Čitao: Umro sam u petak - Nenad Gugl (2018) Čvor

Obećao sam drugu da ću da pročitam knjigu, iako nije bila na redu. Mnogo ih već čeka na polici. Čitanje ide brzo.

Prof. Gugla, gledao sam pre nekoliko godina na promociji knjige. Kako retko čitam žanrovsku literaturu, a tek psihološkofilozofske trilere, ne znam koliko će moj sud da vredi. Svakako, zanimljiv besednik.

Gugl, u šesnaest priča gradi roman. Radnja je isprepletena, mnogo se stvari vremenom rešavaju i dolaze neke nove fore. Ali kraj je, kao i život, skoro pa otvoren. Jer šta sve vredi, kada nema zdravlja. Dobro je kada nas povremeno i na to podsete.

Ono što mi upada u oči su sitnice. "Jedan pravi talijanski Espresso" npr. Zašto mora da se kaže baš tako? Naravno da prosečan čitalac voli kad je nešto tako jasno i nema primedbi na to. Lično, bilo bi mi draže recimo "jedan Espresso kakav samo Talijani kucaju" ili baš "ćeif" -  "Espresso, zna se, talijanski". Malo bih razbacao reči, iako znam da sama radnja često pati, ako nema preciznosti i konciznog i dobro uvežbanih pripovedanja i tokova iskazivanja.

Dalje, oseti se autorova borba s tekstom, kako se tekst bliži kraju. Neki delovi kao da su pisani u jednom dahu, pa onda spajani. A drugi traju i deluju nekako spontanije. Velika je to bitka bila.

Onda, čini mi se da je sama bibliografija pojedinih događaja ili predmeta ili opisa i tema, nekako u skladu s prezimenom pisca. To može da bude i vrlina, ali i mana. Jer ko danas čita nešto kad sve već stoji na guglu. Teme moraju da budu atraktivne i izabrane neočekivano. Ali drago mi je da sam npr. saznao za upaljače koji se ne gase nikako i koje možeš protiv neprijatelja u ratu da koristiš. 

Lepa su i humana, pa i dublja razmišljanja, koja autor povezuje kroz sitne i krupnije kadrove i flešbekove iz nekih iskrenih religioznih pobuda. Verovatno je tu bila dilema da li i koliko i u kojoj meri da se piše za publiku ili za generacije ili za sebe samoga. Da nešto ostane i više od same zabave koja je i glavna vrlina dela. Da se ostavi potomcima.

Odmah da vam budem jasan, meni su Thomas Bernhard i Borislav Pekić i još dosta drugih imena kraljevi i forme i zabave i poruke i sadržaja i same umetnosti. 

Novim vremenima nedostaju takve veličine i takva imena. U skladu s tim, Gugl piše i moderno i dobro i funkcionalno.

Ali ima i metafizike. Koja gle čuda, deluje u liku i broju njegovih ispušenih cigareta. Ili u kontemplacijama i filmski napetim dijalozima.

I za kraj. Vredi knjiga, ali ostaje i žal da je to moglo nekako i jače u igri i ubedljivije u ozbiljnosti, iako će ovo i ovakvo kakvo je, mnogima da ostane u dobrom, dubokom i veoma pozitivnom sećanju. Ima dosta inteligentne publike za ovakve romane.