Preporuka: Katarina – Drasko Sikimić

Katarina – Drasko Sikimić

Lom - 2020

 

U računar unosim kratke beleške, čisto kao podsetnik, šta sam, kako i kada pročitao. Utisci, ekspresije, detalji koji mi upadaju u oči i uši. Drugi roman Sikimića, iako na samo 150ak stranica, obiluje detaljima. Za razliku od prethodnog dela, „Čvor na omči“, ako se dobro sećam naslova, struktura je labavija, više tokova sklapaju se u jednu celinu. Otvara srce i poetski i duhovito, nudi nam sliku male istočnohercegovačke varošice Ljubinje i srpskoga velegrada.

Glavna tema je ljubav, kako sačuvati je za sebe, kako voljenu osobu privući, ako ne za sva vremena, ono za neki dugi period. Nešto što meni, iz neobjašnjivih razloga, nije pošlo za rukom. I ruka, zapravo nedostatak, ruke, kao i u prethodici, jedan je od glavnih motiva Katarine. Jako teško i nedokučivo.

Katarina je umetnička slikarka koja pokušava da dođe do neke ušteđevine kao kućna pomoćnica u Izraelu. Ona ceni jako Danila Kovača, piščev alter ego, ako smem da pretpostavim. Zaljubljuje se u njega, zanimljiva je, život pored nje, nije dosadan. Danilo trudi se da je ne razočara. Zavode se, ono balkanski.

Danilova ljubav, nespretna je i na trenutke kreće se između uzvišenog i ovozemaljskoga. U njoj puno je topline, ali i krv kola venama. Ti trenuci telesnog iskustva, možda su i najbolje opisani. Kako to obično biva, između muškaraca i žena, dodirivanje, verbalno i bukvalno, moraju da izdrže test vremena. Ljubav ili postoji ili je nema, za nju ne postoji obuka i teorija u koju možemo da se pouzdamo. Dok su ljubavnici udaljeni, javljaju se sumnja, čežnja, duboka poezija tone i trepti u svakom trenutku nedostajanja. Mladi to drugačije doživljavaju, kod iskusnijih osoba, očekivanja, daleko niža su. Bolna iskustva.

Postoji i izvesno privlačenje i odbijanje, velikog i maloga, jedne skučene sredine u kojoj svi se poznaju i gradova Srbije u kojima čovek može da uživa kompletnu anonimnost. Vera, tu je i jedan od motiva, usputne konotacije političke svakodnevnice, vrlo suptilno utkane su u strukturu ovog zaista ne toliko obimnog ostvarenja.  

Jezik Sikimića, ekonomičan je i na trenutke bujan. Urođeni humor, može da se uoči samo ako pažljivije čitate, ređe direktno. Muzički erudita, na trenutke podseća se nekih od autora Amerikane, čini mi se, pa i pisaca koje ceni. Zvuci teku i sudaraju se ispod jednog plemenitog podneblja iz koga autor potiče. Sikimić ima sluh i osećaj za dijalog, za druge ljude. Pomalo sumnja, a pomalo se i uzdiže. Sve su to bitke koje traju dok tekst nastaje i dok se razvija.

Jako lepa knjiga, za nijansu slabija od prvenca. Njegovu poeziju nisam čitao, osim nekoliko ostvarenja na internetu. Izoštrenost izraza uz povremene erupcije emocija spomenik su jednoj mladosti, jednoj eri nestrpljivosti, jednom narodu koji se po ko zna koji put nalazi na istorijskoj prekretnici kroz prizmu jedne ovozamaljske ljubavi. Samo napred. Nedostaju nam u književnosti čiste misli satkane iz kratkih i efektnih kompozicija. Svi odoše u beskonačnost. A problemi samo gomilaju se. Katarina rešenje je za usamljenost. Topla preporuka.