Futuromanija/Elektronski snovi o budućnosti – Simon Reynolds

 

Futuromanija/Elektronski snovi o budućnosti – Simon Reynolds

Futuromania/Elektronische Traeume von der Zukunft – Simon Reynolds

Ventil Verlag - 2023

 

Popularna plesna i ambijentalna muzika pojavom Intelligent Dance Music, pa i mnogo ranije, još pre Kraftwerka, Tangerine Dreama, Tomite ili Wendy Carlos ima tendenciju da zauzme viši pijedestal, kao kritika, termometar i tumačenje vremena u kome je nastala. Nekad i da nam da izvesne smernice za budućnost koja nas očekuje. Britanski krtičar i teoretičar popa, Simon Reynolds, smatra da nije caka u tome da predvidite nešto što će da se desi, nego jednostavno da budete korak dva ispred svih. Nešto što susrećemo i u modi, umetnosti, nauci, ekonomiji, na radnom mestu, u kulturi uopšte.

Knjiga o kojoj je ovde reč, istražuje evoluciju i istoriju uslovno rečeno elektronske dance muzike i scene. Dotiče se i drugih pravaca popa koji nisu imuni na izazove vremena u kojem nastaju. Dosadna tema? Ne čitaj dalje.

Reynolds, stekao je slavu definicijom pojma post rock, kritikama za MM i Wire. Uživa i dalje u njoj, slavi, pišući za brojna druga muzička glasila. Njegove knjige: Retromanija, Energy Flash, Rip it up and start again, Bring the Noise, Totally Wired, prosto su uživanje za bilo koga ko voli da sluša manje i više popularnu muziku, a da pritom i sazna nešto više o njoj. Futuromanija, najnovija knjiga, skup je razmišljanja i analiza. Sadrži tekstove od kojih su neki i više od 30 godina stari, ali i dalje odišu svežinom i aktuelnošću. Neverovatno, ali istinito. Kao što kaže Leyland Kirby: "Sadly, the future is no longer what it was".

"I Feel Love", hit Donne Summer u produkciji Đorđa Morodera, ne samo da je uveo Moog sintisajzer na široka vrata u svet plesnih hitova, nego je i anticipirao čitav niz događanja i eksplozija na popularnoj sceni, Počevši recimo od Italodiscoa, koji i dan danas preživljava svoje varijacije i umetničke nadogradnje. Svake godine susrećemo se sa nekim novim trendom koji duže ili kraće živi i razvija se i dalje. Da li je u pitanju retro ili future? Teško proceniti. "Ideja je dobra, ali svet još nije dovoljno zreo za nju."

Reynods, verovatno u nameri da ne uvredi nekoga, a i zbog svog verovatno anglosaksonskog porekla, kaže da je Stari zavet knjiga kao i sve ostale. Ne varajmo se toliko. Popularna muzika i sav andergraund počivaju na dubokoj veri koja se često krije pod aurom lažnog ateizma. Mnoge zvezde izašle su iz dubokog siromaštva. Siromasi i dalje guraju te nove zvukove. Bogati štede novac i komplimente.  Podsetimo se samo trojstva: Detroit tehnoa, Chicago housea i NY & UK garagea. Klinci bi skrpili neke pare i u svom getu organizovali zabave i druženje. A u slobodno vreme čitali Philipa K. Dicka, Ursulu K. Le Guin, Raya Bradbrurryja, pa i neke uslovno rečeno ozbiljnije autore. Bogati za to nemaju ni vremena ni štiha.

Autor preispituje same početke popularne muzike za mrdanje i uslovno rečeno - istovremeno razmišljanje. Pa daje prednost i pionirsku ulogu YMO iliti Yellow Magic Orchestra, Japanaca iz čijih je redova izašao veliki Ryichi Sakamoto. Razvoj elektronskih muzičkih uređaja, najviše su forsirale upravo firme iz Dalekog istoka. Pa je to možda i najpravednija konstatacija. Da se Berlin, Keln i druge evropske metropole ne ljute preterano.

Stilovi, narvno šire se i dalje. Nestaju, nastaju i razvijaju se. U Futuromaniji susrećemo se sa pričama o: EDM, synthpopu, hardcore raveu, ambient jungle, hard i techstepu, 2 stepu, reagge varijacijama i potpravcima, grimeu, footworku, trapu, pa sve do danas osporavane konceptronike. Tekstovi poređani su hronološki. Ovaj poslednji nabrojani pravac – konceptronika, veže se i za duboku kontroverzu oko toga koliko nešto mora da se objašnjava pre nego počene da se sluša ili pre nego izdvojimo novac i stavimo ploču na gramofon. Stvar je toliko zakomplikovana. Dok ovo pišem npr. slušam GrimesAI i pitam se da li će u budućnosti biti potrebno stvoriti mašine da slušaju muziku koje su stvorile mašine? Koliko je „pomoći“ potrebno ljudskom mozgu da se ovo stigne i prati? A da ne pričam, bar i površinski shvati. Da li je zabava postala naporna i zamorna?       

Pomalo me iznenadio nedostatak hrabrosti da se autor uhvati prsatije u koštac sa GAS, opusom velikana ambijentalne techno muzike Wolfganga Voigta. Ukratko, kaže samo da su to germanske vizije, muzika inastala na mikrosemplovima velikana nemačke klasične muzike. Albumi posvećeni kretanju kroz gustu šumu ili tako nešto. Ja lično nemam vremena da istražujem ovu temu, pa i šire implikacije koje su Voigtovi albumi izazvali u delu javnosti. Sve u svemu, vredi preslušatu. A da je sve crno belo, desno, levo, nevino i bezazleno? Nije baš.

U adendumu ili dodatku, nalaze se tri kratka teksta o albumima Boards of Canada, Daft Punk i Burial. Ovaj poslednji čak i naslovima trekova ili kompozicija, svedoči o religioznom karakteru muzike. Onome što sam već pominjao u ovom tekstu. Nadživeli su svoje vreme, a nedavna vinilna reizdanja Plasticmana, Black Dog, Carstena Nicolaia, Schlampeitzigera i mnogih drugih svedoče ne samo o trenutnom nedostatku ideja na sceni, nego i o nekim dugotrajnijim vrednostima. Supstancom onoga čemu je svojevremeno cilj bio samo ples ili usputno slušanje u mraku ambijent kafea.

Pažnje vredna su i izlaganja i analize opusa Zombyja, Rustieja, Dizzy Rascalla, Chino Amobija i nešto starijeg Kutrisa Mantronika. Zahvaljujući indeksu na kraju knjige, možete da je koristite i kao podsetnik, ako slušajući naiđete na nešto snimljeno starijeg datuma. Autor ujedno i objašnjava svoju motivaciju da se i temom elektronske dance muzike bavi sa podjednakim entuzijazmom i zanimanjem, kao i sa drugim temama. Sve su to vredni dokumenti jedne ere i jednog vremena.

Reynolds nesumnjivo je, ime koje se sa uspehom opire duhu raznih vremena. Ne stari tako brzo. A otkud mu toliko znanje, hrabrost i uverljivost, teško je pogoditi? U svojoj dugoj i usprešnoj karijeri, razgovarao je skoro sa svim važnijim akterima raznih scena i perioda. Njegovom iskustvu možemo da poklonimo poverenje. Za pohvaliti je i da je ovaj put dovoljno prostora dao i izvođačima van engleskog govornog područja. Što je, do sada, naročito za britanske novinare, bila velika retkost.

Jako zanimljivo delo, autora na vrhuncu jedne od svojih kreativnih faza i u zenitu intelektualnog napora.