni sa drugima dok se tako moglo. Poslednji veći uspeh lejbla su bili magični Dubstar, ali nepoverenje u menadžerske sposobnosti novih bendova 00tih godina postalo je javna tajna. Tako da je bilo sve teže i teže doći do novih imena, a stari su svi do jednog otišli ili prestali da se bave tim poslom. S godinama čovek je iskusniji, pametniji, a i stariji. Znači nije više ili sve je manje u stanju da ispravlja sopstvene greške. Some Bizzare je za mene lično jedna lepa uspomena. Sećam se njihovih kompilacija u jednom vremenu kada su mi bile posebno drage i zuzimale počasno mesto pored box setova francuskih New Rose Records i Love Is My Only Crime minhenskog Veracityja. Zanimljive su i opaske Daniele Millera iz Mute records koji je počinjao u isto vreme kad i Stevo. Sličnosti između njih dvojice postoje. Ipak, Miller tvrdi da se on nekako bolje snalazi u haosu, tačnije da je u stanju da eliminiše haos oko sebe, za razliku od svoga kolege Steva. Toliko prostoproširenih rečenica za sada. Zanimljiva knjiga puna, pretpostavljam, gorke istine, gorčine, ali i lepih uspomena. Na vama je da odredite koliko ste u stanju da to u svoje slobodno vreme prebrodite. Otvara oči, kao i muzika o kojoj je reč. Čudni i prelepi svet Some Bizzarea.

 

Jedan korak ispred – Danna J. Azrieli/יָד וָשֵׁם

Jedan korak ispred – Danna J. Azrieli

One step ahead – David J. Azrieli Memoirs 1939 - 1950

יָד וָשֵׁם - 2001/2022

 

Kako sam usred ratnih zbivanja napustio rodni grad, nisam ni sanjao da ću morati kompletno u žurbi da pakujem najosnovnije stvari i ponovo se odričem pokretne i nepokretne imovine. Razvod, minorna i mirnodopska stvar, učinio je svoje. Tako da sam se za neku smešnu cifru odrekao velike količine knjiga, kompakt diskova i skoro 1000 vinila mahom andergraund muzike. Porodične fotografije? Šta je to. Toplina porodičnog doma? Zaboravio sam šta to znači. Živim među četri bela zida i spavam u apsolutnoj tišini. Neobavešten. Daleko od uspomena. Kad nisam na poslu zaranjam u knjige.

Ali postoje i mnogo i daleko gore stvari u životu. Glava je još na ramenima. To nije tema ovog kratkog prikaza. Nego lični prikaz jer radi se o privatnom blogu. Živi i zdravi smo.

Šta znači biti jedan korak ispred svih? Jedan od hiljadu mogućih odgovora krije se i u ovoj knjizi koju sam kupio u prodavnici suvenira memorijalnog kompleksa Yad Vashem (Spomenik i ime) na jednoj goloj i uzavreloj uzvišici Jerusalima. Privukao me naslov, a priča je više nego neobična.

Ćerka Danna, rođena u Kanadi krajem 60ih, godinama pokušava iz svoga oca da izvuče informacije o njegovoj mladosti ni ne sluteći koliko je to u pitanju neverovatna i zanimljiva povest. Brižni otac pažljivo dozira svoje priče i servira ih decentno i usput golicajući dečiju maštu. Da bi 1980e sam, a potom i 1990e sa ćerkom posetio svoje rodno mesto Makow u Poljskoj.

Grad Makow pre WWII bio je podeljen na jevrejski i katolički deo. Nije bilo preterane mržnje i ljubavi. Te dve zajednice bile su prilično homogene i koegzistirale su u međusobnoj toleranciji i uvažavanju.

Neposredno pre nego što su Hitler i Staljin podelili Poljsku, Davidov otac odlučio se da na neizvestan i dalek put u Eretz Israel, ili Protektorat Palestinu pošalje svoja dva sina i tako spase bar deo svoje porodice.

Celokupno putovanje trajalo je oko tri godine i bilo je puno preokreta, opasnosti i uzbuđenja. Put je vodio preko pola Sovjetskog saveza, Irana, Iraka i Jordana. Ova ne toliko obimom, koliko sadržajem velika knjiga puna je neverovatnih situacija. Od apsurdnih razgovora sa nemačkim vojnicima, bežanja od sovjetskih policajaca, pa do neočekivanog ukazivanja pomoći od strane nepoznatih ljudi ili ranjavanja u bombardovanju železničke kompozicije.

Bilo bi krajnje nepošteno pisati o delovima ove knjige, jer ona svakako zaslužuje da bude pročitana. O tome kako su se naspram jevrejskih izbeglica odnosili Sovjeti, Amerikanci, Britanci i mnoge druge vlade i organizacije, nebrojano puta mogu da se pronađu razna svedočanstva. A da je u svakom narodu bilo plemenitih pojedinaca, to i ovde stoji.

Sadašnjost i prošlost, isprepliću se i nadmeću u pitanjima kako da buduće generacije, ne samo jednog naroda i jedne vere, mogu da izvuku neku pouku za budućnost.

Nije uvek lako ni biti korak iza ili ići u korak s vremenom, a ne biti jedan korak ispred vremena. Veliko je to pitanje.

Šta sve čovek nije u stanju da uradi drugom čoveku i šta je sve čovek u stanju da pretrpi i preživi, saznajemo svakodnevno i iz vlastitog i iz tuđeg iskustva. Često nismo ni svesni toga, jer nema baš puno vremena za okretanje i gledanje iza sebe.

Da za kraj ipak izdvojim jednu upečatljivu scenu kada se junak ove ogromne priče na nagovor prijatelja pretvara da je nem i gluv i zajedno sa muslimanskim susedima moli klečeći ka istoku i oponašajući ih, samo da ga ne otkriju, jedna je od mnogih neverovatnih scena. Ali u sebi ima i izvesnu humanu logiku i toplinu.

David koji je preminuo 2014e godine, ostvario se i pored dubokih ranih, nasilnih, ličnih gubitaka oca, majke, sestara i familije, kao poslovan čovek i roditelj i filantrop i oficir i, što to da krijemo i ako to nekome možda smeta - kao dokazani cionista i rodoljub svoje zemlje.

