Predaja – Bono
Alfred A Knopf –
2022
Irski pevač Paul
Hewson, poznatiji pod pseudonimom Bono Vox, lider četvorice jednakih, benda U2,
povukao je toliko nepopularnih poteza, ne za jedan, nego za sto i jedan život
običnog smrtnika. Voljen, još više osporavan, uspeo je sa svojim timom da
stekne prilično bogatstvo i iza sebe
ostavi nekoliko evergrina koji će još dugo da se kreću u eteru, na
najpopularnijim radio stanicama vozača, automehaničara, zanatlija i ugostitelja širom planete. Da se ne lažemo,
iza većine tih poteza, stoje uglavnom vešto promišljeni koncepti menadžera
Paula McGuinessa i čitavog tima medijskih eksperata i spin doktora. Problem je,
gledajući realno, više u načinu, eksponiranosti i interpretaciji društvene
stvarnosti, nego u samoj formi i izražavanju. Reklamirajući svoje pesme, Bono, od
sebe udaljio je dobar deo stare publike. Ne može svima da se udovolji, to je
jasno, ali zar mora toliko da se iritira? Da li je to onaj mladi sused iz ulaza
koga srećemo na ulici kada idemo da prospemo smeće i koji nam ljubazno
otpozdravlja.
Knjiga u kojoj
Bono kroz prizmu 40 pesama iznosi i razotkriva samoga sebe, stvarno je mučna
literatura, delimično degutantna, s druge strane, veoma važna i informativna adresa
za nekoga ko ima želju da ponešto i razume. A da to odmah bude jasno, znaće
nešto više, razumeti i dalje – uglavnom neće. I to su i dokaz i naravoučenije.
Muzički šoubiznis
bio je i ostaće i dalje iracionalna kategorija. Za površne površno, za duboke
izluđujuće koliko sve je postalo očigledno i opet pojma nemamo. Tamo gde je
novac, vlada sila. Sve ostalo, manje više, nikoga ni ne zanima. Budi glasan,
budi uporan, ponavljaj se dok možeš i koliko možeš i dok ne upali.
Na trenutke, staložen
čovek oseća se stvarno neprijatno. Autor i ghostwriter, u stalnom su pokušaju
da odbrane neke tako labave stavove i ideje. Novi i materijalno prebogati prijatelji
znaju dobro da bez njih ništa ne ide i ništa ne funkcioniše. Dva sveta koja se
stalno mimoilaze. Svet moćnih, duboko proračnatih, politička i ekonomska elita
s jedne strane. I svet onih koji ništa nemaju i koji nikada ništa verovatno
neće ni imati, nemilosrdno udaljavaju se jedni od drugih. U prelaznom periodu,
desi se pokoji transfer ključnih igrača, čisto da nam se zamažu oči. Obični
ljudi, u nadi da ih neko važan snima, glume svoje šefove. A šefovi u nadi da će
da im bude oprošteno, u nekom od narednih svetova, plaćaju pokoju turu svima, ali
mora da se vidi i registruje.
Nema teme koja
nije dotaknuta i obrađena. Tu su i pank i pola tajkuna Silicijumske doline, Vol
strita, i Bela kuća tu je. Groteskni su, banalni, pa i tragikomični opisi na
koji način Bono za par dana ulazi u suštinu američke političke scene i kako na
primer na mobitelu objašnjava... Obami, da za tu i tu ideju moraju da pridobiju
i... Republikance.
Ne mogu da opišem
koliko je to sve 80ih i 90ih bilo nisko i iritantno, da bi poslednjih godina
doživelo još bolniji vrhunac, tj. bolnije i dublje dno. Svi su uskočili u taj
War Child voz, i Radiohead i Manic Street Preachers i Brian Eno i U2 i Sting i
ko zna ko sve još kome smo mi sa svih različitih strana verovali. Došli su i u
naše krajeve, pokupili novac, nagrade, diplomatske pasoše, medijsku pažnju. A
da li su zaista nešto pokrenuli na bolje, na sveopštu korist? Nisu, duboko su
se precenili i sada svi jedemo... ono što su nam za sobom ostavili. Da i mi smo
deo civilizovanog sveta. A pre to nismo bili.
Neka i dalje
sviraju po metroima, neka i dalje hodaju bezimenim ulicama sa sumnjivim facama
i gorilama koje ih čuvaju, ovaj svet spasiće oni koji danas ćute, trpe, rade
koliko mogu i mudro sede kod kuće.
Pročitali smo i
ovu knjigu. Toliko može da se izdrži. Čovek nije ni svestan koliko jak je i
koliko sve otišlo je predaleko. Ova knjiga odlično podsećanje je i na to koliko
smo i dalje glupi i koliko i dalje ponavljamo iste greške, kako smo jeftini i
kako svako može da nas kupi. A da to često ni sami ne znamo. I sami toga nismo
svesni.
Svi smo mi Bono,
bez obzira koliko trudili se da budemo nešto bolje i pametnije i više od toga.
I što kaže njegov veliki pokojni prijatelj, bez imalo ironije i stida: „Sve je
u božjim rukama.“
Stvarno. Svi smo
mi Bono. Glup sam jer i dalje čudim se.
No comments:
Post a Comment