Svojta – Adnan Repeša
Književna radionica Rašić - 2021
Mnogo manje o srećnim, ako ih ikako ima, a mnogo više o
nesrećnim porodicama, pisao je Tostojevski. Bergman i Von Trir, snimali su
filmove. A Norvežanin Kausgard pokrenuo pravu lavinu u modernim književnim
krugovima, uništivši vlastitu intimu. Danas, kao da se aktualizuje vizija
generacije „68“ o nestanku tradicionalno bliskih odnosa. Ljudi prelaze na labavu
komunikaciju. Druže se i opšte samo s osobama koje im odgovaraju po
senzibilitetu, još više po interesima. Površnost sveopšta je. Goli interes. Mostarac,
tačnije rečeno naš čovek iz Blagaja, Adnan Repeša, krenuo je u svoj literarni
obračun sa svojom bliskom rodbinom – svojtom i ponudio i njima i nama - više od
igre. Kratki presek i uvid u društvene i privatne albume svog fotografskog
sećanja. Pokazao nam kako bliskost, saosećajnost, solidarnost, lagano, ali
sigurno nestaju na svim nivoima života jednog mikorkosmosa.
Roman Svojta bavi se svim periodima piščevog života, od
rođenja, preko odrastanja, pa do izvesne zrelosti. Kako prolaze kratka
poglavlja, menjaju se i stilovi i atmosfere. U kratkim crticama piše o teškoj
sudbini oca, njegovoj izopštenosti i nerazumevanju od oca i majke, njegovoj
supruzi koja pokušava da nađe zajednički jezik sa svima, o samom sebi,
verovatno. Tu je i sestra. Tu su i rođaci, stričevi, tetke, ujaci... Repeša
nema milosti u seciranju kratkih događaja protkanih psihogramima neke neobjašnjive
odbojnosti koju oseća u komunikaciji. Težak teret nosi.
Kratko poglavlje opisuje i rat, tj. život u ratnim
okolnostima. Borbu sa nemaštinom i snalaženje jednog, nezavisno od vere i
porekla, čvrstog, poštenog i bistrog hercegovačkog čoveka. Priča, tj. roman o „Ljudima
i suzama“ kako autor ističe, nastala je u hodu, pisana u automobilu, na ulici,
raznim mestima. Onako kako je i sam veliki Andrić zapisivao svoje misli. Da mu
ne pobegnu, da ne ispare iz glave. Podneblje je teret, ali i nadahnjuje, to je očigledno.
Svojta je jedno jako vredno svedočenje o epohama i epohi
koja još traje. Pokazuje da je ne samo kod nas nego i kod njih, zapravo kod
svih nas, podjednako teško i da opšte nerazumevanje vlada i pojedinačno i
uopšteno. Puno je tu i ljubavi, i prema onima koje zna da prekori, a prema baki
i dedu, naročito. Prema svome poreklu. Naspram svoje teške, ali pozitivne karme
koju će da prenese i na svoje potomke. Prepošteno izlaganje, naravno da će da
da bude i težih konzekvenci, jer sve iznosi se ne videlo. Porodica kao i sve
druge, reklo bi se. Ljubav prema svom poreklu, pacifična, bez agresivnih
konotacija. Jedan patriotizam koji možemo svakome da poželimo. U svakom trenutku
i na svakom mestu.
Pravo bogatstvo su i autentični izrazi koje srećemo pre
svega u prvoj polovini romana. Oni nisu prepreka da se dostigne univerzalno.
Svi razumemo taj poziv. Poziv na pomirenje među nečim. S nekim. Sa samim sobom.
Vapaj.
Bespoštedno delo, patosa i lirike, sumnje i vere, beznedežnosti
i obećanja. Pored familije, tu su i bliske i dalje komšije, moram da napomenem.
Skidanje tereta s vlastite kože može da pomogne mentalno
ne samo stvaraocu, nego i daleko više onome ko čita i ko prati.
Neka me žene ne shvate pogrešno, ali ovo je muški
odrađeno. Spasimo najdraže, spasimo jedni druge, spasimo i sebe. Spasimo od
prevelikih grehova. Život prekratak je da bi malodušnosti ustupio makar i
sporedno mesto. Mnogi nisu svesni toga.
Svojta otvara oči.
No comments:
Post a Comment