Uspeo je i da nam preko svoje ćerke ispriča priču - veću od života. A samo je život u stanju da nam ispriča priče veće od života. Ovo je jedna od onih knjiga puna duboke nade, vere i ljubavi.

Veća od svega materijalnog na ovoj planeti.         

Kreativnost, umetnost postojanja – Rick Rubin

 Kreativnost, umetnost postojanja – Rick Rubin

O W Barth- 2023

 

Rick Rubin, poznat je šitokoj javnosti kao producent koji je vraćao u život zaboravljene muzičke zvezde, diktirao trendove i uspešno vodio diskografske kuće. Kako potiče iz relativno siromašne porodice i kako je u pitanju self made milioner, zanimljivo bi bilo zaviriti malo u njegov sistem rada i stvaranja i ova knjiga nam pruža odličan uvid na tu temu.

Naravno da su svi finansijski uspešni ljudi skloni preterivanju i kad se povuku iz javnosti, neki grade auru misterije oko svoje ličnosti,, dok drugi tvrde da svako može da uspe. Rubin pripada ovim drugima.

Pravo je zadovoljstvo čitati kako je svojim platežno moćnim mušterijama koje su se bojale da povuku sledeći poslovni potez, skretao pažnju sitnim i teško uočljivim potezima. Terao ih je da slušaju ono što nikad nisu slušali, pevaju i sviraju oono što nikad nisu svirali.

Omot knjige poput tačke semena i kruga ploda podseća na neko delo dalekoistočnjačke filozofije i toga ne manjka, ali spominje se i citira i Stari zavet. Poučne misli, Rubin skupljao je na svakom koraku i svugde oko sebe.

Nravno da je sumnja u sebe svakodnevna i svi gajimo sklonosti prema njoj, ali moramo stalno da isprobavamo da joj se suprostavimo. Strpljenje i pažljivo slušanje i osluškivanje podjednako važni su.

Strah od matirajnog neuspeha eksperimentisanja detaljno se i duboko analizira u ovom delu gde je jako malo konktretnih naznaka i imena. Sublimacija iskustva pa i potpuno negiranje iskustva mogu ponekad da vode ka plodonosnim rezultatima. Kako biti hrabar? That is the question.

Ko je nekad pratio karijeru Rubina prepoznaje o kojim se ličnostima u knjizi govori, ali i ko nije imao tu sreću može da prepozna neke univerzalne principe i nađe sebe u svemu napisanom.

Naravno da ova knjiga ne može da zameni udžbenike i spiritualne izvore, pa prema tome nije sasvim jasno kako je uspela za kratko vreme da doživi više izdanja i prevoda širom sveta.

Rubin i pojednostavljuje i negira i potcrtva i potvrđuje i radi ko zna šta sve ne zato jer sme i jer mu lični uspeh to dozvoljava. On pripada izabranim i odabranim i on zna i on sme. 

Šta sve bradonja koji hoda po studiju u japankama stvarno krije i koliko iskustvo ima u radu sa najvećim imenima estrade teško je i pored ove veoma detaljne studije proceniti jer ljudi žive od konkreetnog delanja i konkretnih poteza.

Tako da Kreativnost pre svega preporučujem ljudima koji ne veruju dovoljno u sebe i koji se nalaze na ili blizu životnih prekretnica. Svakako da je uspehu knjige pomogla i reklama i renome. Ali vredi čitanja. 

Odlična knjiga za letnje dane i plažu, ali i za sedenje u toploj sobi i gledanje snežnih planinskih vrhova. Amerikanci znaju dobro da prirede i serviraju i pojednostave. Hvala bogu imam dovoljno vremena da se posvetim i ovoakvoj literaturi, Pitanje je koliko dugo, posao je naporan, traži mnogo vremena i odricanja.

Ako ne ovaj, onda bar jedan od sledećih odmora posvetite ovom malom Rubinovom priručniku iz prektične kućne filozofije. Vredi.

Ćovek ima metodu. To je već nešto.

Vera, nada i krvoproliće– Nick Cave/Sean O‘Hagan

 Vera, nada i krvoproliće– Nick Cave/Sean O‘Hagan

Faith, Hope, and Carnage

Arete– 2023

 

Nemoguće je ostati ravnodušan prema opusu Nika Kejva. Gledao sam ga uživo najmanje pet puta, počevši od turneje koja je pratila album Henry s Dream, u malom klubu koji je primao svega nekoliko stotina posetilaca, pa sve do megalomanskog nastupa sa pesmama sa Push the Sky Away pred više od dest hiljada namučenih duša u dvorani sa lošom ventilacijom. Kako je Kejv stario, starila je publika. Dolazili su i novi poštovaoci. Da nešto tu i nije sasvim u redu, pretpostavljali smo svi. Šta je bilo u pitanju, verovatno su tačno znali samo oni iz najužih krugova.

Vera, nada i krvoproliće, dugačak je intervju, ili bolje rečeno raazgovor dvojice prvoboraca alternativnog rocka i alternativne pop muzike. Sean O Hagan, multiinstrumentalista i lider potcenjenog sastava High Llamas, zavukao se pod kožu Kejvu, koji kao da je uvideo da nije do kraja bio iskren i pošten prema svojoj publici. A tek prema samom sebi! Svi znaju da su ga u životu zadesile tragedije koje ne možete ni najvećim neprijateljima da poželite. A kako je mnoge stvari predvideo ili bolje rečeno anticipirao svojom okrutnom i nemilosrdnom poetikom, vreme je bilo da nam otkrije i najmračnije strane svoje svestrane ličnosti. Čudo bi bilo da je sve bilo drugačije. Možda je trebalo da nastupa pod presudonimom i sa maskom. Tada bi bar svoje najmilije poštedeo svojih problema.

U ovoj knjizi smenjuju se epizode u kojima se susrećemo sa članovima Bad Seedsa, priča se o nastanku mnogih kompozicija, a kako ga je zadesila porodična tragedija prvo pre ovog razgovora, a zatim i nakon objavljivanje knjige, vreme je bilo da nam priča i o demonima koji ga prate još iz najranijeg detinjstva. Priča i o majci i o ocu, neke stvari koji ni mi sami ne odajemo ni najbližim prijateljima. Ovde je sve to javno.

