dere se i ne čuje se skoro nikako.
Malo sam pratio na mobilnom Turke i Portugalce na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Protiv njihovih protivnika.
I onda počinje kratki film na platnu. Priroda i vanzemaljci. Posle 5 minuta umetnosti izlaze svi osim Robinsona na binu. Gde je Eugene? Viče neko iz publike. U penziji, odgovara gitarista Niko. Ali gle, momenat, i on je tu. Prže od samog početka, tu i tamo koja klasična elegija na gitari. Glasno, preglasno. Najbliži su ovde nekako koncertnom albumu sa Broetzmannom, An Eternal Reminder of Not Today (2022).
Eugene, brdo mišića u kožnom prsluku i kožnom šorcu, sa nekim damskim čizmicama. Ispisana čitava istorija na njegovom crnom telu i zlatna Davidova zvezda oko vrata.
Slabo, skoro nikako ne komunicira sa mahom muškom publikom. Ovo im je prvi nastup u Njemačkoj na kome su headlineri.
Jako me podsećaju na jedan nastup Sexa-e '91,2. Vidi se da su bend Steve Albinija, sa ritam sekcijom virtuoznom i funkcionalnom kao na nekim izdanjima Amphetamine Reptile. Jako dobro izgledaju.
Robinson nije nešto visok, kreće se kao bokserska diva, tribalno, da to sam video i na nastupu Moore Mother. Ima tu i nekog jazz-a. Bluesa. Boja glasa tako. Ne mogu to da vam baš dobro približim.
Pravim kratku pauzu i pričam s dve Ukrajinke koje su se pojavile niotkuda.
Otprašili sat vremena, uzeli pare i put pod noge. Pre koncerta gitarista, bubnjar i basista kratko stajali pored mene, a ja pored Mix pulta koji je ovaj put radio besprekorono. Naravno nisam imao pojma kako ostatak benda izgleda. Kao u dobra, stara, anonimna techno vremena. Stvarno majstori zanata i maštoviti.
Na pola nastupa stigla mi neproverena vest da je veliki Chomsky preminuo. Nije, kaže njegova supruga. Posle se ispostavilo.
Turci i Portugal pobedili. Ovi drugi na jedvite jade. Došao kući i srušio se u krevet. Zaspao k'o top. Odlična svirka.
No comments:
Post a Comment