Čitao Ikonostas - Goran Petrović (2022) Laguna

Više snagom duha i pripovedanja, nego obimom, Goran Petrović bio je plodonosan i zanimljiv pisac. Obdaren sluhom i strpljenjem, polako je gradio svoje priče i junake, od često daljom i bliskom istorijom inspirisanih tema i događaja. Bio je u isto vreme i jako moderan i inovativan u formama koje je objavljivao.

Ikonostas iz 2022e, mala je i univerzalna priča, koja počinje i završava se na jednom istom mestu, u Beogradu. Sve je moguće, pa i da radnja prvobitno smeštena u doba Konstantina Filosofa i Despota Stefana Lazarevića ima ne samo svevekovni nego i lični, autobiografski karakter, pošto je životni put autora išao iz rodnog Kraljeva u taj isti grad, srpsku prestonicu.

Junaka Dovolju, upoznajemo na samom početku. Bio je toliko dalekovid da su ga svi pitali šta vidi u daljini, nisu mu proricali neku budućnost, čuvao je stoku na selu, ali igrom prilika završio kao prepisivač drevnih knjiga u manastiru i na tadašnjem dvoru. Kako je lepo rečeno, dobro se snalazio s daljinama, ali svoju suprugu i vlastite tri ćerke nikad nije uspeo dobro da vidi. Može da se shvati kao metafora porodičnih odnosa, ali i prosto, kao činjenica. 

Priča ili priče, razvijaju se nekim svojim tokovima i moram da priznam da su me u čitanju ometale razne prepreke u javnom prevozu, te nisam uspevao da se u tim strujanjima i zapletima baš najbolje snađem i orijentišem. Bilo je tu ljudi tj. putnica koje su zavirivale, da vide šta to tako zanimljivo čitam na ćirilici. A i pomno sam pazio da mi ne promakne stanica metroa na kojoj presedam.

Jako lepo pričao je Petrović, o ikonama koje su nestajale u morskim dubinama ili su ih uništavali i zloupotrebljavali Osmanlije. Opisuje se i njihov nastanak, tehnike, materijali, proputovanja, verovatno inspirisana putešestvijem čuvene hilandarske Trojeručice, koja je po predanju, na magarcu došla tamo gde se sada nalazi. Možda je inspiracija bila i negdje drugdje, meni lično čini se da ima nešto i u toj povesti. 

Petrović hoda sa svojim junacima po Solunu i Grčkoj, stiže i na Svetu Goru i u Rusiju. Obilazi razna mesta i kaže na samom kraju da možda i nije bio najuspešniji u tome što je hteo da kaže. Nema razloga za bilo kakvu sumnju, jer prostora nije bilo mnogo, dovoljne su samo neke lepe i retke reči koje je po ko zna koji put spasao od zaborava, da potcrtaju značaj dela. A naravno da je uspeo i mnogo više od toga, da satka u svojoj sagi od zvezda, snova i ponekad surove realnosti ljudskog nestanka, koja ga je nažalost ne tako davno, pre nekoliko nedelja,  zadesila. Ostali smo bez velikog majstora propovedanja i prava je šteta za relativno mladog čoveka i za nas same, kojima je sigurno imao još mnogo toga da kaže, ispriča, šapne na uvo, dok šušte stranice papira koje tiho okrećemo.