Ko je iole slušao i pratio tekstove pesama, zna da je Kejv pokušavao i nije pokušavao da se otme iz ralja narkomanije, i ko zna čega sve ne, ali ne i potpuno iskreno i potpuno predano. Smatrao je da je zavisnost deo kreativnog procesa i dobra inspiracija. Pretpostavljam. O kakva je zabluda bila u pitanju. Često u trećem licu, prepričavao je priče iz Starog i Novog Zaveta, da bi prešao i na sam gugl i Hablov teleskop i krenuo da se sudara sam sa samim sobom, bozonima i hadronima. Blues je bivao sve sporiji i svedeniji. Nestajao je i povlačio se poput senke. Warren Ellis dugogodišnji partner iz benda Dirty Tree postaje sve važniji faktor u stvaranju i poetici. Čovek s glavom poput one Jovana Krstitelja. Pomaže radom. I gura tu priču do današnjih dana.

Da bi na kraju Kejv počeo da se bavi i porculanom, a već duže vremena susreće se sa ljudima koji su prošli iste boljke kao i on. Sada već znamo da Kejv nije bio iskren ili bolje rečeno bio je elokventan, ali ne i konkretan i pitanje je koliko možemo da poverujemo u to što nam ova knjiga nudi. Ova knjiga pre svega namenjena je samim autorima, a tek onda drugom čitalaštvu. Koliko će Kejv biti jak da se izbori sa svim zlima i nesrećama koje ga  prate?

Preko 80 posto navedenog, po slobodnoj proceni, zna se iz prethodnih intervjua. Sve je stvar dubljeg razmiljanja i promišljanja. Korona je učinila svoje i svi smo se posvetili razmišljanju o nama samima i o našoj konačnosti. Sean i Nick stvarno se lepo izražavaju i dopunjavaju da nam se možda smeši i neka muziča saradnja u skoroj budućnosti.

S druge strane vredi li to tolikoga truda? Koliko će toga da ostane neispričano? Jako malo jer Cave se i na svom internet portalu svakodnevno ogoljuje pred nepoznatim ljudima.  

 Mene lično ne zanima šta Kejv i bilo koji umetnik misli o bliskoistočnom pitanju jer je ono po meni u ovom trenutku praktično nerešivo i za njega kao i za mnoge druge stvari, potrebno je mnogo vremena i neka vremenska distanca.

Krivo mi je što mu toliko vremena posvećujem i što je njegovo iskustvo za  mene praktično i Bogu hvala na svaki drugi način beskorisno. Da li je u pitanju dobra knjiga? Ne znam.

Žao mi ga je kao čoveka i na ovaj način, ovim kratkim prikazom pružam mu ruku pomirenja. Da nije bio iskren ni prema vama ni prema sebi ni prema nama, neka ostaje tajna između vas i mene.

Žao mi je nekih drugih ljudi više. A tek onda nekoga ko nema pojma ko sam ja i koji to verovatno nikad neće ni saznati. Na vama je da sami dalje prosudite.  

Elektronski vaš, prvi deo – Martyn Ware

Elektronski vaš, prvi deo – Martyn Ware

Electronically yours Vol. 1 – Martyn Ware

 

Constable – 2023

 

Za mnoge od nas koji smo manje više odrasli i između ostalog uz MTV emisiju “120 Minuta” novoj pop muzici pomalo nedostaje razbarušenost, raskoš i bogatstvo ideja i produkcije 80ih i 90ih. Šta je tačno u pitanju, moglo bi se satima naglabati i raspravljati. Knjiga o kojoj je ovaj put reč, opisuje jedno vreme i jednu epohu gde je tehnologija diktirala zvaničnu scenu, scena tehnologiju, top liste i gde su interakcije između mejnstrima i andergraunda bile brojne, praktično nesagledive i guste po obimu, frekvenciji i opštem odjeku. Kako finansijski, tako i po lepezi zvukova koje smo uz vožnju, medije, u klubovima, uz radio i na mnogim drugim mestima upoznavali i susretali trendovi su se smenjivali brzo i dinamično, ali znali smo im ime i glavne aktere. Danas praktično, i nemamo neke određene i merodavne muzičke pravce. Oni postoje, ali totalno su irelevantni i retko ko im poznaje ime i domet. Klinci ljubomorno čuvaju i prikrivaju svoje afinitete. Odrasli nemaju vremena i strpljenjima da im se dublje posvete. Jaz između generacija, veći je nego ikada. Oldies i milenijals žive u paralelnim svetovima.

Martyn Ware lik je koji je početnu slavu stekao na prva dva albuma The Human League početkom osamdesetih. Silom prilika i pod prisilom lejbla Virgin Records, odvaja se od svog najboljeg prijatelja, autora i pevača Phila Oakeya i osniva paralelno Heaven 17 i British Electric Foundation. O nebrojenim produkcijama koje su sledile i prethodile, više reči biće u nastavku ove zanimljive i od srca ispisane knjige i posvete epohi. Prvi deo završava se praktično 1992e godine i albumom B.E.F. – Music of Quality and Distinction Vol II.  

Odrastao u skrominm uslovima, u Šefildu, poreklom iz radničke porodice, uz roditelje brata i dve sestre, Ware se uz pomoć muzike i druženja oslobodio sive svakodnevnice i materijalno situirao. Danas je to naravno mnogo kompleksnije i mehanizmi su drugačiji. Nekada bilo je dovoljno imati nekoliko albuma i singlova u Top 40 i uz turneje i radijske kvote, s manje ispada i uz dobro društvo, skrpiti dovoljno novca za penziju.

S tehničke strane zanimljivi su opisi tadašnje mašinerije koja se koristila u produkciji. Danonoćno programiranja sekvenci od par sekundi danas je uz softver rešivo u domenu od nekoliko sati. Banke zvukova na katridžima, a potom i CD romovima, bile su preskupe. Jedan CD je koštao i do 3000 funti. Danas je to uglavnom besplatno. Što se vidi, a i čuje. Studijski bubnjari su se primerice žalili Wareu da ne mogu uživo da reprodukuju deonice sa LynnDrum uređaja. On im odgovara da mu je to bio i cilj, da ne mogu da ga reprodukuju. Posle nalazi zajednički jezik i sa studijskim muzičarima i neverovatna je priča o nastanku i genezi velikog hita We don t need this fashist groove thang. Glavni junak je bio tada 17godišnji John Wesley Barker, dečko koji ne zna da svira bas, a potom odsvira neviđeno dobru i nezaboravnu bas deonicu, pa koji je ritam gitarista, pa malo i ritam gitaru odsvira, a na kraju kaže da uči da svira violinu…Veliki hitovi su nizovi slučajnosti i nastaju iz malih ideja...

