Remember nothin, pesnika samoće - Townes Van Zandt Mix

Retki koji prate, znaju da od šuplje priče nema nikakve koristi. Osim ako niste zvezda na Twitteru ili nekoj od društvenih mreža. Ređaju se reklame, bez ikakve veze s tim što kažete i novac će vam doći iako imate "šarene oči". Nisam te sreće. Veliki je to napor za dušu. Dani prolaze. Računi stižu. Dani su sve kraći, noći sve duže. 2 su stepena. Kao da je minus 2. Cene lete u nebo. Šuplja priča ipak nekad pomaže da se rasteretite. Pod uslovom da postoji neko voljan da to sluša. Besplatno. Ili uz minimalnu nadoknadu.

Townes umro je relativno mlad. Pedeset i neka. Na isti dan kad i njegov uzor Hank Williams. Zahvaljujući njemu, pa  Grahamu Parsonsu i "Outlow country" zvezdama: Wylon Jennigsu, Merle Haggardu, David Allan Coeu i Willie Nelsonu, pa na kraju i Johnny Cashu, danas imamo Wilco i Jayhawkse. Cowboy Junkiese. Giant Sand i Calexico. Možda. Da Townes nije bio tako veliki, bio bi neko drugi. Kamasi Washington kaže da Amerika snagu crpi iz toga što u njoj samac, sam čovek, ne može da postigne ama baš ništa. Moraš da udružiš snage. Townes je pesnik samoće osuđen na samoću.  

Van Zandt poticao je iz bogataške porodice. U mladosti, sve njegove karte bile su složene tako da uspe u životu i napravi karijeru. On ih je razbacao oko sebe, pao s četvrtog sprata na ko zna kakav način i preživeo. Dobrovoljno, pišu. Sledeli su dani patnje, lečenja, alkoholnog delirijuma, lepka i ko zna čega sve ne. Namučila ga je i teška operacija kuka. Probleme s kostima imao je i Hank Williams. Tajnu neku nosio je u sebi i odneo je u grob. A možda i nije bilo tajne. Možda samo bilo je. Nothin. 

Njegov nastup 1996e, nekoliko meseci pred smrt koju kao da je predosećao, bio je mučan i nezaboravan. Znojio se neprekidno, a bilo je hladno. Prekidao kompozicije na pola. Ponovo ih započinjao. Svi su strahovali sve dok ih ne bi priveo kraju. A onda beskonačan aplauz. Bilo je to tako teško za gledati i slušati. Kao što je bio slučaj nekoliko godina kasnije, kada se na binu popeo Daniel Johnston u trenerci i kućnim papučama. Ozbiljan slučaj. Bežao s bine i vraćao se na binu. Moć nepredvidivosti. Nepredvidiva moć, ukratko - bolest. Show must go on. Platiš kartu i to je to. Nemilosrdno. Kako je to išlo s njihovim zdravstvenim osiguranjem, pojma nemam.

Townes Van Zandt bio je zvezda koju skoro niko nije znao i poznavao. Toliko udaljen od ovih zvezda koje svi poznaju. Bio je veći od samoga sebe i patnje koju je opevao u svojim i tuđim kompozicijama. Pisalo se o njemu u novinama koje niko nije čitao. Pričalo u uskim krugovima. Koje skoro niko ne registruje 2%. Dylan, pohvalno se izjašnjavao o njemu. Uzalud. Kad američki san pretvori se u noćnu moru. To bio je Townes.

Zašto su te mračne poruke koje je odašiljao u svojim tekstovima tako privlačne. Verovatno od količine neuzvraćene ljubavi u njima. Lako krene, prvi dani, cveće, držanje za ruke, prvi dodiri. To se broji. Sve ostalo izgleda. Žene vole kauboje gubitnike. Nothin.

O svoj ovoj nesreći ovoga sveta ne može se pevati iz tople fotelje i sa tri obroka dnevno.

Townes Van Zandt

Waitin Around to Die

Kathleen 

None but the Rain

Nothin

Tower Song

To Live Is To Fly

Snow Don t Fall

If I Needed You

Blue Ridge Mountains

No Place To Fall

Brother Flower

Gone, Gone Blues

Out Mother the Mountain

Dead Flowers

Man Gave Names to All The Animals

Lover s Lullaby

Alone & Forsaken

Lost Highway

At My Window

Gypsy Friday

Sky Blue