Pages

Friday, February 18, 2022

Bez starca nema udarca: Brian Wilson – At my Piano

Brian Wilson – At my Piano (Decca 2021)

Po mnogima, kritici i publici, album Beach Boysa, Pet Sounds, nastao krajem 60ih spada u najkvalitetnija dela koja nam je ponudio svet pop muzike. Sve do današnjih vremena. Lake zvuke kalifornijskih plaža, koji su bili zaštitni znak ove postave, zamenile su kompleksne barokne strukture i harmonije, psihodelični kolaž, nastao, bez sumnje, uz upotrebu nedozvoljenih sredstava, kojima je taj period ljudske civilizacije obilovao. Žrtva vlastite genijalnosti, surovog oca, nezasitih menadžera, proračunatih žena, bio je i glavni autor ove postave - Brian Wilson.

Prolazile su godine, lečio se od raznih psihičkih problema i problema ovisnosti, naleteo na doktora koji mu je odneo veći deo bogatstva i preko advokata skoro zapečatio sudbinu za sva vremena. Na svu sreću, Wilson nije skončao kako su sve prilike bile da će da skonča. Promenio je lekove i doktora, našao novu ljubav, njegov mozak, velika, pametna i inspirativna glava, iščupao se iz nevolja u kojima mu je protekao veći deo života. Posledice su ipak bolne i žestoke. Žive rane.

„At my piano“, pruža nam presek i pregled njegovog najplodnijeg stvaralaštva. Odsviran na klaviru, bez vokala, onako na suvo, još jednom nam daje uvid u genijalnost i domete ljudske kreativnosti.

Dok ovo pišem, trudim se da ne koristim bilo kakva pomoćna sredstva, osim ekrana i tastature. Sećenje me izdaje, stres i godine čine svoje. A i slušanje muzike na mobilnim uređajima često ne daju priliku da čovek kao nekad dok okreće ploču na gramofonu, gleda u omot i čita i pamti šture, ali korisne informacije. Mobilno slušanje, protiče u brzini i nemamo priliku u svoj toj brzini, da dovoljno dobro zapazimo šta i koga i koliko slušamo. Sva čula rade u petoj brzini. Snovi, nemogući su.

Album počinje sa „God only knows“. Da li je to ljubavna ili religiozna pesma? Ili i jedno i drugo? Teško je prosuditi. Emocije s kojima se Wilson obraća nekome, duboko zavodljive su, ali i nekako nevino tužne – „ostavi me na miru, kad već nećeš da budemo zajedno“. Kao da nam opisuju ukratko svu našu fizičku, vremensku i duhovnu ograničenost i prolaznost, naše rođenje, odrastanje, zrelo doba i smrt. U par minuta. Sreća postojanja. Sreća duhovnog i telesnog zajedništva.

„In my room“, himna samoći, zidovima koji nas okružuju. Nastala u doba mladosti. Jedno krhko, osećajno biće traži izlaz, pomoć. Možda samo fantaziram, rodiš se sam, sam i umireš.

Wilsonove teme imaju ukrasa taman onoliko koliko bi trebalo. Prelazi i refreni, udžbenik su mere i jednostavnosti, ali i težine da se do nje dođe. Koliko je sati rada proteklo da se dođe do ove formule? Koliko je potrebno da se izbaci sve suvišno i nepotrebno iz života?

„The Warmth of the sun“ je tako topla i čvrsta, kao i sve ostale pesme uostalom. Topi sneg sa Treskavice i Himalaja. Suptilno, pronalazi put do srca i ne napušta ga satimma. Daj da se malo odmorimo od ovog svakodnevnog blek metala i loših vesti umornih i bolesnih duša. Daj da i njima malo pomognemo.

„Good vibrations“ je toliko ogolila efektan aranžman originala i pokazala da forma i ideja mogu da idu jedno uz drugo i da jedne drugoj ne smetaju, nego da se potpomažu u teškim i iscrpnim trenucima.

Wilson je ostao jedno veliko dobro dete u sebi i u svima nama. Wilsonova muzika budi optimizam i želju u čoveku da istraje i daje snagu sa se izborimo sa svim lošim stvarima koje nam se dešavaju. Puštajmo Wilsona zlonamernicima. A posle mogu i Divlje Jagode i Saxon i Dara Bubamara i Dr. Dre. I na kraju nešto jako lično... "I guess I just wasn't made for these times". Jebeni Laibach, Edvard Kardelj i socijalističko samoupravljanje... Life of Brian...


 

No comments:

Post a Comment