…Heaven 17 je kako Ware tvrdi odstup od principa The Human League u smislu da se osim sintisajzera koriste i “živi” instrumenti. Dogovor je bio i da nema ljubavnih pesama, ali i to je prekršeno. Pravila su tu da se ruše i preusmeravaju.

Ware je jako ljubazan i korektan u svojim ocenama muzičkih partnera, čak i kad se ljuti što npr. ne dele njegove levičarske ideje i poglede kao npr. Bob Geldof, ostaje fer i nikoga ne vređa. Vidno u šoku zbog Garry Glittera, jednog od heroja svoje mladosti, deluje na trenutke i naivno, pa moramo da konstatujemo da i ima mnogo sreće zbog svoje zvezde vodilje. I da je srećan što može dobro da živi od posla koji voli.

Zanimljive su priče o susretima sa Tinom Turner, Chaka Kahn ili recimo nenadmašivim Bootsy Collinsom od koga u studiju kupuje ručno rađene kape. Od čega legende preživljavaju!!! 10 funti komad.

Produkcija debitantskog albuma Senanda Maritreye, nekad poznatog pod imenom Terence Trent D Arbyja donosi mu čekove od kojih i danas može komotno da živi. Balearistički remix hita Heaven 17 – Temptation donosi mu pristup novoj publici koja se provodi uz sangriju na plažama Ibice. Eurodisco, naime.

Detalja je stvarno mnogo i Ware pokazuje da su veze u sceni Šefilda trajne i isprepliću se. Ja lično čujem tu i buduću etiketu Warp i nenadmašne Cabaret Voltaire. Jedan za nas sasvim drugi svet, a u suštini jedno te isto, svet inovacija. Svet inovacija, jedno te isto. Čudna konstatacija, ali vredna razmišljanja. Wareova misija još traje i željno iščekujem nastavak ove jako zanimljive pripovesti.   

S glupim si – Bruce Adams

 S glupim si – Bruce Adams

You are with Stupid

University Of Texas Press – 2022

kranky, Čikago i novootkrovenje nezavisne muzike

 

Posle stotina pročitanih knjiga o popularnoj muzici sve nekako počinje da se ponavlja i vrti u krug. Da li je stvar u preteranoj količini informacija ili sumnji u verodostojnost istih? Ne znam. Odavno nije zabavno. Čovek pita se da li da veruje internetu, jer sve s čim se danas susrećemo, manje više stoji na serverima velikih kompanija i literatura pati od nedostatka dubljeg smisla, osim smisla da zabavi, zbuni i učini nam vreme i život podnošljivijim i smislenijim. I varljivog sećanja onih koji su radili i usput udisali dim na koncertima i bivali poliveni pivom iz nečije, možda i sopstvene krigle, onog sećanja koje nas vara i u koje nas svedoci iz različitih perspektiva različito uveravaju posle niza, sada može slobodno da se kaže, uzaludno proćerdanih godina koje su pojeli skakavci. Nije svako Ričard Brenson, Zakerberg i Elon Mask da svoje, a što da to i ne kažemo glasno – Zablude, debelo naplati i plasira nam svaki dan kroz brojne portale kao jedinu i baš jedinu i nezaobilaznu istinu. Smisao su, oni to dobro znaju, brendovi, suptilne reklame i skrivene poruke kojima popularna kultura zaista obiluje i zbog kojih varljive vrednosti skaču i devalviraju i čiji su mehanizmi sve manje suptilni, a sve više agresivni, navalentni i banalni. Danas popularna muzika boluje od banalnosti i potcenjuju se klinci, oni kojima je namenjena i koji za nju izdvajaju teško stečene džeparce.

Zato kada autor knjige „S glupim si“, bivša polovina dueta koja je stajala iza male, agilne i antologijske izdavačke kuće kranky, kaže da je sredinom 90ih prodao 3000 nosača zvuka glavnog akta, Labradforda, moramo da imamo u vidu da je to nekad bila velika cifra u kontekstu nezavisne scene, a mala i smešna za 6 tadašnjih takozvanih mejnstrim etiketa: Sony, MCA, WEA, Polygram, EMI, and BMG. Ko je od velikih preživeo potop i agoniju usled digitalizacije i slobodnog „šerovanja“ fajlova to možete da nađete i ako vas zanima - uz malo entuzijazma veoma lako. 3000 je danas i za ozbiljne izvođače iz njihovih redova ozbiljna i nedostižna cifra. Kako tu novac cirkuliše i na koje se sve načine muzičari izdržavaju i dovijaju, tema je za neku drugu priliku. A i mnogo toga je već opštepoznato i deo opšte (ne)kulture.

Da bi se objasnio fenomen krankya, jedne od tri potteme ove izuzetne knjige, druge dve su čikaška nezvisne scena 90ih i nezavisna muzika uopšte, moramo da se malo dublje pozabavimo nezavisnom muzikom od kraja šezdesetih pa na ovamo. Namerno ponavljam ovo „nezavisna“ jer Adams je izričit u tome šta je nezavisno, a šta ne i iako je dugo hleb zarađivao u Cargo distribuciji, jako eksplicitno iznosi sud i osudu nekih navodno moćnih imena tadašnjeg andergraunda. Neki bendovi i solisti, a da to nisu ni Beatlesi ni Stonesi ni Elvis ni Dylan, imali su češće mali, ređe veliki odjek u širem delu javnosti, a da se njihov opseg danas može teško realno sagledati i tako lako zaobići. Na primerima Stoogesa, Velvet Undergrounnda, Blue Cheer, Silver Apples, Slint ili kao u slučaju krankyja nešto mlađih Britanaca Spacemen 3, vidi se da je uz štampu i oralnu propagandu, jedan, ne tako mali broj muzičara delio sličan ukus i bio u stanju da se izdvoji entuzijazmom istražujući domaće zadatke koje su im ovi često igrom slučaja, slučajni inovatori postavljali. Tako su nastale, iz ranih klica mnogobrojne scene i grane - da bi danas u nedostatku adekvatnih imenioca, praktično sve završilo u nekom „krosoveru“, „“melanžu i da stilske definicije koje nam nude streaming servisi zvuče više nego komično i provokativno. Industrija jednostavno mora svoje konzumente da svrsta u neku fijoku.     

