W. G. Seebald/Posle tišine, biografija – Caroline Angier

 

W. G. Seebald/Posle tišine, biografija – Caroline Angier

W.G. Seebald/Nach der Stille, Biographie – Caroline Angier

Hanser - 2023

 

Istovremeno upečatljiv i krhko osećajan izraz velikana pisane reči W. G. Seebalda, teško je svesti na nekoliko fraza i citata. Osećanje fotografije ili prirode koja ga u datom momentu okružuje, satkano je od niza jezički bogatih bravura kombinovaih sa ličnim ili grupnim tj. kolektivnim iskustvom.

U tom smislu, njegova biografija, koju je napisala Carole Angier, britanska profesorka Engleske literature i filozofije i nije neki poseban doživljaj. Držeći se čvrsto formata i forme, ona ne sledi, a i ne imitira i ne podr(a)žava glavnog junaka svoga dela. Njen pristup je prilično limitiran tajanstvenom temom koju obrađuje, ali i ograničenim pristupom informacijama.

Priča počinje u ruševinama Algoja, negde tamo 1944e godine i opisuje sredinu i detinjstvo ovog neobičnog Nemca, koji je veliki deo svoga života proveo u Britaniji kao predavač i istraživač književnosti staroga veka. "Emigranti", "U blizini prirode" i "Nesvestica, osećanja", prozna dela koja su na samom početku imala ne preterano i pre-veliku publiku, već su počela da autora dižu na pijedestal u određenim krugovima. U samom izrazu, a i daljem stvaralaštvu, nalazi se nedohvatljivo i potraga za dubljim odnosima stvarnosti, okruženja i istorije. Akutna melanholija, na granici zdravog i izdržljivog, nije onaj karnalni motiv i muka i znoj koje doživljavamo i lijemo, recimo, dok čitamo jednog Bernharda, jednog Handkea ili jednoga Jingera. Uz Seebalda možete i da se opustite i da iskoristite pauzu da daleko u mislima odlutate i da opet budete tu, u delu s njegovim junacima. Poetika budnih snova.

Kao i Nabokov, Seebald je bio kronofobičar, bojao se vremena koje je u nekim trenucima sećanja dopiralo, preko i do samog rođenja i do svadbe deda i bake i davnije i dublje. Seebald često se žalio da mu pisanje predstavlja napor. Neverovatno, ali to se ni malo ne oseća u njegovom delu. Naprotiv. Osete se izvesna lakoća i prohodnost terena priče. Shodno tome što piše u biografiji, počinjemo da ga čitamo i na drugi način u poštovanju njegovog truda da bude jednostavan i prijemčiv i svoj. Još u tinejdžerskim danima mučile su ga loše misli, migrene i tragovi toga mogu, ne tako često da se osete nakon čitanja biografije i u Wilfriedovoj proznoj baštini, koja obimom nije bila velika. Značajem velika i danas tema je rasprava u već širokim sferama poštovalaca i kritike.  

Od 1963 pa do 1965 Winfried studirao je na univerzitetu Freiburg am Breisgau. U studentskom domu doživeo je prve ljubavi i prva razočaranja i prva velika prijateljstva. U dramskom ansamblu već tada počeo je da razvija i pokazuje svoju umetničku nit i da gradi svoju perspektivu. I da. Mnogi profesori, bili su u ratnim danima sledbenici nacionalsocijalzma i tu već počinje Seebaldovo preispitivanje, puno dilema i razočarenja. I neizdržive razočaranosti u svoje sunarodnike. Kao da pokajanje tu nije bilo dovoljno i iskreno.

Slede dalje selidbe i nastavak obrazovanja, stipendije i studentski krediti, pa i prva uposlenja. Između ostalih i između St. Gallena i Manchestera od 1968e do 1970e. Britanija tu više nije epizoda, nego stalna stavka u njegovom relativno kratkom životu. Ređaju se imena, činjenice, kratke anegdote, ali po onom što u knjizi stoji ne može da se stekne stvarni utisak o njegovoj veličini.W. G. ogroman je i nedostižan za većinu bliskih prethodnika, savremenika i sledbenika. Stoga, "posle tišine" može da pomeri iz ravnodušnosti i obavesti o nečem novom samo nekog velikog ljubitelja Seebaldove književnosti, ne i nekoga ko se s njom nikad nije sreo ili je samo površno poznaje. Čitajte redom. Ako nikad pre niste čitali Seebaldova dela, ova knjiga nije za vas.

"Posle prirode", veliko je delo poezije u prozi nastalo 1979 godine i tako velik stilski pomak za celokupnu književnost, da prosto nije jasno otkud bujaju tolike ideje, znanje i tolika inspiracija i energija. Za ovu zbirku priča Seebald kaže da mu je pomogla da se izvuče iz akademskog života koji vodi i koji ga često baca u očaj. Kako mu je rasla popularnost, sve češće posećuje svoju rodnu zemlju, ali u Britaniji ostaje zauvek i do nesrećnoga kraja 2001e godine.

Engleskim jezikom tako dobro je vladao, da je na njemu ponovo napisao i svoj magnum opus, kontemplaciju, knjigu nesebične lepote i mistične topline: "Prsteni Saturna". 1999 objavljuje "Vazdušni rat i literatura", knjigu eseja na podjednako kvalitetnom i visokom nivu kao i knjige priča.

Izgubljena i nedostižna ljubav, jedan od motiva Seebaldovog dela, ujedno je i paralela sa nepostojećim skorašnjim i davnim. One daju tu notu bezvremenosti i besmrtnosti i stvaraju ambijent neponovljivoga i nikad prežaljenog iskustva. Teško je pogoditi odakle dolaze sve te reči i svi ti motivi, osim ako sami ne priupitate knjigu koju čitate. Vi zapravo vodite razgovor s knjigom dok je čitate, komunicirate s tekstom. Budno sanjate.

Ovo je neautorizovana biografija i to se stvarno oseti. Dok je držite u rukama, imate osećaj da ste uskraćeni za ponovno čitanje Seebaldovog dela. I da ćete mu jednom u neko skoro vreme opet da se vratite. Ili direktno ili kroz delovanje nekih od njegovi sledbenika od kojih neki tek čekaju da budu otkriveni. Znam već nekoliko, ali to neka bude tajna za neki drugi put.  

Biografija? Samo za teške obožavaoce.