Ne moraš da čitaš, sve je jasno: Dave Eggers – Every

 Dave Eggers – Every (Kippenheuer & Witch)

2021

 

Eggersove knjige pratim verovatno iz godine u godinu. Možda je to uz Velbeka jedini hroničar vremena koji mi daje koliko toliko pouzdanu, moram da priznam ne baš zdravu i optimističnu, informaciju o aktuelnom stanju stvari. Mada ni to ne bi trebalo da se uzima za postojano i garantovano. Neka nesigurnost i neizvesnost i strepnja postoje u svemu napisanom. Čini mi se da niko bolje ne razume i ne opisuje traume i boljke ekonomski najrazvijenije demokratije koja diktira tehnološki razvoj planete. Bilo da je u pitanju saudijska pustinja ili suncem okupana zapadna obala severnoameričkog kontinenta, mali čovek, gubi se u veličinama koje mu diktiraju mediji, reklame, vesti, ulica, bifei. I tako biva sve manji i manji. A problemi gomilaju se i rastu.

Every je svojevrstan nastavak Kruga, jedne od prethodnih knjiga. Fama koja se stvara oko najvećih kompanija današnjice i svih socioloških implikacija koje menjaju sliku stvarnosti i teraju nas sve više i više da mislimo i razmišljamo apstraktno i virtuelno. Nestaju male farme, knjižare, ljudi završavaju na ulici u nemilosrdnoj borbi za koru hleba. Ulica više nije zdrava. Prevaranti koriste svoj trenutak i ostavljaju nas u nedoumicama koje ni oni ne mogu da reše. Čekamo na prelazu, a crveno svetlo nikako da prođe.

Glavna junakinja Delani počinje da radi u kompaniji Every. Razlog na početku, nejasan je, skoro pola knjige pratimo njeno upoznavanje sa firmom koja kontroliše prodaju na internetu, hardver, aplikacije, sve je neka mešavina onoga što možemo da čitamo i pratimo u svakodnevnoj štampi. Moram priznati da je Eggers jako maštovit i na trenutke nam se čini da pred sobom imamo insajdera, nekoga ko se duboko suočava s temom o kojoj govori. Svet njegovih ideja neiscrpan je. Tema i razrada dobre su, ali i nezahvalne za dalji nastavk priče u kojoj saznajemo da je u pitanju osveta i svođenje računa.

Sve se prati i opservira, tako da nije jasno kako je Delani došla tako daleko u svojoj nameri i pričinila priličnu, ali ne i toliko efektnu i efikasnu štetu. Sistem je efektniji i robusniji, pa u neku ruku i inteligentniji od svojih tvoraca.

Tu je mislim i poenta celokupne priče. Čovek se pretvara u mašinu. Ljudski odnosi dehumanizuju se. Ljubav pretvara u penetraciju. Za veru, jednakost i empatiju, nema ni vremena, ni razumevanja. Sve se meri i sistematizuje. Radi se udarnički i na akord, što nije problem. Svaka nova reč gubi smisao pre trenutka u kome se izgovara u svojoj usamljenosti. Kontekst, program i preopterećena podsvest spamuju se do granica izdržljivosti. Beskonačni linkovi. Šta se uklapa u konačnu sliku budućnosti? Ništa. Ko ima posao, taj je Every i svako, ko nema, pretvara se u svojevrsno ništavilo svakodnevnice.

Da li je beli šum sve što ostavljate za sledeće generacije?