Spacemen 3 i njihovi derivati, svojim tretmanom psihodeličnog zvuka, pa i internim nesuglasicama, inspirisali su čitavu plejadu kranky izvođača od kojih se pored pomenutih Labradforda, izdvajaju Bowery Electric, Dadamah, Roy Montgomery, Jessamine, Magnog i Stars of Lid. Da i oni su ne samo audivizuelno oponašali i dograđivali ideje Spaceman 3, nego prihvatali i njihovu igru karaktera u stvaralačkom procesu. Budimo pošteni do kraja, i Spacemen 3 su imali svoje uzore, samo ne ide se tako duboko i daleko. Adams u knjizi nije obuhvatio sve glavne likove iz kranky priče, jer da je tako, bilo bi sve mnogo dosadno i suvoparno. Za razliku od mnogo većih etiketa iz istog kraja, kao što su Touch and Go, Thrill Jockey i Drag city i koje su se većim delom fokusirale na lokalne nade, kranky je išao i zaobilazio geografske granice tako da su se na njihovm repertoaru privremeno nalazili i Low iz Duluth, Minesote i Godspeed You Black Emparor iz Montreala. I to je već treća okosnica ove knjige. Globalni značaj i dooprinos za svetsko kontrakulturno dobro i nasleđe.

Ono što Adams nesebično iznosi je i evolucija takozvanog postrock zvuka oko čega je nezahvalno raspravljati se, a i mnogo je samozvanih stručnjaka na tu temu. Šta jeste, a šta nije post rock, to ni samozvani autor poskočice ugledni britanski novinar Simon Raynolds ni sam ne zna. Puno prostora posvećeno je, kako vreme prolazi, sve važnijem i važnijem čikaškom proizvodu, bendu Tortoise. Zašto ne nabrojati neke od pripadnika teške kategorije koji su prodefilovale u ovoj ekipi: John McEntire, David Pajo, Jeff Parker, Doug McCombs, Bundy K. Brown.. Da je izvesna solidarnost postojala u Čikagu, gradu sa ogromnom segregacijom i mestu iz koga potiču i Alligator Records, Chess Records, The Numero Group, Trax Records, Wax Trax! Records, pominje se, nekad uzgred, nekad eksplicitno i u ovom delu. Pominju se naime i ova imena važna za razumevanje industrije zabave koja se polako potiskuje u zaborav i dobar deo publike i zabavljača danas nema ni osnovna sredstva za život.          

Da vam dalje ne prepričavam ovu malu enciklopediju imena i anegdota i ovaj mali konglomerat jednog velikog i potcenjenog iskustva nečega što nikad neće ući u udžbenike. Nema sumnje da je nova ekonomija preuzela mnoga iskustva iz ovog domena i miljea i da sve danas izgleda daleko neprofesionalnije nego pre 50 godina Uz želju da je više ovakvih dela na tržištu polako se opraštam od vas i posvećujem se nekoj drugoj knjizi. Nekoj drugoj temi i nekoj drugoj razbibrizi.

Joga – Emanuel Karer

Joga – Emanuel Karer 

Laguna – 2022 

 Emanuel Karer je veliko ime velike književnosti zemlje u kojoj je rođen i u kojoj živi. Nije to nešto maštovito i bajkovito. Imaginacije ima. Više dokumentarni pristup stvarima i stvarnosti koje se polako izmiču kontroli. Naizgled. Kontrola je sveprisutna, mnogi se ne snalaze i ne mogu da se pomire sa tom činjenicom. Svet je nesiguran. Mora se. Živi u svom starom kraju i sa svojim starim društvom. Verovatno. Seća se dobrih starih dana kada je bio anoniman i siromašan. Materijalno, ne i duhom. Mora dalje. Zašto baš „Joga“? Sadržaj me više podseća na trčanje, tzv. "džoging”, nego na drevnu kulturu i drevno verovanje. Nisam bio u stanju da se udubim. Ovaj izuzetno popularni bestseler vuče sadržajem, ne i formom na „Every“ Dave Eggersa. Čoveka koji gubi svoj identitet, traži se u firmi i na kraju završi u bolničkoj košulji. Jer dotiče opasne teme i opasan teren. Kako ostati na vrhu, Nepala, Kilimadžara ili Mon Blana? U smislu karijere, popularnosti, rejtinga. Mora. Pitanje je kako dolazi do informacija i tema? Pekić i Umberto Eko su godine i dane proveli s knjigama i upijajući informacije. Danas, sve je više i više u oblacima, manje i manje na papiru. Par ukucavanja na tastaturi i već smo negde daleko. Karer pokušava da se opusti usled sve očiglednosti i jasnoće. Jedan od stotinu odgovora je siguran. Pitanje je koji? Svi usled brzine pristupa znamo mnogo. Ljudi su hodajući leksikoni. U moru podataka i šumova. Karer opisuje do detalja tip žene koja mu se dopada. Da li smo to već prešli na objekte i objektivno razmišljanje? Da li to dolazi do raslojavanja društva? Na podelu na poželjne i nepoželjne. Prihvatljive i neprihvatljive. Podobne i nepodobne. Ubedljivo, ali na svu sreću ne delim njegovo mišljenje. Pomirujem se sa činjenicom da je knjiga stvarno „bestseller“ i da će mnogi da se upecaju u tom moru „ideja“. Da li je usled umnožavanja proizvoda njihova materijalna priroda ušla i u naš duboko potrošački karakter i mentalitet? Karer beži u drevnu metafiziku. Nematerijalnu stranu proizvoda. Softver? Noćna mora. Moramo da budemo obazrivi u osudama i ocenama. Sva sreća, pa čovek ne sudi, može samo da kaže šta mu se dopada i šta mu ne odgovara. Knjiga je lepa. Ne bojim se ružnih komantara. Trenutno. Moramo li da se odlučimo? Karer i Eggers su dve strane jedne medalje? Koja vam je draža i pristupačnija, to sami odlučite. Ili će to da odluči vaš džep? Premalo znamo da bi bili objektivni, previše da ostanemo ravnodušni. Nije problem što smo grešni i što grešimo, nego nešto drugo. Propagira se i prestupništvo i čistunstvo. Zakoni se menjaju. Literatura je borba između sadržaja i forme. Kome posvetiti slobodno vreme? Deci? Šefovima? TVu? Kareru ili Eggersu? Moral je u ozbiljnoj krizi. Od deset do jedan? Jedna jaka dvojka. Jedan je u ovom slučaju najviša ocena. Subjektivno. Moral prepuštam drugima da o njemu sude. Smoriše.

