Upoznaj me u kupatilu/Preporod rok end rola u Njujorku 2001-2011 – Lizzy Goldman
Meet me in the Bathroom/Rebirth and rock and roll in New York City 2001-2011 – Lizzy Goldman
Dey St. An Imprint of William Morrow/Harper Collins - 2017
Pop i rock? Bez Njujorka? Ne ide. S Njujorkom? Još teže. A kada pokušate da shvatite odakle ta veličina i da sve ipak dolazi od doseljenika iz daleke provincije, poklopite se ušima i shvatite kako je ovaj svet tako malen i nikakav i jedna velika uspavana varoš. Metropolci ne postoje. Uvod u knjigu američke novinarke NMEa, NYT i RollingStonea, nabraja glavne sudionike ove oralne povesti. Lista počinje sa Ryanom Adamson, pa članovima bendova: TV on the Radio, Interpol, Strokes, Hold Steady, Fisherspooner, Dirty Projectors, Grizzly Bear, MGMT, The White Stripes, Yeah Yeah Yeahs i mnogih drugih faca iz okruženja.
Šta se sve dešava u ovoj priči ne mogu baš tačno da se podesetim jer sam prilično davno čitao knjigu. Sećam se da je gitarista The Rapture kao raznosač pica, donosio picu pevaču Ramonesa ili tako nešto i nije se nešto oduševio. Verovatno slaba napojnica, iznenađenje i loši maniri. Ali prelistaću je ponovo za vas nepoznate i za mene nepoznatog. Naime, u fazi sam portage za identitetom.
Prvo - kratki opis NYC. Jedan od došljaka u NYC je Jack White iz White Stripesa, koji imaju nešto jače veze sa Detroitom, ako me sećanje služi. I pomalo razočarenja. Paul Banks iz Interpola priča o modi u školi i kako su u to vreme svi otkidali za Johnatan Fire Eater i perjanicama rap-a. Taj bend JFE, provlači se kroz dobar deo materijala, a zašto? Verovatno zbog žive svirke, album “Tremble under bootom light” i ne zvuči toliko ubedljivo, da ga se i danas sa uživanjem i euforijom sećamo. Verovatno neke interne šeme i lične simpatije.
A onda se kreće sa zabavama i porocima. U jednom prikazu knjige, čitao sam da se više piše o drogama, nego o muzici. Ne bih se baš složio, ali tamo je toliki stress, da čak i mladi gube živce i traže stimulanse da sve to izdrže. A što reče neko, dođe čovek u godine kada mora da bira između dilera i doktora.
Spominje se u sličnom kontektsu još jedan tada popularan bend, koga se danas skoro niko ne seća, a dobio je ime po dvojcu vokala Can iz Kelna Mooney Suzuki. Novinar Mark Spitz priseća se da se u klubovima često sudarao sa viđenijim homoseksualcima, rock zvezdama, Coutrney Love, Drew Barrymore, Debbie Harry, Joey Ramoneom i mnogim drugim ličnostima javnog života i da je svet bio jako mali. Njegov kolega Simon Reynolds, opet napominje da se muzika dugo vremena jako vrtila oko Detroita, Čikaga, pa i NYC i tehno i house scene, da bi onda sve polako krenulo da se vraća u pravcu gitara, možda i istovremeno kad i u Britaniji koja je po ko zna koji znala da zada prvac i ritam drugim većim scenama.
Članovi Strokesa, podsećaju se kako je sve oko njih bilo besplatno zahvaljujući njihovom prvom albumu koji je brzinom zvuka postajao kult i otvarao im sva vrata societyja i široke publike. Kid Kongo Powers, opet osvrnuo se na problem The White Stripesa kojima su kao duetu mnoga vrata bila zatvorena i koji su morali da se zadovolje tretmanom večne predgrupe. Da bi nekoliko godina kasnije, dueti počeli da niču na svakom koraku.
Jedan od najvećih hitova iz tog perioda „House of Jelous Lovers“ The Rapture, podjednako je bio stilski rock, kao i disko i tehno i omogućio im je da upoznaju uzore Felix da Housecata i George Clintona, ali i da se reše dosadnih svakodnevnih poslova. Tako. Stilovi se mešaju, idoli poštuju, a to najbolje oslikava “Losing My Edge” sa svojim već antologijskim tekstom u repertoaru LCD Soundystem.
Interpol kreću u osvajanje Evrope i sa trijumfalnom turnejom “Bright Lights” pune rasprodate dvorane srednjeg kapaciteta. S druge strane, britanci Franz Ferdinand, ne ostaju dužni i istim intenzitetom reflektiraju i razmenjuju ideje sa svojim prekomorskim pulenima s podjednakim uspehom u Sjedinjenim Državama.
Ujedno, to je bio i poslednji veliki pokušaj da se preko mejnstrim etiketa dođe do nekih većih prihoda i šireg odjeka. Kao jedan od primarnih ciljeva, bendovi pokušavaju da dostignu planetarni uspeh Radioheada koji su podjednako bili i komercijalni i uslovno rečeno progresivni promoteri ideja andergraunda skloni eksperimentu, ali i prijemčivim melodijama. Brzina “buzza”, viralnih reklama, tek, bila je u svojim pelenama i činila prve korake u odnosu na ono što danas doživljavamo prateći modu, industriju kulture i trendove koje nam diktiraju high tech firme preko malih ekrana mobilnih telefona.
Ostaju slike novih tadašnjih zvezda popa koje se dosađuju i koje više ništa nije u stanju da iznenadi. To su bili samo poslednji udari prvenstveno gitarske scene koja, pretpostavljam, danas uzima svoj sledeći i finalni zahvat pre odlaska u definitivnu legendu.
Reče li ono Manovich: „software takes controll“?
No comments:
Post a Comment