Kad sam bio hodža – Damir Ovčina

 

Kad sam bio hodža – Damir Ovčina

Zwei Jahre Nacht – Damir Ovčina

Rowohlt 2016/2019

 

Ova knjiga je igra slučaja. A i rat je igra slučaja. Mnogo je toga istinitog u njoj. Šta je fikcija, a šta sećanje, a šta momenat istine? Teško pogoditi. Mene lično privukla je informacija da se na 700 i kusur stranica nemačkog prevoda, a i originala ne nalazi ni jedan glagol i ni jedno lično ime. Nije istina. A i istina je. Na pola puta smo. Tragedija koja se razvijala i rasla u svima nama.

Dosta je romana o ratovim i miru u bivšoj Jugoslaviji do sada izašlo. Ovo je jedan od najboljih do sada, ali nema sumnje da će neki u skoroj budućnosti da ga preteknu. Po težini i čitanosti. Tema je tek načeta. S druge strane neko ko ne zna gde su Lenjinova ulica, Ulica Bratstva i jedinstva, bivša zgrada slovenačkog Digitrona, šta je UPI, tome će možda sve ovo da bude previše i neće moći u ovoj kanonadi informacija i brutalnosti da se snađe. I pitanje je koliko će napisano da mu ili joj bude zanimljivo. Nesreća nije za čitanje u slobodno vreme.

Knjiga do u najsitniji detalj opisuje preživljavanje 18 godišnjeg mladića koji se igrom slučaja na početku rata u Bosni i Hercegovini posle smrti majke zadesio kod bake u sarajevskom naselju Grbavica. Ovaj deo grada, kao i delovi Dobrinje, Nedžarića, bio je pod kontrolom bosanskohercegovačkih Srba, dok su ostale delove grada držale jedinice pod kontrolom vlade Alije Izetbegovića. Kako ostajemo uskračeni za informaciju o imenu glavnog junaka, pretpostavljamo da je to sam autor romana i da budemo brutalni do kraja, radi se uslovno rečeno o pripadniku suprotne etničke skupine od one koja je tokom celoga rata kontrolisala Grbavicu. Ime i prezime kao pečat sudbine. Tako se u Bosni i Hercegovini i dalje pečatira. Ništa nije bolje nego pre.

Taj dečak, imao je ludu sreću da preživi. Šta ga je spasilo? Koja slučajnost? Karakter? Neosećanje ili osećanje nacionalne pripadnosti? Priča je stvarno neverovatna i kao takva mogla bi da bude jezički veoma blizu stvarnom toku događaja. To je tajna koju autor drži u sebi i deli je sa javnošču.

Poznato je da su tokom rata u Bosni i Hercegovini od manjinskih grupa i antiratnih osoba, formirani radni vodovi koji su kopali rovove, grobove, sklanjali leševe i obavljali slične poslove. Život u to vreme i kao takav, ništa nije vredeo ni za obične ljude u vrtlogu zbivanja, a o nesrećnim civilima nema potrebe da pričamo. Još je Branko Čopić pričao o metku lutalici iz onih drugih vremena.

Mnogo je epizoda, tragedije u ovoj knjizi, da može sve u jednom dahu da se izdrži. Dijalozi su toliko autentični da predstavljaju pravo blago i odjekuju u glavi. Činjenica je da su etnomotivi igrali veliku ulogu u toj četvorogodipnjoj stihiji iz koje su se ljudi jedva izvukli. Istorija i istorijska dešavanja duboko su usađena u prošle generacije, a ni nove nisu pošteđene toga tereta.

Da li je u pitanju prevod ili umetnička sloboda? Prodavnica Loris, ako me sećanje iz detinjstva nije izdalo bila je prodavnica sportske opreme, a ne optička radnja. Jezička zamka. Ona se nalazila na liniji razdvajanja dve strane. Sa Jevrejskog groblja i po Jevrejskom groblju, tuklo se svakodnevno. Naselje Aerodrom često se pojavljivalo u vestima iz rata. Na bošnjačkoj strani bile su ekipe CNNa, Reutersa, Euro Newsa i velikih svetskih informativnih agencija, pa smo nešto i mogli da slutimo. O Grbavici i srpskoj strani, zna se jako malo.  

Knjigu nisam čitao u originalu jer mi nije bila dostupna, a i nemačko izdanje bilo je jeftinije. U tom izdanju nema objašnjenja za pojmove: „bolan“, „turci“ i „jaran“ i još po neki lokalizam, meni lično ne smeta, a ne bi škodilo za neko buduće štampanje da se strancima ponudi i dodatna informacija. Kad već želi svetu da se objasni to stradanje malog čoveka, da može malo više da se udubi u materiju.

Knjiga nije jednostrana, motivacije su razne, i trebalo bi pitati autora šta je ovim bolnim, na trenutke brutalnim i grotesknim spomenikom jednom vremenu hteo da objasni i postigne.

To objašnjenje i pojašnjenje verovatno će da bude tema i motivacija nekih od budućih dela.

U pitanju je da zaključim jedno veliko antiratna epopeja i pisani spomenik nepravedno stradalima. Autor je, iako nije na nama da sudimo, jedan izuzetno dobar čovek kome je dodeljena uloga da ovo napiše i objavi, i to ga je možda spasilo najgorega. Ako već moramo da verujemo. I ako nam osim vere ništa drugo ne preostaje.

Ljudi i dalje umiru zbog onoga što se tamo desilo u prvoj polovini 90ih. Blizu, a ipak neobjašnjivo. Čak i oni koji su bili daleko od ratnih zbivanja.

Gluvo bilo. I. Ne ponovilo se.