SBP4 – Ili pop muzičar u potrazi za najvećim prim iliti prostim brojem!

SBP4 – Ili pop muzičar u potrazi za najvećim prim iliti prostim brojem! 

Moram da priznam da sam se, ima tome sigurno najmanje 10 godina, pa i više, umorio od isključivog slušanja, uslovno rečeno, pop muzike iz zapadne hemisfere. Ponestalo je entuzijazma kod klinaca sa gitarama i laptopovima. Sve, postalo je uglavnom i prilično predvidljivo, bledo i proračunato. Jako mnogo toga svodi se na provociranje što više zabeleženih klikova na internetu ili manje ili više prikriveni marketing popularnih brendova, a neretko i političkih opcija. Nadmudrivanje svakojakih algoritama pretraživača, portala, društvenih mreža i softwera sličnih namena nameće nam istinu i stav samo jedne strane, ne i nešto dužeg roka trajanja. A šta ostatak civilizovanog i naprednog sveta misli, radi, privređuje, sve nam je manje i manje dostupno. Na svu sreću ili nečiju nesreću, istok daleko od toga da spava. Ne samo u nauci, tehnologiji i ekonomiji, kultura i kontrakultura nude nam više od jednog izbora i jedne, oh kako je to ružna i nepopopularna reč, ali ajde da je upotrebimo, više od jedne „alternative“. Tako da često i bez stručnog saveta, uz pomoć dostupne literature i par portala, pratim pomalo i ruske bendove, a i scenu bivšeg Varšavskog bloka. Tamo je već duže vremena daleko zabavnije, šarenolikije, inovativnije i zanimljivije, bar u produkcijskim rešenjima i ambijentu. Tekstove i političke pamflete nešto i ne razumijem, a nešto me i ne zanimaju. A da se dobro živi, ne bih se baš složio. A gde se to još dobro živi u ovo novo vreme? Verovatno i sigurno - nije sve krenulo od Зву́ки Му, Гражданская оборона i Kina, zaista fenomenalnih pokojnika Pjotra Mamonova, Jegora Letova i Viktora Tsoia. Ali mnogi u njima vide klicu ili ono što su poređenja radi subotički Boom festival, Paket Aranžman i zagrebački YURM festival predstavljali za razvoj i poticaj scena na našim prostorima. Današnja scena Ruske Federacije, ogromna je i raznovrsna i nesaglediva. Ponešto poput t.A.T.u. (2001) ili Simple Symmetry (2014) ili Nine Kravitz (2012) ili Kedr Livanskiy (2019) prođe komercijalno na neki svoj način i na zapadu, ali pravi reciprocitet između zapada i Rusije odavno nije uspostavljen i Rusija mnogo više konzumira tuđu pop muziku nego što je je to obrnut slučaj. Neracionalni animozitet još dugo će da traje. Bar na stupcima dnevne štampe i po internet portalima. Pa ko izdrži. Mene lično fasciniraju bendovi i projekti koji nisu baš nešto preterano originalni, koji koliko toliko neke davno i nedavno započete ideje dorađuju, unapređuju i osvežavaju na neki šarmantan način. Volim da čujem retro darkwave koji piče: ГРУППА ХМУРЫЙ i Мать Тереза. Elektronika i elektropop Softblade i Ennae, devojaka sa slatkim i muzikalnim porukama, koje možda nešto više i konkretnije znače, a i ne moraju da nešto više i konkretnije znače. Dovoljno je da postoje i da su tu negde i da možemo da ih čujemo. Stvarno su osveženje u okeanu „hitova“ i ponude kojima smo više nego zatrpani. Nemam pojma šta znači Кобыла и Трупоглазые Жабы Искали Цeзи́ю, Нашли Поздно Утром Свистящего Хна, kako se zove višegodišnji projekat Antona Vagina, ali dok slušam njihov poslednji album „Поруха“ mogu sa velikom verovatnoćom da predvidim i osetim logičan i na neki način nesrećno prekinut razvoj nekih dalekih srodnika kao što su Amerikanci Mercury Rev i Flaming Lips. Na samom vrhu liste tajnih favorita jedan je drugi projekat: Самое Большое Простое Число ili SBP4, „Najveći prosti prim broj“ – u slobodnom prevodu. Jedini stalni član i osnivač je Kiril Ivanov iz Sankt Petersburga. Na svojih, ako se ne varam, 16 studijskih albuma, Ivanov je menjao ne samo postave, stilove, tehniku, nego i celokupnu zvučnu sliku. Na internetu mogu da se nađu detaljni opisi razvoja i evolucije SBP4. Preko Intelligent Dance Music/Hip Hop/Anti Hip Hop izraza i elektronike, pa do klasične indie pop postave sa pevačicom, izdanja su pratili efektni video radovi u savremenom ili retro umetničkom stilu. Mene su brojne asocijacije uz delimično razumljive, ali jednostavne tekstove, uz dužno izvinjenje na nepoznavanju tamošnje političke, kulturne i ekonomske situacije i scene, kako onda, tako i danas, asocirale na pitanja koja samo naša starija slavenska braća mogu tako dobro da postavljaju. Toga ima u ruskoj literaturi, nauci i umetnosti u obilju. Da samo pomenem neka imena koja nisu toliko u opticaju kao što su Harms, Ljeskov, Beli, Malevič, Kandinski, Kolmogorov, Lomonosov, Koši i tako dalje. Pitanja su toliko složena da na njih nije moguće odgovoriti tako lako, a često je nemoguće i bilo kako na njih odgovoriti. Iz dana u dan pronalazi se sve veća i veća najveća prim cifra tj. prim broj. A gde se sve ne koristi to znanje? Od kriptografije i ekonomije, pa do ovih malih uređaja što nam se svakodnevno motaju po rukama, prim brojevi su svuda okolo nas. U tom prim-arnom smislu, jedan od vrhunaca karijere je EP: „Выброшу голову — пусть думает сердце!“ (2017) („Bacam glavu, neka srce razmišlja“) i odvaljeni ples uz „Kraj sveta“ ili u originalu: „Конец света“. Ako se neko seća Beza iz Happy Mondaysa ili ako je neko slučajno posmatrao Erlenda Oyea kako pleše uz Whitest Boy Alive, zasigurno zna o čemu pišem. Aleluja! Još jedan od fenomenalnih „stejtmenta“ iz pera profesionalnog novinara Ivanova je i „Bilo šta“ - "Всё равно" (2020) sa istoimenog albuma: „Bilo šta.“. U slobodnom prevodu: „Opasno je tamo gde nas nema, idemo, pa dokle stignemo“. Da li je u pitanju ljubavna poruka nekoga „ko na sve pristaje“? Ili daj da se po koji put opet iznenadimo? Ili samo jedno prosto: deja vu? SBP4 su odabrali da stvaraju i pevaju na svome jeziku i nisu u tom smislu tako komunikativni kao recimo Moskovljanin Mujuice s čijim se elektronskim izrazom nekada prilično tangencijalno dodiruju, a od koga se zatim muzički dijametralno udaljavaju. Dok je u početku izdavačke karijere i u ranim radovima zvuk bio prilično sveden i repetitivan, s vremena na vreme, mogli smo da slušamo i kompleksnije strukture i sam razvoj nije u tom smislu bio linearan. SBP4 su bend kontinuiteta i bend promena i bend koji sublimira celokupnu istoriju i svoga podneblja i podneblja iz koga dolazi elementarni i osnovni izraz kojim vladaju i koji umnogome unapređuju. Omoti su i pratili svetske trendove, i ličili na moguće zapadne uzore, i zadavali zagonetke. Sve je i novo i staro i ovdje i tamo. Prepoznajemo i motoriku evropskih Kraftwerka i ritmiku južnoameričkih Os Mutantesa i eksploziju boja i harmonija duhovnog sabrata iz Džordžije Kevina Barnsa iz Of Montreala. A i oni znaju i prepoznaju dokle idu i odakle su njihove misli i izrazi. Pored te već pomenute, na trenutke nedostižne dubine i poriva iz vlažne stepe i ko zna odakle sve ne, SBP4 kao nekad i Zappa, ne mogu da održavaju monotoniju i vozaju gore/dole, brzo/sporo - dobrovoljnu i dobrodušnu publiku kao male srećne majmune. Bar tri ili četri minute monotonije dok traje jedan singl, koji mora uspešno da se vrti na radiju ili koliko traje pažnja današnjih klinaca na časovima matematike. SBP4 su slobodni i kao umetnici i kao ljudi. I to je ono što se čuje i što kod njih vredi. Ne boje se oni nikoga i ničega. Na „Greški“ – „Провал“ iz 2018e čujemo posetioce klubske zabave kako jedni drugima govore da su najbolji na svetu, kako je njihova ideja greška i kako sve što je moglo da krene pogrešno krenulo je u pogrešnom pravcu. Zar to nije super, draga braćo i sestre? SBP4 su toliko fatalni, duboki, dobrodušni, i pristupačni i nedodirivi istovremeno - da teško je ne voleti ih. Samo dajte im dovoljno vremena. Zbog vas u stanju su da obiđu i pola sveta, da odu i do ruba Afrike, samo da osvoje vašu ljubav. Problem je što ostatak razvijenog sveta ljubomorno čuva svoju poziciju i svoje tržište. Toliko i toliko znakova po tekstu. Ti i ti fontovi. Bihejvioristička ekonomija i ispiranje mozga. A ako neko to dobro poznaje. To su oni. I to smo mi. Ako zaista volite i cenite pravi i istinski kvalitet, ljudski rad, SBP4 su rešenje za vaše probleme i problem za vašu konkurenciju i vaše neprijatelje ako ih imate, a sigurno je da ih imate, jer znam da ste jako uspešni u tom što radite. Nema sumnje, još jedan u nizu odličnih neotkrivenih bendova koji strpljivo čeka da mu poklonite svoju pažnju sa ove strane zavese koja je kažu davno podignuta. Samo napred!

