Jedno od centralnih mesta u knjigama o britanskom psihodeličnom folk rocku: "Electric Eden" - Roba Younga i "Seasons They Change" - Jeanette Leech zauzimaju Fairport Convention. Naročito rane frakcije. Skupina kroz koju su promarširale veličine poput Richarda Thompsona, Dave Swabricka i Sandy Denny, izdala je po kritici najznačajniji album iz tog domena: "Liege & Lief" (1969). Meni lično više se dopada: "What We Did On Our Holidays" iz iste godine. Jednostavno melodije, aranžmani, produkcija, sve je savršeno uklopljeno i dan danas zvuči sveže i uzbudljivo. Oseti se duh FC i na najnovijim hitovima kao što je nahvaljeni album "False Lankum" - Lankuma i "Saved!" - Amerikanke Reverend Kristin Michael Hayter. Kod FC, za razliku od recimo sunarodnika Pentangle i solo radova Johna Renbourna i Berta Jansha zajedničko nadigravanje i muziciranje potiskuje u drugi plan individualne kvalitete. A i nekako optimističnije je i svetlije. Mada, mistike ni kod jednih ni kod drugih ne nedostaje. Opet. Nema tu pirotehnike, sve je ujednačeno, ravnopravno i posvećeno sveukupnoj atmosferi. Gudači su nekad blago istureni napred, bubanj je živ i rokerski, električne i akustične gitare, zavisno od perioda, nekad se koriste više, nekad manje, a nekad nikako. Posebno su zanimljive i igre između ritam sekcije i britanskih frulica za koje više ni ne znam kako se zovu. Treba istaći da je tretman folk klasika godinama vremenom zauzimao sve veću i veću ulogu, živi albumi umnožavali su se eksponencijalnom brzinom. I ima tu svega i svačega. Možemo da ih poredimo recimo sa YU Grupom, pa i Bijelim Dugmetom i poslednjim projektima Bregovića kod nas, samo naravno decidiranije, pristojnije i sofistikovnije, kako smo već navili na bendove s ostrva. Njihovo rukovanje i ophođenje s tradicijom, uvek je povezano s aktuelnim trenutkom na političkoj i kulturnoj sceni, ali i živom konkurencijom koju su osećali sa druge strane okeana. Britanci imaju neki ponos koji ih drži celu istoriju. Albumi s kraja 60ih i 70ih stvarno zlata vrede. Ono što je sledilo, pa i najnovije reinkarnacije FC, koje su ako se ne varam još aktivne nemaju toliko dodirnih tačaka sa najplodnijim trenucima stvaralaštva. Ali definitivno i one bi mogle da se negde pogledaju ako nastupaju u komšiluku. Fairport su stvarno veliko ime i brend. A koliko to daleko i duboko ide, sećam se samo trenutka kada su ih Yo La Tengo iz njujorškog Hobokena na koncertu obradili, možda sam tamo i prvi put čuo za njih s neke velike adrese. Od tada otprilike i kreće moje zanimanje za tu u sebe zatvorenu i homogenu scenu. Ponos Britanaca. Ime ostaje isto, ne i pesma, da se malo poslužimo Led Zeppelinima. Kratki mix. Ne škodi preslušati.
Fairport Convention
I don t Know Where I Stand
If I Had A Ribbon bow
No Man s Land
Who Knows Where The Time Goes
Medley: The Lark In The Morning
Sir Patric Spens
Instrumental Medley: The Cukoo s Nest
John Was Hardly More Than the Bewildered Observer At His Own Trial
Matthew, Mark, Luke and John
The Medley - Hens March Through Miden, The Four Poster Bad, The Lark in The Morning
Sir B. MacKenzie
White Dress
The Bonny Bunch Of Roses
The Hair Of The Dogma
Meet on the Ledge
Sigh Beg Sigh Mor
A Year and A Day
Red & Gold
I Don t Know Where I Stand
Si Tu Dois Partir
My Love Is in America
There Once Was Love/Innstuck
Genesis Hall
Time Will Show The Wiser
Doctor Of Psysick
No comments:
Post a Comment