Jedan korak ispred – Danna J. Azrieli
One step ahead
– David J. Azrieli Memoirs 1939 - 1950
יָד וָשֵׁם - 2001/2022
Kako sam usred ratnih zbivanja napustio rodni grad, nisam
ni sanjao da ću morati kompletno u žurbi da pakujem najosnovnije stvari i ponovo
se odričem pokretne i nepokretne imovine. Razvod, minorna i mirnodopska stvar, učinio
je svoje. Tako da sam se za neku smešnu cifru odrekao velike količine knjiga,
kompakt diskova i skoro 1000 vinila mahom andergraund muzike. Porodične fotografije?
Šta je to. Toplina porodičnog doma? Zaboravio sam šta to znači. Živim među
četri bela zida i spavam u apsolutnoj tišini. Neobavešten. Daleko od uspomena. Kad
nisam na poslu zaranjam u knjige.
Ali postoje i mnogo i daleko gore stvari u životu. Glava
je još na ramenima. To nije tema ovog kratkog prikaza. Nego lični prikaz jer
radi se o privatnom blogu. Živi i zdravi smo.
Šta znači biti jedan korak ispred svih? Jedan od hiljadu
mogućih odgovora krije se i u ovoj knjizi koju sam kupio u prodavnici suvenira memorijalnog
kompleksa Yad Vashem (Spomenik i ime) na jednoj goloj i uzavreloj uzvišici Jerusalima.
Privukao me naslov, a priča je više nego neobična.
Ćerka Danna, rođena u Kanadi krajem 60ih, godinama
pokušava iz svoga oca da izvuče informacije o njegovoj mladosti ni ne sluteći
koliko je to u pitanju neverovatna i zanimljiva povest. Brižni otac pažljivo
dozira svoje priče i servira ih decentno i usput golicajući dečiju maštu. Da bi
1980e sam, a potom i 1990e sa ćerkom posetio svoje rodno mesto Makow u
Poljskoj.
Grad Makow pre WWII bio je podeljen na jevrejski i
katolički deo. Nije bilo preterane mržnje i ljubavi. Te dve zajednice bile su
prilično homogene i koegzistirale su u međusobnoj toleranciji i uvažavanju.
Neposredno pre nego što su Hitler i Staljin podelili
Poljsku, Davidov otac odlučio se da na neizvestan i dalek put u Eretz Israel,
ili Protektorat Palestinu pošalje svoja dva sina i tako spase bar deo svoje
porodice.
Celokupno putovanje trajalo je oko tri godine i bilo je
puno preokreta, opasnosti i uzbuđenja. Put je vodio preko pola Sovjetskog
saveza, Irana, Iraka i Jordana. Ova ne toliko obimom, koliko sadržajem velika
knjiga puna je neverovatnih situacija. Od apsurdnih razgovora sa nemačkim
vojnicima, bežanja od sovjetskih policajaca, pa do neočekivanog ukazivanja pomoći
od strane nepoznatih ljudi ili ranjavanja u bombardovanju železničke
kompozicije.
Bilo bi krajnje nepošteno pisati o delovima ove knjige,
jer ona svakako zaslužuje da bude pročitana. O tome kako su se naspram
jevrejskih izbeglica odnosili Sovjeti, Amerikanci, Britanci i mnoge druge vlade
i organizacije, nebrojano puta mogu da se pronađu razna svedočanstva. A da je u
svakom narodu bilo plemenitih pojedinaca, to i ovde stoji.
Sadašnjost i prošlost, isprepliću se i nadmeću u
pitanjima kako da buduće generacije, ne samo jednog naroda i jedne vere, mogu
da izvuku neku pouku za budućnost.
Nije uvek lako ni biti korak iza ili ići u korak s
vremenom, a ne biti jedan korak ispred vremena. Veliko je to pitanje.
Šta sve čovek nije u stanju da uradi drugom čoveku i šta je
sve čovek u stanju da pretrpi i preživi, saznajemo svakodnevno i iz vlastitog i
iz tuđeg iskustva. Često nismo ni svesni toga, jer nema baš puno vremena za okretanje
i gledanje iza sebe.
Da za kraj ipak izdvojim jednu upečatljivu scenu kada se
junak ove ogromne priče na nagovor prijatelja pretvara da je nem i gluv i
zajedno sa muslimanskim susedima moli klečeći ka istoku i oponašajući ih, samo
da ga ne otkriju, jedna je od mnogih neverovatnih scena. Ali u sebi ima i
izvesnu humanu logiku i toplinu.
David koji je preminuo 2014e godine, ostvario se i pored
dubokih ranih, nasilnih, ličnih gubitaka oca, majke, sestara i familije, kao
poslovan čovek i roditelj i filantrop i oficir i, što to da krijemo i ako to
nekome možda smeta - kao dokazani cionista i rodoljub svoje zemlje.
Uspeo je i da nam preko svoje ćerke ispriča priču - veću
od života. A samo je život u stanju da nam ispriča priče veće od života. Ovo je
jedna od onih knjiga puna duboke nade, vere i ljubavi.
Veća od svega materijalnog na ovoj planeti.
No comments:
Post a Comment