Surrender - Bono

 

Predaja – Bono

Alfred A Knopf – 2022

 

Irski pevač Paul Hewson, poznatiji pod pseudonimom Bono Vox, lider četvorice jednakih, benda U2, povukao je toliko nepopularnih poteza, ne za jedan, nego za sto i jedan život običnog smrtnika. Voljen, još više osporavan, uspeo je sa svojim timom da stekne  prilično bogatstvo i iza sebe ostavi nekoliko evergrina koji će još dugo da se kreću u eteru, na najpopularnijim radio stanicama vozača, automehaničara, zanatlija  i ugostitelja širom planete. Da se ne lažemo, iza većine tih poteza, stoje uglavnom vešto promišljeni koncepti menadžera Paula McGuinessa i čitavog tima medijskih eksperata i spin doktora. Problem je, gledajući realno, više u načinu, eksponiranosti i interpretaciji društvene stvarnosti, nego u samoj formi i izražavanju. Reklamirajući svoje pesme, Bono, od sebe udaljio je dobar deo stare publike. Ne može svima da se udovolji, to je jasno, ali zar mora toliko da se iritira? Da li je to onaj mladi sused iz ulaza koga srećemo na ulici kada idemo da prospemo smeće i koji nam ljubazno otpozdravlja.        

Knjiga u kojoj Bono kroz prizmu 40 pesama iznosi i razotkriva samoga sebe, stvarno je mučna literatura, delimično degutantna, s druge strane, veoma važna i informativna adresa za nekoga ko ima želju da ponešto i razume. A da to odmah bude jasno, znaće nešto više, razumeti i dalje – uglavnom neće. I to su i dokaz i naravoučenije.

Muzički šoubiznis bio je i ostaće i dalje iracionalna kategorija. Za površne površno, za duboke izluđujuće koliko sve je postalo očigledno i opet pojma nemamo. Tamo gde je novac, vlada sila. Sve ostalo, manje više, nikoga ni ne zanima. Budi glasan, budi uporan, ponavljaj se dok možeš i koliko možeš i dok ne upali.

Na trenutke, staložen čovek oseća se stvarno neprijatno. Autor i ghostwriter, u stalnom su pokušaju da odbrane neke tako labave stavove i ideje. Novi i materijalno prebogati prijatelji znaju dobro da bez njih ništa ne ide i ništa ne funkcioniše. Dva sveta koja se stalno mimoilaze. Svet moćnih, duboko proračnatih, politička i ekonomska elita s jedne strane. I svet onih koji ništa nemaju i koji nikada ništa verovatno neće ni imati, nemilosrdno udaljavaju se jedni od drugih. U prelaznom periodu, desi se pokoji transfer ključnih igrača, čisto da nam se zamažu oči. Obični ljudi, u nadi da ih neko važan snima, glume svoje šefove. A šefovi u nadi da će da im bude oprošteno, u nekom od narednih svetova, plaćaju pokoju turu svima, ali mora da se vidi i registruje. 

Nema teme koja nije dotaknuta i obrađena. Tu su i pank i pola tajkuna Silicijumske doline, Vol strita, i Bela kuća tu je. Groteskni su, banalni, pa i tragikomični opisi na koji način Bono za par dana ulazi u suštinu američke političke scene i kako na primer na mobitelu objašnjava... Obami, da za tu i tu ideju moraju da pridobiju i... Republikance.

Ne mogu da opišem koliko je to sve 80ih i 90ih bilo nisko i iritantno, da bi poslednjih godina doživelo još bolniji vrhunac, tj. bolnije i dublje dno. Svi su uskočili u taj War Child voz, i Radiohead i Manic Street Preachers i Brian Eno i U2 i Sting i ko zna ko sve još kome smo mi sa svih različitih strana verovali. Došli su i u naše krajeve, pokupili novac, nagrade, diplomatske pasoše, medijsku pažnju. A da li su zaista nešto pokrenuli na bolje, na sveopštu korist? Nisu, duboko su se precenili i sada svi jedemo... ono što su nam za sobom ostavili. Da i mi smo deo civilizovanog sveta. A pre to nismo bili.

Neka i dalje sviraju po metroima, neka i dalje hodaju bezimenim ulicama sa sumnjivim facama i gorilama koje ih čuvaju, ovaj svet spasiće oni koji danas ćute, trpe, rade koliko mogu i mudro sede kod kuće.

Pročitali smo i ovu knjigu. Toliko može da se izdrži. Čovek nije ni svestan koliko jak je i koliko sve otišlo je predaleko. Ova knjiga odlično podsećanje je i na to koliko smo i dalje glupi i koliko i dalje ponavljamo iste greške, kako smo jeftini i kako svako može da nas kupi. A da to često ni sami ne znamo. I sami toga nismo svesni.

Svi smo mi Bono, bez obzira koliko trudili se da budemo nešto bolje i pametnije i više od toga. I što kaže njegov veliki pokojni prijatelj, bez imalo ironije i stida: „Sve je u božjim rukama.“

Stvarno. Svi smo mi Bono. Glup sam jer i dalje čudim se.

Ne moraš da čitaš, sve je jasno: Dave Eggers – Every

 Dave Eggers – Every (Kippenheuer & Witch)

2021

 

Eggersove knjige pratim verovatno iz godine u godinu. Možda je to uz Velbeka jedini hroničar vremena koji mi daje koliko toliko pouzdanu, moram da priznam ne baš zdravu i optimističnu, informaciju o aktuelnom stanju stvari. Mada ni to ne bi trebalo da se uzima za postojano i garantovano. Neka nesigurnost i neizvesnost i strepnja postoje u svemu napisanom. Čini mi se da niko bolje ne razume i ne opisuje traume i boljke ekonomski najrazvijenije demokratije koja diktira tehnološki razvoj planete. Bilo da je u pitanju saudijska pustinja ili suncem okupana zapadna obala severnoameričkog kontinenta, mali čovek, gubi se u veličinama koje mu diktiraju mediji, reklame, vesti, ulica, bifei. I tako biva sve manji i manji. A problemi gomilaju se i rastu.

Every je svojevrstan nastavak Kruga, jedne od prethodnih knjiga. Fama koja se stvara oko najvećih kompanija današnjice i svih socioloških implikacija koje menjaju sliku stvarnosti i teraju nas sve više i više da mislimo i razmišljamo apstraktno i virtuelno. Nestaju male farme, knjižare, ljudi završavaju na ulici u nemilosrdnoj borbi za koru hleba. Ulica više nije zdrava. Prevaranti koriste svoj trenutak i ostavljaju nas u nedoumicama koje ni oni ne mogu da reše. Čekamo na prelazu, a crveno svetlo nikako da prođe.

Glavna junakinja Delani počinje da radi u kompaniji Every. Razlog na početku, nejasan je, skoro pola knjige pratimo njeno upoznavanje sa firmom koja kontroliše prodaju na internetu, hardver, aplikacije, sve je neka mešavina onoga što možemo da čitamo i pratimo u svakodnevnoj štampi. Moram priznati da je Eggers jako maštovit i na trenutke nam se čini da pred sobom imamo insajdera, nekoga ko se duboko suočava s temom o kojoj govori. Svet njegovih ideja neiscrpan je. Tema i razrada dobre su, ali i nezahvalne za dalji nastavk priče u kojoj saznajemo da je u pitanju osveta i svođenje računa.

Sve se prati i opservira, tako da nije jasno kako je Delani došla tako daleko u svojoj nameri i pričinila priličnu, ali ne i toliko efektnu i efikasnu štetu. Sistem je efektniji i robusniji, pa u neku ruku i inteligentniji od svojih tvoraca.

Tu je mislim i poenta celokupne priče. Čovek se pretvara u mašinu. Ljudski odnosi dehumanizuju se. Ljubav pretvara u penetraciju. Za veru, jednakost i empatiju, nema ni vremena, ni razumevanja. Sve se meri i sistematizuje. Radi se udarnički i na akord, što nije problem. Svaka nova reč gubi smisao pre trenutka u kome se izgovara u svojoj usamljenosti. Kontekst, program i preopterećena podsvest spamuju se do granica izdržljivosti. Beskonačni linkovi. Šta se uklapa u konačnu sliku budućnosti? Ništa. Ko ima posao, taj je Every i svako, ko nema, pretvara se u svojevrsno ništavilo svakodnevnice.

Da li je beli šum sve što ostavljate za sledeće generacije?